2
Ova knjiga pred nama danas je remek-delo. Najteže je pisati u položaju kada ste osuđeni na slobodu, kada treba u njoj da uživate, ali to više ne znate kako. Laušević ima delikatnost u pristupu, iskrenost koja ne opterećuje, fini, nenametljivi pristup... Napisala sam mu: "Bravo, majstore". Uspeo je da piše bez lamenta nad sobom. Najteže je biti sam svoja rana i svoj doktor - njemu je to uspelo, rekla je Vida Ognjenović.
U krcatoj Velikoj sali SKC održana je promocija nove knjige Žarka Lauševića „Padre, idiote!“, a o glumcu i piscu koji nije prisustvao događaju, govorili su njegovi prijatelji i kolege Svetlana Bojković, Muharem Bazdulj, Petar Božović, Nebojša Dugalić, i Radmila Stanković, a moderator je bio Irfan Mensur.
Posle tri knjige ispovesti pod zajedničkim podnaslovom „Dnevnik jedne robije“, umetnik u novom delu, koje je objavila izdavačka kuća „Hipatia“, ispisuje dane svog života na slobodi posle više od četiri godine i sedam meseci provedenih u nekoliko zatvora u Crnoj Gori i Srbiji. Šta je sačekalo Žarka Lauševića kada je stigao u Beograd? I kako je i zbog čega otišao u Njujork – ovo su samo neka od pitanja na koje autor „ispisuje odgovore“ u novom delu.
Na početku večeri, Mensur je podsetio da se Laušević 1978. na ovoj sceni SKC prvi put poklonio publici u komadu „Politika kao sudbina“ u kojoj su tada igrali velikani Radmilović, Žutić, Tatić, Diklić, Cvejić, Božović.
Božović se prisetio prvih saradnji kada mu je Lauš igrao sina, a od tada, kako je istakao, nastavio je da mu bude sin još mnogo puta u životu.
– Dok sam čitao njegovu knjigu, razmišljao sam kako može da pati jedan roditelj kada mu prijatelj i sin na sceni ovako nešto doživi, kako pate tek njegovi pravi roditelji, a tek on kao roditelj, kao i oni roditelji koji su tada izgubili svoje najmilije. Čitao sam u samoći, bez ikoga u blizini da bih mogao da plačem – rekao je Božović kroz emotivan uzdah.
Bazdulj je ovom prilikom podsetio na seriju „Sivi dom“ koja je njegovoj generaciji „bila prva domaća serija koja ih se itekako ticala“.
– Karakteri su bili toliko živi da su uticali na svakodnevicu. Lauš je igrao Šilju, jedinog lika koji pokušava da se snađe na slobodi. Nekoliko godina nakon toga video sam ga prvi put u Zeničkom pozorištu. Sećam se ratanih 90-ih, mnogo su me potresla dva događaja – smrt Milana Mladenovića i tragedija u kojoj se našao Žarko Laušević – rekao je književnik.
Istakao je da je knjizi „Godina prođe, dan nikad“ mesto u istoriji srpske književnosti 21. veka što potvrđuje i podatak da ju je kupilo više od 200.000 ljudi.
– Svaki čovek na ovim prostorima je raspad doživljavao kao neki gubitak, a kako je to usađeno u ovaj narod, uvek mora da postoji neki simbol kroz koji se prožima sav taj gubitak i žrtva. On je to bio. Kada je napisao svoju prvu knjigu videlo se ono, što je svima nama najpotrebnije, jer svi smo mi nešto pogrešno nekad uradili – videlo se kada se neko istinski pokaje. To je ta ideja da je rehabilitacija moguća, a vaše prisustvo mi pomaže da u to verujem – rekao je Bazdulj.
Svetlana Bojković podsetila je da je prvi put Lauševića videla u „Romeu i Juliji“ i bio je sjajan, upečatljiv, nezaboravan.
– Tu se dogodilo prepoznavanje velikog glumca i do danas se to mišljenje nije promenilo. Kada kažu ime je znak, tako je kod Žarka. Njemu ime sjajno odgovara. Ovu knjigu sam pročitala u dva daha. Ovo je istinita, iskrena, potresna, višeslojna priča koja se odvija kao film, a kao i sam život. Natopljena tugom, ljubavlju, krivicom, prefinjenom ironijom i humorom. U njoj su tri dela – dobijena, pa oduzeta sloboda, duboka ljubav prema ženi koja ga je održala u životu i sam naslov „Padre“ i roditeljstvo – govorila je Bojkovićeva i dodala da knjiga postavlja pitanje šta znači slobodan čovek?
– Žarko nikada nije oslobodio svoju savest krivice. On sa njom i dalje živi. Krivici zbog tog događaja 1993, ali iz zbog svega što je to nanelo njegovoj porodici – rekla je glumica i pročitala deo iz intervjua koji je za NIN dao Laušević 1993. naslovljenog „Moja istina“.
Nebojša Dugalić je istakao da kada je prvi put sreo Lauševića na snimanju „Senki nad Balkanom“ da je shvatio šta znači „kada imate brata negde daleko u svetu i onda ga slučajno sretnete i ispostavi se da je sve ono najbolje što ste mogli da zamislite“.
– Ponekad je bilo teško da suzdržimo osmeh jer smo se blistavo zaigrali i u nama je oživelo ono detinje u glumačkoj igri. Voleo bih, kao i Žarko sigurno, da sada ne govorimo o ovom romanu, već o nekom izmišljenom – rekao je Dugalić i dodao da kada je uzeo knjige u ruke „čuo je glas groma i udarenog mesta, ono o čemu zapravo ne postoji reč“.
– Ovo je knjiga u kojoj jezik neprestano dolazi do daha, puna potresnih scena i prizora sna. Takva scena je ona u kojoj sanja oca koji mu govori: „Sine, živ si“, a Lauš kaže da ne zna da li ga zbog toga prekoreva ili se raduje i odgovara mu da mora. „Moraj, zato si robijao“. I u toj kratkoj blistavoj slici sve je rečeno i u njoj kao da progovora naša sudbina. To moranje svako od nas mora skupo da plati. Njegov svaki put kao da je bio pun udesa, ali on nije jadikovao nad zlom svoje sudbine i fascinantna je snaga kojom uspeva da nadiđe patetiku.
Podsetio je na ono što je rekao Laušević da kada je sa distance pročitao sve što je napisao nije mogao da nađe vezu između onoga što se dogodilo i napisanog.
– Kao da postoji jedan nepremostivi raskorak i jaz koji trajno deli nas, smisao našeg postojanja, od naših vlastitih događaja. Jer događaji uvek naknadno dolaze po svoj smisao – rekao je Dugalić.
Novinarka Radmila Stanković uradila je pomenuti intervju 1993. godine, a kako je večeras istakla, zasluga je bila Gage Nikolića. Ona je pročitala nekoliko odlomaka iz knjige gde Laušević piše posvete ljudima koji su ga okruživali, koji su mu pružili pomoć kada se izašao iz zatvora, a posebno emotivno svedočanstvo Žarko ostavlja o svojim prijateljima koji više nisu sa nama. Među njima su Gaga Nikolić, Dragan Maksimović Maksa i drugi.
– Piše i o Aleksandru Berčeku, te Slavku Štimcu s kojim je u Njujorku odbio film Spajka Lija jer „pljuje Srbe“, zatim pominje i Džeka Dimića i njihovu predstavu i tu navodi kako su oboje emigranti izbeglice i kako su to ljudi „koji nikad neće otići, niti stići.“
Vida Ognjenović rekla je da je od „Kanjoša Macedonovića“ znala da je Laušević veliki glumac, pun književnog dara.
– On je moj miljenik. Kada mi je prvi put poslao rukopise da pročitam napisala sam mu da je izvanredna, puna literarnih vrednosti jer on u ulozi posmatrača opisuje ljude, prepun razumevanja. Ova knjiga pred nama danas je remek-delo. Najteže je pisati u trenutku kada ste osuđeni na slobodu, kada treba u njoj da uživate, ali to više ne znate kako. Laušević ima delikatnost u pristupu, iskrenost koja ne opterećuje. Napisala sam mu: „Bravo, majstore“. Uspeo je da piše bez lamenta nad sobom. Najteže je biti sam svoja rana i svoj lekar – njemu je to uspelo!
U prepunoj sali SKC bili su mnogobrojne ličnosti iz sveta kulture poput Zdravka Šotre, Gorana Šušljika, Danice Maksimović, Branislava Lečića, Anje Alač, Vesne Čipčić i mnogih drugih.
Bonus video: Žarko Laušević kod Ivana Ivanovića