0
Nova priča o ekskluzivnom društvenom krugu koji je prihvatio Kapotea, a onda ga i proterao, u TV seriji “Feud: Capote vs. the Swans.” Gasa Van Santa.
Godine 1979, pet godina pre nego što je umro i četiri godine nakon što je izgnan sa prestižnog Upper Ist Side-a, Truman Kapote se pojavio u jednom televizijskom razgovoru kao „prijatelj običnog čoveka“. Domaćin, Dejvid Saskind, nije se ustručavao. „Uvek ste na nečijim jahtama“ i u „velikim vilama na Long Ajlendu“, primetio je.
Kapote se predao, vraćajući se na odbranu svoje naklonosti prema imućnom sloju. To ga je definisalo jednako kao i njegovo pisano delo, koje je postalo zapaženo nakon objavljivanja „Hladnokrvnog ubistva“ 1966. godine. „Sviđaju mi se bogati ljudi“, rekao je Kapote, „jer ne pokušavaju da nešto pozajme od mene“, piše „Njujork tajms“.
On je bio na najekskluzivnijim zabavama, kao omiljeni gost, da bi onda bio zamenjen. Uslovi razmene bili su relativno jednostavni: njegova duhovitost i društvo, njegove priče prepletenih niti i očaravajuće nepristojne reči, zamenjene za odanost mršavih, lepih, nesrećno udatih žena, duž Pete avenije, koje su i dalje nosile bele rukavice i nakon Vudstoka, Votergejta i pada Sajgona.
Ovaj svet i mesto pisca u njemu došli su na ponovno razmatranje dolaskom “Feud: Capote vs. the Swans.”, osmodelne televizijske serije na „FX-u“. Impresivnu glumačku postavu čine Naomi Vots, Demi Mur i Dajana Lejn kao žene koje su svoje subverzije ograničile na krevet, spavajući s muškarcima koji nisu bili njihovi muževi, i na ručak s Trumanom – „Tru“ – najpoznatijim gej poverenikom Menhetna.
Bilo koji implicitni dogovor koji je postojao među njima bio je prekršen s veoma nesrećnim posledicama 1975. godine, objavljivanjem Kapoteove priče „La Côte Basque, 1965“ u časopisu “Eskvajer”. Kratka priča koja se gotovo uopšte ne pridržava forme, trebala je da bude kao poglavlje romana „Answered Prayers“, koji je ostao nedovršen.
Sa svojih gotovo 12.000 reči, priča je ispunjena razgovorima, bez radnje i puna vulgarnosti. Kapote je izdao svoje prijateljice koje, možda naivno, nisu razmišljale o sebi kao o materijalu.
Najbliže njemu bile su i najbesnije – Bejb Pejli, supruga predsednika CBS-a Vilijama Pejlija i bivši model Slim Kit, čiji su identiteti jedva prikriveni. Neke žene, poput Glorije Vanderbilt, bile su direktno imenovane. “Esquire” je platio Kapoteu 25.000 dolara za priču, ali trošak za njega bio je neizračunljiv, počevši od izgnanstva iz sveta koji je izgledao da ceni više od svih ostalih, a završavao s padom u zavisnost o drogama i alkoholu koja mu je odnela život u 59. godini.
„Njegov talenat bio je njegov prijatelj“, kako je to tada rekao Norman Majler. „Njegov uspeh bio je njegov društveni život.“
Gledanje „Feuda“ iz perspektive kulture u kojoj je izloženost toliko tražena kao borba do krvi, predstavlja izazov. Vidimo da je diskrecija je ostala važna određenoj grupi ljudi u Njujorku sredinom 70-ih, dok su grad i zemlja bili u raspadu. Ono što može izgledati kao vrlina takođe može biti i neobuzdana samodopadljivost.
Zapravo su žene koje su stajale izvan neposrednog kruga Kapotea bile izložene najtežoj i najmizoginističkijoj oceni u priči. Na primer, lik poznat kao „bivša guvernerova žena“, neko ko je imao aferu sa Vilijamom Pejlijem. Kapote je naziva „pomalo svinjom“, zatim „ružnom zveri“. Dok bi gospođa Pejli možda mogla prihvatiti takav opis muževljeve ljubavnice, ona je umesto toga bila pogođena poniženjem. Umrla je od raka pluća 1978. godine, a da nikada više nije progovorila s Kapoteom.
Najveća emocionalna šteta činilo se da se nanosi En Vudvord, plesačici iz doba Drugog svetskog rata koja se udala u uglednoj njujorškoj bankarskoj porodici. Bila je samo poznanica Kapotea i nije mu se posebno svidela. Jeseni 1955. godine, gospođa Vudvord upucala je i ubila svog muža na njihovom imanju, usred noći, verujući da je provalnik.
Velika porota utvrdila je da je bila nesreća. Kapote je odlučio da nije, iako se na kraju neko izjasnio krivim za pokušaj pljačke kuće Vudvord noću kada je došlo do pucnjave. Tragedija je izbledela, ali „La Côte Basque“ ju je 20 godina kasnije ponovo stavila u opticaj, sa opisom žene pod imenom „En Hopkins“, koju Kapote karakteriše kao „odgojenu na neki seljački način“, bivšu prostitutku i bigamistkinju koja ubija muža nakon što otkrije da nikada nisu bili tehnički venčani i shvati da bi kao udovica završila s više novca nego kao razvedena.
Sredinom oktobra, baš kad je Kapoteova priča bila objavljena, gospođa Vudvord je izvršila samoubistvo u svom stanu na Menhetnu. Iako je imala težak život i nije se moglo znati zašto je to učinila, mnogi su nagađali o povezanosti.
Urednici “Eskvajera” nisu imali predstavu o uticaju koji će „La Côte Basque“ imati. „Jednostavno nisu znali šta imaju“, rekao je nedavno Aleks Belt, koji uređuje arhiv magazina.
Za scenario „Feuda“ je bio zadužen dramski pisac Jon Robin Bajc, a režira je Gas Van Sant. Serija se gotovo u potpunosti oslanja na unutrašnje kadrove, verovatno zato što bi stvarnost spolja izgledala zbunjujuće nametljivo, ugrožavajući mogućnost saosećanja sa žalbama i opsesijama ljudi koji izgledaju da imaju vrlo malo dodira sa spoljnim svetom. Kapote je možda nenamerno izgubio svoje prijateljice, verujući da će smatrati njegov opis njihovih šala smešnim. Ili bar da će biti dovoljno hrabre da mu oproste ako su uvređene.
Ipak, koliko god Kapote žudio za pažnjom ovih žena, video ih je krajnje ravnodušno, kao grozne majke.
Bez obzira na Kapoteovu motivaciju, priča o njegovom bolnom izgnanstvu – već predmet knjiga, dokumentaraca i gomile novinskih članaka – i dalje traje. Kao lažnjak, možda uspete da stignete do vrha, ali zapravo ste uvek na probi. Kapote se nekada ponosio time što može da vidi toliko stvari istovremeno, posmatrajući živote i svetove iz svakog ugla. Kada je promašio, nije mogao da živi sa svojom greškom.
Bonus video: Mirjana Karanović o svom drugom rediteljskom filmu