Podeli:
Ivan Meštrović, Srđa Zlopogleđa, gips, 1908.©Vlasništvo: Narodni muzej Beograd, Foto: Milena Marjanović

Povodom virtuelne izložbe o Ivanu Meštroviću u Narodnom muzeju u Beogradu posvećenu Vidovdanskom hramu, podsetimo se šta su o spomen-mauzoleju kosovskom mitu pisali Moša Pijade, Miroslav Krleža, Maksim Gorki, Ezra Paund, Ogist Roden...

Jedan od najposećenijih virtuelnih muzeja kod nas ovih dana je Narodni muzej u Beogradu, a jedan od razloga za veliki broj virtuelnih šetača je izložba Ivana Meštrovića (1883-1962) koja nam je predstavila umetnikove skulpture u njemu pohranjene, ali i maketu Vidovdanskog hrama iz 1912. godine, pozajmljenu od Narodnog muzeja u Kruševcu.

U Narodnom muzeju čuva se 80 radova Ivana Mešrovića, umetnika koji je, kao član Jugoslovenskog odbora, učestvovao u osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a najveći broj izloženih (ukupno 40), nastalih pre Prvog svetskog rata, čine takozvani Vidovdanski fragmenti.

Deo postavke u Narodnom muzeju u Beogradu, u okviru izložbe sa Meštrovićevim radovima, Foto: M. Kovačević

Meštrovićeve skulpture iz ovog ciklusa su od samog nastanka privlačile izuzetnu pažnju svuda gde su izlagane: 1910. u Beču i Zagrebu, zatim u Rimu, u Paviljonu Kraljevine Srbije 1911, potom u okviru Bijenala u Veneciji 1914, i ratne 1915. u Muzeju Viktorije i Alberta u Londonu. Skulputure se nisu isticale samo po umetničkim vrednostima: bile su simboli oslobodilačkih težnji jugoslovenskih naroda, oličeni kroz gloriozne predstave najvećih junaka iz bogate riznice srpskog narodnog stvaralaštva, poput Kraljevića Marka, Miloša Obilića, Srđe Zlopogleđe, Banović Strahinje.

Pored ovih dela, u Narodnom muzeju se čuva i dvadesetak portreta političkih i kulturnih poslenika sa kojima se Meštrović susretao, poput Kralja Petra, vladike Njegoša, ministra Nikole Pašića, diplomate i pesnika Jovana Dučića…

Iako su ova dela bila u funkciji izgradnje jugoslovenskog identiteta ujedinjenih naroda, ona su (možda baš zato) bivala predmet stalne kritike. Neprikosnoveni državni umetnik, ali i ingeniozni vajar, koji je odrastao uz guslanje epskih pesama kosovskog ciklusa, bio je vazda u procepu između nepomirljivosti forme (umetničke autonomije) i sadržaja (ideološkog narativa).

Ivan Meštrović, Glava Miloša Obilića, gips, 1908. © Vlasništvo Narodni muzej, Beograd, Foto: Milena Marjanović

Često prozivan kao Jugosloven koji nije mogao biti dovoljno i Srbin da bi vajao srpske junake, Meštrović je u mnogim intervjuima koje je davao beogradskoj, zagrebačkoj i dalmatinskoj štampi odgovarao da se monumentalno zdanje nazvano Vidovdanski hram zasniva na ideji da su svi jugoslovenski narodi imali svoje Kosovo (Hrvati Bitku na Krbavskom polju). Iako je, izvesno, reč o kapitalnom delu (čija se realizacija procenjivala na 300 miliona dolara) kojim je Meštrović na izložbama u Londonu, Glazgovu, Veneciji i Njujorku zadivio svet (Englezi su za Hram govorili da je „srpska Valhala“ ̶  hala mrtvih heroja u nordijskoj mitologiji), mnogi intelektualci nisu blagonaklono gledali na srpski mit odeven u bečku secesiju.

Šta su o Meštrovićevom vidovdanskom ciklusu i drvenom modelu hrama koji je, kada je kreiran, izazvao brojne pozitivne ali i negatvne reakcije, rekli i napisali neki od njegovih najviđenijih savremenika?

Marko Kraljević na švapskom konju

U napadima na Meštrovićev stil, posebno se izdvajao političar, likovni kritičar i slikar Moša Pijade, koji je, uprkos svom komunističkom opredeljenju i jevrejskom poreklu, otvoreno stao u odbranu vizantijske tradicije i srpskog nacionalnog identiteta.

„Meštrović je protiv srpsko-vizantijske tradicije, koju smatra mrtvom stranom, on bi hteo da stvara izvan te i izvan svake tradicije; on hoće novu umetnost… Oskudno obrazovanje, razvijanje bez temelja i u skokovima, osvetilo se dalmatinskom pastiru koji se odao umetnosti u carstvujušćemu gradu… Iako u njemu ima osnove za snažnu individualnost, samo usled nedovoljne kulture morao je podleći uticaju škole i cele okoline…. Meštrović je lično pregoreo svoj nacionalni stil, njemu se desilo što već mnogima do njega: revolucionarac se isčaurio u zelota.“ (Prema: Moša Pijade, „Ivan Meštrović i težnje za stilom u našoj umetnosti“, Srpski književni glasnik, br. IV, 1921.)

Ivan Meštrović, Glava Kraljevića Marka, bronza, 1910. © Vlasništvo Narodni muzej, Beograd, Foto: Milena Marjanović

Kasnije, Pijade donekle tupi oštricu svog pera:
„Prema onima koji Meštrovića proklamuju genijem, danas je već mali broj onih koji se avanturišu da to poriču. Ali koji su to koji anonimno, preko izvesnih listova, grde umetnost Ivana Meštrovića, sa jednom glupavom nadom da će sokačko-amalskim izrazima, kojima kipte njihove pristrasne kritike, uništiti tvorca Sećanja (takođe u Narodnom muzeju u Beogradu).

I zaključuje: reklama koja je o Meštroviću činjena, propaganda koja je za njega vođena kod nas i na strani, bile su ogromne i uglavnom padaju na teret Ministarstvu prosvete. Ali može to Ministarstvo pustiti umetnike antimeštrovićevce da pomru od gladi, ono ipak nikad neće uspeti da u srpskoj umetnosti zavede eru meštrovićizma.“ (Prema: Moša Pijade, O umetnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1963.)

Putene udovice umesto ucveljene

Meštroviću se spočitavalo da kao Hrvat katoličke veroispovesti nema osećaj za vizantijsku tradiciju, a glavni dokaz je što je ceo projekat zamišljen kao kombinacija egipatske, grčke i rimske, paganske umetnosti iz koje je bečka secesija crpla snagu u borbi prtiv tutorstva akademizma. Zameralo mu se, takođe, što su figure aktera kosovske epopeje izvedene u mikelanđelovskom maniru po ukusu secesije, danas bismo rekli – nabildovane. I još: zašto je kolosalni Marko Kraljević nag?, zašto jaše neosedlanog, debelog švapskog konja, a ne šarca?, zašto su figure udovica putene a ne ucveljene?

Ivan Meštrović, Udovica sa detetom, 1912, gips, Foto: M. Kovačević

Iz Evrope su, pak, naizmenično duvali povoljni vetrovi po umetnika. Meštrović je postao prvi živi umetnik kome je Muzej Viktorije i Alberta u Londonu priredio izložbu. Pa i pored toga što joj je dat veliki značaj, bilo je i negativnih opaski. Jedan kritičar pod pseudonimom Dijaz uzeo je na zub vajara ukazujući „na defekte njegove darovitosti“. Hvaleći njegovu zanatsku osnovu obrušio se na političku ideologiju Kosovskog ciklusa, to jest na narativnost „koja izazva mučninu u želucu“. Iza ovog kritičara krio se ni manje ni više nego Ezra Paund, poslovično sarkastičan i odbojan prema autoritetima tipa “moćna umetnost” i “moćan umetnik”, koji postavlja pitanje: “Je li moćni Meštrović predvidio osvjetljenje svog hrama”? Jer, po Paundu, “hram bez mehanizma osvjetljenja je doista ekscesivan“.

„Možda je namijenio osvijetliti ga čistim genijem, ili kakvim tajnim srpsko-hrvatskim generatorom električne struje, čiji su nam tragovi utajeni.” (Prema: Ive Šimat Banov, „Novi pogled na najvećeg hrvatskog kipara“, Jutarnji, kultura, 11.03.2019)

Ivan Meštrović, Velika Sfinga, gips,1909, © Vlasništvo Narodni muzej, Beograd, Foto: Milena Marjanović

Iako se divio Meštrovićevom geniju, ni Miroslava Krležu to nije sprečilo da mu upućuje žestoke prigovore zbog konzervativnog shvatanja umetnosti, zatucanosti i utopijskog panslavenskog projekta za Vidovdanski hram. Krleža pronicljivo primećuje da je „paradoks u tome što je projekt anahron, a pojedina ostvarenja namenjena tom projektu genijalna su dela“. (Prema: Miroslav Krleža, “Moša S. Pijade“, Obzor, Zagreb, 21. februar 1926. ̶  U tekstu napisanom povodom desetogodišnjice tamnovanja Moše Pijade, Krleža se dotiče i tačnosti Pijadine ocene Meštrovićevog dela.)

Središte za nade u budućnost

Izvesno je da je Meštroviću bilo stalo do projekta u koji je uložio celog sebe, ali izvesno je i da su ga napadi na njega kao i spominjanje milionskih troškova, odvojili od Srbije i od Spomenika. Uostalom, živeći u emigraciji, posle Drugog svetskog rata, u političkim memoarima izneo je svoje argumente u korist hrama koji nikad nije zabranjen i nikad nije stavljen ad acta.

Ivan Meštrović, Drveni model Vidovdanskog hrama, 1912. © Vlasništvo Narodni muzej, Kruševac, Foto: Milena Marjanović

Lepši deo Meštrovićeve argumentacije ticao se njegove želje da se generacije umetnika, kao i čitav nacion, obrazuju i ugrade u taj hram, kao što je to bio slučaj sa bazilikom Svetog Petru u Rimu. Njegovim rečima: „Želeo sam da se stvori jedno središte za nade u budućnost, usred prirode pod vedrim nebom… Mi umjetnici moramo raditi, a neka svatko govori što hoće”. (Prema: Ivan Meštrović, „Vidovdanski hram“, Uspomene na političke ljude i događaje, Matica hrvatska, Zagreb 1969.)

Kako god bilo, Meštrović je na neki svoj umetnički način bio vezan za kosovski mit, ali i za Srbiju koju je još pre Prvog svetskog rata doživljavao kao Pijemont Južnih Slovena, potom za Beograd, u kome je ostvario Spomenik neznanom junaku na Avali, Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, Anđeo smrti na Malom Kalemegdanu i Pobednika u gornjem Kalemegdanu. Srbi su pak, sa svoje strane, propustili priliku da ga vežu za sebe, poneseni, kao i vazda, provincijalizmom svoje inteligencije i palanačkim mentalitetom.

Najveći genije slovenskog sveta

Nasuprot srpskom nipodaštavanju Meštrovića, bio je Ogist Roden, jedno od najvećih imena evropske skulpture. Videvši u Beču Meštrovićevu izložbu, nazvao ga “najvećim fenomenom među umetnicima danas”. Kad je Meštrović naknadno došao u Pariz, po preporuci je otišao u Rodenov atelje i prema pisanju tadašnjeg Obzora, Roden je za Meštrovića izjavio: “Njegovi su radovi genijalni, uprkos tome što spoljni izgled skulpture trpi od načina na koji Meštrović predočava formu”.

Ivan Meštrović, Autoportret, bronza, 1912, © Vlasništvo Narodni muzej, Beograd, Foto: Milena Marjanović

Širom Evrope su Meštrovića upoređivali sa Mikelanđelom, a italijanska štampa ga je nazivala „Homerom kamena“. Tome se pridružio i Maksim Gorki koji je na izložbi u Rimu, na kojoj je Meštrović dobio Prvu nagradu za skulpturu, a Gustav Klimt za slikarstvo, rekao da je „Meštrović uz Tolstoja najveći genije koga je dao slovenski svet“. (Prema: Uroš Tutulić, Prokletstvo Vidovdanskog hrama, Beograd, Prosveta, 2017.).

I dok je 1915. godine Meštrović govorio: „Moj život ima svoje opravdanje ako su moja zamisao Vidovdanskog hrama i moj umetnički rad izraz ujedinjenja Jugoslovenstva“, umetnika je podržavao takozvani odbor za umetničke poslove, pod pokroviteljstvom princa prestolonaslednika Aleksandra, čiji je predsednik bio profesor književnosti Bogdan Popović, a sekretar slikarka Nadežda Petrović. Posle rata, stvaranjem nove države, okolnosti su se promenile. Nit je država imala novca, nit je Meštrović ostao neodstupni Jugosloven, a i maketi se gubi trag…

Ivan Meštrović, Banović Strahinja, torzo, mermer, 1908. © Vlasništvo Narodni muzej, Beograd, Foto: Milena Marjanović

Naša je velika sreća što su ova dela jugoslovenske baštine kod nas sačuvana jer, kako piše autorka ove izvanredne izložbe, muzejska savetnica Vera Grujić: Ove skulpture su rađene u širokom rasponu stilskih osobenosti, od realizma, preko reminiscencija na antičku plastiku, zatim punih, napetih, nekad barokno energizovanih, ekspresivnih vitalnih formi, kao i radova sa izraženom secesijskom stilizacijom“. Dakle, predstavljaju presek Meštrovićevog opusa, rečju, genije umetnika je nadmašio njegovu ideologiju.

Maketa Vidovdanskog hrama

Spomen mauzolej a ne verski objekat, hram je trebalo je da bude dug oko 250 a širok oko 200 metara. Na vrhu ulaznih vrata da se nalazi friz sa devet simetrično raspoređenih konja i soklova (motiv iz pesme Smrt majke Jugovića) većih od prirodne veličine. U hodniku dugačkom 100 metara je predviđena kolonada karijatida (do pola nagih žena koje predstavljaju udovice, majke i sestre poginulih junaka) iznad kojih je nebo. Na kraju otvorenog hodnika uzdizala bi se petospratna kula, a svaki sprat bio sačinjen od po dvadeset poređanih mišićavih muškaraca od belog mermera. (Ovaj toranj simbolizuje duše kosovskih junaka koji se uzdižu na nebesa). U hramu koji podseća na rimski Panteon predviđen je i monumentalni spomenik Kraljeviću Marku na šarcu, visok oko 5 m, a pored njega još oko sto skulptura među kojima knez Lazar, Miloš Obilić, Srđa Zlopogleđa, Banović Strahinja i drugi istorijski i neistorijski likovi iz Kosovskog ciklusa. Sa visine, Hram bi izgledao kao upisani pravoslavni krst sa tri jednaka kraka. Spoljašnjost hrama ukrašavali bi reljefi koji prikazuju scene iz Kosovske bitke. Okolo bi bile sfinge (opet njih devet iz pesme Smrt majke Jugovića).
Meštrovićeva želja je bila da se Hram podigne na Gazimestanu između Laba i Sitnice, na mestu Kosovske bitke.

Maketa Hrama je tridesetih godina XX veka izlagana po Americi, gde se zagubila. Pronađena je u Njujorka na doku, vraćena u Beograd i 1971. pokolonjena muzeju u Kruševcu povodom šest vekova od osnivanja grada.

Odbio Musolinija i Hitlera

Dok je Evropom harao fašizam, Musolini je nudio Meštroviću italijansko državljanstvo, ali je vajar odbio jer je Italija okupirala njegovu rodnu Dalmaciju. Ni u goste kod Hitlera nije hteo da ode, pa je bio uhapšen i proveo sto dana u zatvoru odakle ga je izbavio kardinal Alojzije Stepinac, zbog koga će kasnije dolaziti u sukob s mnogim, naročito srpskim intelektualcima. Na Titov poziv da se vrati u Jugoslaviju, uzvraćao je da kao monarhista ne želi da živi u komunističkoj zemlji.

(Tek je pred kraj života pristao da ode na Brione i sretne se s Titom.)

Ivan Meštrović Foto: Video/Nova.rs

Za bistu Nikole Tesle u Teslinom muzeju u Beogradu, koju je izradio na naučnikovu molbu, odbio je honorar, a za mauzolej Njegošu na Lovćenu, tražio je samo „grudvu sira i crnogorsku pršutu”. Spomenik svojoj prijateljici, slikarki Nadeždi Petrović, koja je jedno vreme živela u njegovom ateljeu u Parizu, poklonio je njenom muzeju u Čačku, a spomenik Svetozaru Miletiću  ̶  Novom Sadu. (Prema: Prokletstvo Vidovdanskog hrama)