0
"Ja svaku prodatu sliku odbolujem, i to nije pusta fraza već mi se uvek čini da neću moći onu sledeću da uradim kao što je bila ova prodata. Ali, vremenom, sve dođe na svoje mesto", govorio je slikar Vladimir Veličković (1935-2019) koji nas je zauvek napustio pre tačno godinu dana. Povodom godišnjice smrti velikog umetnika galerija Arte organizuje izložbu njegovih dela, a mi se kroz tekst novnarke NIN-a Radmile Stanković prisećamo biografije jedne od najznačajnijih ličnosti srpske kulture druge polovine 20. i početka 21 veka.
Piše: Radmila Stanković
Bila je godina 1965. a slavni francuski ministar kulture Andre Malro je otvorio Pariski bijenale i pažljivo odgledao radove predstavnika tadašnje Jugoslavije – Vladimira Veličkovića, Žike Turinskog i Janeza Boljke. Beogradski arhitekta Vladimir Veličković dobio je prvu nagradu. Tim povodom su se Turinski i on propisno napili. Žika ni prvi, ni poslednji, Vlada prvi i poslednji put.
Sve što je potom usledilo zvalo se uspeh – stotine izložbi, velike nagrade i priznanja, slike kod najvećih svetskih kolekcionara, brojne monografije… Njegovom ocu Dušanu je posle samostalne izložbe u Muzeju moderne umetnosti (Bobur još nije postojao) bilo konačno jasno da ima sina arhitektu sa diplomom, ali da je slikarstvo Vladin jedini izbor. Majka Lenka, beogradska dama o čije društvo su se mnogi otimali, od samog početka bezrezervno je (za razliku od vrlo skeptičnog oca) podržavala Vladinu želju koju je na kraju i ostvario – da bude slikar. Otišavši u penziju, posvetila se sređivanju biografskog i bibliografskog materijala svog sina, popisivanju i arhiviranju svega što je uradio.
Srpski i francuski akademik, ugledni profesor na prestižnoj likovnoj akademiji u Francuskoj, Ecole Nationale Superieure des Beaux Arts, vlasnik francuske Legije časti, osnivač fonda „Vladimir Veličković“ putem kog je dodeljivao godišnje nagrade za najbolji crtež umetnicima mlađim od 40 godina (novac od Veličkovićeve nacionalna penzije)… ovaj slikar je svojim delom zadužio likovnu umetnost 20. veka.
A neke slike iz detinjstva koje je zauvek upamtio, ređao mi je jednog dana tokom jednog od razgovora koji čine moj dragoceni profesionalni bagaž. Kao dečak našao se tog 27. mart 1941. godine kod Narodnog pozorišta u masi koja je uzvikivala čuvenu parolu „Bolje rat nego pakt“. Bio je lep prolećni dan. Zatim, 6. aprila iste godine uletela je bomba (i nije eksplodirala ) u podrum u koji se sa porodicom sklonio. Prašina, vriska, plač. Usledila je ‘bežanija, napustili su Beograd, a Vlada svoju svetlo plavu sobu.
Potom nešto škole u prirodi, pad sa prvog sprata, čekrk bunara koji mu je slomio zub (ostao je takav, slomljen celog života), opet bombe, tepisi na Beograd. Najzad oslobođenje, oktobar 1944. godine, vrištanje kaćuša, partizani i Rusi (nosili su metalne oklope, a i obaveznu flašu), zapaljen tenk kod bioskopa Jadran i nepokretna ugljenisana tela sa upaljenim svećama kraj prstiju. Verovatno je snaga i brutalnost ovih događaja-slika potisnula sve drugo što bi moglo da bude sećanje jednog deteta. A posle rata:
“Družili smo se, učili, igrali fudbal, bosi sa krpenjačom, a ja sam trčao na 100 metara u Crvenoj zvezdi, šetali smo po štrafti i naravno, bili užasno romantično zaljubljeni. Gramofon je bio retkost, radio nešto manje, išlo se na Kolarac – Beogradska filharmonija, Žika Zdravković, Oskar Danon, Zdenko Marasović, džez, Vojkan Simić, Mladen Guteša, Mile Pavlović-Slina i Duško Gojković, Nada Knežević je bila naša Ela Ficdžerald, a Džimi Stanić skoro bolji od Sinatre i Dina Martina. Oskar Piterson, Luis Armstrong, Modern Jazz quartet, i ko sve još, svi su nam dolazili, Iv Montan i Žerar Filip u Sidu sa Francuskom komedijom, Vivijen Li i Lorens Olivije. Duga je lista, sećanja su jasna, a bilo je i čega se sećati. Čitalo se, išlo se na Savu, u Kinoteku, Ejzenštajn…a i „Bal na vodi“. Pozorište, opera, balet beogradski, fantastičan u to vreme.
Počelo se i sa izložbama, nezaboravne skulpture i crteži Henrija Mura u Cvijeti Zuzorić, Delakroa ( nije ga mnogo voleo) u Etnografskom muzeju, a često je posećivao udovicu Petra Dobrovića koja mu je vadila iz blokova Petrove crteže i hrabrila ga u njegovim počecima crtanja i slikanja.
Slavna umetnička grupa Medijala bila mu je odskočna daska, pre svega za izlaganje, ali je njegovo prisustvo unutar grupe bilo veoma periferno. Po svojoj orijentaciji iliti likovnoj poetici bio je bliži tadašnjoj Medijali, nego recimo, tada protivničkoj grupaciji ‘enformelista’. Ali, tu se priča zaustavlja. Grupe, članstva, partije, nikada nisu bili njegova opcija. Čak i njegovo pripadništvo ‘narativnoj figuraciji’ ovde je isto tako periferno:
”Jedanput sam bio tu, drugi put nisam i dobro je što je tako. Kvalifikacije pripadništva nekom pokretu su, pre svega, olakšica i poštapalica za one koji o tome pišu, pokušavaju da vas tumače i kao individu i kao grupu.”
Pratio ga je uspeh, a on sam je imao veliki problem da to objasni. Jednom mi je ovako odgovorio:
„Nema relativnijeg pojma od uspeha. Kod nas, a možda i negde drugde, postoji glupava tendencija da se proglašavaju izvesni ‘u prvih deset’, u ‘prvih sto’ , pa zašto ne i u ‘prvih million’. Veoma je teško, skoro nemoguće, ustanoviti (radi se o poslenicima reči, zvuka, filma, slike… da ne duljimo), bilo kakvu rang-listu kada je o kreativcima reč. To nije tenis : top 10, top 100. Iza njih stoje precizni rezultati, pobede, porazi. Uspeh čini čitav niz podataka o jednoj individui, čitanost, gledanost, slušanost… gde, kako, kakav odjek sve to ima, itd. A što se priželjkivanja uspeha tiče, nikada ni u jednom trenutku nisam pomišljao o uspehu kao cilju.”
Za Vladu se znalo da radi, da ne prestaje da planira izložbe, putovanja sa prijateljima, da odmara samo leti kad dođe na Jadran, ali nikada nije mogao da lenčari. Mit o slikaru boemu bio je tako daleko od njega:
„Kad pogledam unazad, čini mi se da jednostavno nisam imao vremena (ah to vreme !) za bilo koji vid boemije. Verovatno sam i nešto propustio, ali boemija, bar onakva kako je mi zamišljamo, je odavno prestala da bude neki važan faktor u smislu stvaranja izvesne egzistencije na umetničkom, kreativnom planu. (Pikaso nije ni mogao da bude boem s obzirom na to da boemi žive noću – on je noću radio).“
Jednom smo, pre dvadesetak godina, Nada Popović Perišić i ja bile u poseti kod Vlade u njegovom ateljeu u ulici Vladimira Iljiča Lenjina u jedoj bivšoj fabričkoj hali u radničkom kvartu Pariza, daleko od njegovog stana. Vodio nas je na ručak u neki radnički restoran u blizini i objašnjavao kako je idealno što je njegov atelje tako daleko, daleko od svakog namernika koji bi, kad nema šta da radi, svratio da posedi. Vladimir Veličković je tu radio svakog dana, ceo dan. I tamo je bio najsrećniji. Nije imao ni pero ni četku u ruci svakog dana, i nije se držao one Leonardove ni jedan dan bez crte, ali mu je bilo važno da bude u ateljeu. Govorio je: „Dok trajem i dok radim, nema pauze.“
Mnogo je duže Vladimir Veličković živeo u Francuskoj nego u rodnom Beogradu. Gospodskog ponašanja, bio je najbolji izdanak građanskog sveta u kome je ponikao i formiran. U svemu ga je decenijama pratila supruga Maristela, prevodilac, majka njihovih sinova, umetnika Vuka i Marka koji su im podarili trojicu unuka. I kada sam ga jednom pitala po čemu je bio Francuz, šta su mu ostale osobine Beograđanina, gotovo ljutito je uzvartio :
„Pobogu! Pa, ja niti mogu niti želim da budem Francuz. Ja sam duboko ukorenjen kao Jugosloven i takav ću ostati do kraja života. Dubokih korena sam i Beograđanin, što podrazumeva i da sam Srbin. Kada me neko pita kako se osećam čiji sam, ja imam uvek isti odgovor: Ja sam jugoslovenski slikar koji živi i radi u Francuskoj. Dopadalo se to nekome ili ne!“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
