0
Nadam se da ćemo skinuti sa sebe breme predaka. Mislim da bi i naši preci hteli da živimo sadašnjost, da budemo ovde i sada i da stvaramo lepšu istoriju. Istoriju ljubavi, otpuštanja i praštanja, kaže za naš portal muzičar i glumac Mario Knezović uoči koncerta "Zostera" u Beogradu.
„Budi svoj, kad jesi, gde jesi, a kad nisi, i nemoj“ – stihovi su jedne od najpoznatijih pesama grupe „Zoster“, i oni ih, možda, najbolje opisuju. Sa frontmenom Mariom Knezovićem, muzičarem i glumcem, razgovarali smo pred koncert zakazan za 15. jun u Beogradu, u Botaničkoj bašti „Jevremovac“, o tome koliko je teško ostati svoj, o novom albumu „Najgori“, kao i o tome šta je potrebno da se smiri „srce uzavrlo“ na ovim prostorima.
„Čovjek želi da je ptica“ i „Čovjek zvani činjenica“ pesme su sa poslednjeg albuma „Najgori“. Zašto je glavni lik vašeg albuma, taj čovek Tadija „najgori“, kako dođe u taj stadijum i od čega mu je „opao imunitet“?
– Imunitet mu je opao jer okolina nije prepoznala i iskoristila njegove potencijale, a on sam nije imao snage i pameti da se uzdigne iznad svega i sam sebi pomogne, već je padao u ponor i završio tužno. I „najgoreg“ smo morali da „ubijemo“, jer jednostavno takva je priroda stvari. Išao je do kraja, bez kompromisa i morao je da skonča. Njega danas nema. I svi mi smo prolaznici na ovom svetu, a okolnosti i izbori koje imamo i biramo čine naše živote boljim ili lošijim. A svi možemo da zamislimo najgore verzije sebe. Mi smo to i istraživali, zamišljali i kroz fikciju prikazali na albumu. Najgorem smo dali ime Tadija – ne znam više iz kog razloga – ali zvučalo je moćno i stvarno. Imao je kapacitet da bude najbolji, ali njegovi izbori su ga odveli na drugu stranu. I nas je zanimalo gde je ta tačka pucanja. Svaki čovek je ima, ali nije svako ni jednako jak, niti jednako slab.
Postojite od 2000. godine. Koliko je za vaše stvaranje, umetnost i biće bilo značajno to što ste iz Mostara?
– Ne znam koliko znači to odakle dolazimo i da li bismo bili bolji ili gori da nismo iz Mostara – nikad to nećemo saznati. Prihvatamo sve što nam je dato i pokušavamo da ispričamo svoju priču takva-kakva je. A Mostar se voli neshvatljivo i bezrazložno. To će vam reći svaki Mostarac.
„U zemlji u kojoj se sve što kažete tumači kao diskriminacija onog drugog, i jako je teško, po svim mogućim osnovama – nacionalnoj, verskoj, rasnoj, političkoj, intelektualnoj – napraviti album koji će sva tri civilizovana plemena prihvatiti kao svoj, a bendu je uspelo“, stajalo je u jednoj od prvih muzičkih kritika o vama. Kako vam to ide od ruke i danas?
– Pre svega se obraćamo ljudima. I ljudi prepoznaju ljude. Ko zna kako će čovečanstvo izgledati i kako će biti uređeno za nekoliko hiljada godina. Ono što želimo jeste da naša muzika preživi sve te društvene promene jer je pravimo za ljude. Da li će naša muzika preživeti toliko vremena, ostaje nam da vidimo. Mi se nadamo da hoće.
Godine 2007. izlazi jedna od vaših, i danas, najslušanijih pesama „Utopija“. Šta je danas utopija?
– Utopija je danas neko sigurno mesto gde nas neće pronaći nuklearna bomba. Mesto gde se može živeti i preživeti. Možda je to upravo ono mesto na kojem smo sad.
„Bježali smo ko što niko nije bjež’o i plakali smo ko što niko nije plako’; nebo dalo nam je odgovor; nema razloga za prigovor, tako je“ – stihovi su pesme „Izbeglica“. Okruženi smo tolikim sukobima i ratovima danas, ljudi beže iz svojih domova. Da li ste mogli da zamislite da će doći ovaj trenutak?
– Imam anksioznost od pomisli gde nas današnja situacija u svetu može odvesti. Trudim se da ne razmišljam previše o tome, nego da živim svoj život punim plućima bez straha od sveta, budućnosti i smrti. Nisam rođen da živim u strahu i ta misao me vodi.
Ima li mesta empatiji u svetu u kojem jača desnica i mržnja prema drugome i drugačijem?
– Uvek ima mesta empatiji. Ne razmišljam ni o desnici, ni o levici, već najviše o onome što ja mogu da učinim, dobro za sebe i druge dok sam još tu na planeti Zemlji.
Pored muzike, i glumac ste, imate karijeru u brojnim filmovima i serijama. Koji deo vaše ličnosti se prodrma jednim, a koji drugim i gde se spajaju?
– Film je jako uticao na našu muziku, na naš izraz. Neke pesme su pisane kao filmski dijalog. To otvara neslućene mogućnosti stvaranja gde kao autor mogu da se igram i stavljam u pozicije i uloge, kao na filmu. Na filmu sam igrao i dobre i loše momke i to mi je poslužilo i u muzičkom stvaralaštvu, a i u koncertnim performansima. Mislim da se u meni oba poziva najviše spajaju na koncertima – muzika i gluma postaju jedno.
Nedavno ste u tandemu sa Goranom Bogdanom pozvali na koncert u Beogradu. Na čemu trenutno radite zajedno?
– Na filmu Bojana Bodružića koji se zove “Monument”. To je bilo jedno specifično i divno iskustvo. Goran i ja se poznajemo od detinjstva i raditi s njim je nešto najlepše i najugodnije što mi se dogodilo. Goran je veliki glumac i osećam veliku zahvalnost što sam imao priliku da stvaram s njim, jer sam mogao mnogo da naučim.
Igrali ste u filmu „Quo Vadis, Aida?“ u kojem se govori o zločinu u Srebrenici. Nedavno je usvojena rezolucija o genocidu u Srebrenici, što je ponovo uzburkalo duhove na ovim prostorima. Kako vidite današnju situaciju u regionu i koliko ona utiče na umetnost?
– Biti deo tog filma za mene je velika privilegija. Na pomen Srebrenice osećam duboku tugu. Ne znam jesmo li išta naučili iz prošlosti. Teško mi je da o tome kažem bilo šta pametno.
Na albumu „Srce uzavrelo“, pogotovo u pesmi o Gavrilu Principu, govorite, između ostalog, o tome da se još uvek raspravlja da li je bio heroj ili zločinac. Hoće li se naša srca na Balkanu ikada umiriti?
– Nadam se da hoće. Da ćemo skinuti sa sebe breme predaka. Mislim da bi i naši preci hteli da živimo sadašnjost. Da budemo ovde i sada i da stvaramo lepšu istoriju. Istoriju ljubavi, otpuštanja i praštanja.
O najtežim pitanjima i bolestima društva uvek pevate na vrlo šaljiv i optimističan način, slaveći život uz osmeh. Kako vam polazi za rukom da “budete svoji”?
– Život je sam po sebi dobar. Niko od nas nije morao da se rodi, ali evo nas tu. Imamo svoje vreme. Radost pronalazimo u samom postojanju. Vlastitom, ali i postojanju drugih koji nas ili uče ili uveseljavaju naše postojanje. Trudim se da budem zahvalan na svemu što mi je dato. Često zaboravim i padnem u neku tugu. Ali, brzo se vratim, jer puno sam vežbao. (smeh)
Bonus video: Najava koncerta benda Zoster
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare