"Na zlu ništa ne može da raste": Ispovest potomka slavne operske porodice Marija Pavla del Monaka za Nova.rs

Posle decenije koju sam proveo na nemačkom govornom području odlučio sam da se vratim, nadajući se da mogu da ponudim nešto našem pozorištu i, ako smem da kažem, kulturi Srbije. Naravno, prvenstveno operi koja niz godina, nažalost, nije u prvom planu, priča za Nova.rs Mario Pavle del Monako, koji je u nacionalnom teatru prvi put postavio Verdijevu operu „Simon Bokanegra“ čija je premijera večeras.

Rođen je u Rimu, a detinjstvo i mladost je proveo u Beogradu, gde je završio gimnaziju i odsek za klavir u srednjim muzičkim školama „Kosta Manojlović“ i „Mokranjac“, kao i odsek za solo pevanje u Muzičkoj školi „Dr Vojislav Vučković“. Nakon toga se otisnuo na školovanje i usavršavanje na prestižnom Bečkom univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti u klasi Reta Niklera, i tada već počinje da radi u Operi. Za vreme studija je režirao brojna operska dela, što mu je donelo specijalnu nagradu Univerziteta za izuzetna postignuća, kao i petogodišnji ugovor u nemačkom pozorištu u Vicburgu. Pored srpskog, tečno govori italijanski, nemački i engleski jezik.

Porodična drama

Njegova režija Pučinijeve opere „Turandot“ u Narodnom pozorištu u Beogradu bila je pravi spektakl i zato mu je s pravom ponovo ukazano poverenje.

- Zahvalan sam na tome i velika mi je čast što radim ovu operu, jer je maestralno i veoma specifično Verdijevo delo, koje se poziva na istorijske činjenice i likove, ali nije potpuno sinhrono sa njima. Može se reći da je jednim delom i bajka. Po originalu, priča je smeštena u 14. vek, kada je vreme u Evropi bilo surovo, teskobno. Bio je to period velike gladi, gde se susrećemo i sa kanibalizmom. Tada je poljuljano poverenje u vlast, Crkvu, a nekadašnjeg kapetana broda, gusara i avanturistu Simona Bokanegra narod bira za prvog đenovskog dužda. Bio je to demokratski čin, što je izazvalo veliki protest tadašnje aristokratije. Kao i svako literarno delo, nije ograničeno samo tim periodom, jer pokazuje da se čovek nije mnogo promenio od kada je sveta i veka - objašnjava Del Monako.

Ali, „Simon Bokanegra“ u odnosu na ostale Verdijeve opere više liči na muzičku dramu i film.

- Ima dve teme jer je u pitanju sudbina, porodična drama, a zaplet nema odgovor zašto život čini to što čini. Izuzetno slojevita opera, neumoljivo, enigmatički ofarbana. Bitno je da pozorišna dela, baletska, operska, svaka izvođačka umetnost, ima psiholoških različitih zapleta, jer mnoštvo paralelnih čvorova komplikovanog narativa jeste upravo govor naše podsvesti. Mislim da se iz suštinske podsvesti ne može pobeći. Ne mogu ni osobe na sceni, ni mi koji konzumiramo to delo.

U prilog ovoj tezi, podseća da je život prema Đuzepeu Verdiju bio nemilosrdan, jer se još kao mlad susreo s velikim tragedijama.

- Izgubio je suprugu, sahranio prvo, pa drugo dete. Većina njegovih opera, čak i u muzičkoj analizi, ispraćena je nedefinisanim upitnim prokletstvom i pitanjem zašto. Iako se operi „Simon Bokanegra“ često pripisuje da je politički triler, reč je o velikoj porodičnoj tragediji. Podeljena je u dva dela. Prvi je prolog, koji prati Bokanegru kao gusara, a drugi kada je postao dužd iako to nije želeo. Prihvatio je na nagovor pijatelja samo da bi dobio blagoslov i ruku voljene Marije. Na dan kada je izglasan za dužda saznaje da je ona umrla ali o njihovoj vanbračnoj ćerki ništa nije znao. Stupa na presto i pokazuje se kao sposoban vladar. Gvozdenom pesnicom je vladao do te mere da su aristokratske porodice ostajale bez naslednika. I onda kreće neočekivani rasplet…

Jedna od najvažnijih tema u ovoj operi, kako kaže, jeste praštanje.

- I ovo delo pokazuje da na zlu ništa ne može da raste. Negativna energija je destruktivna, a pozitivna je stvaralačka. Može se uništiti samo nešto što postoji, ali ne može se od uništavačke energije napraviti nešto novo.

Opera ne sme da bude luksuz

Na pitanje podseća li ga neko na Simona Bokanegra kod nas, u našoj istoriji, Mario Pavle del Monako odgovara:

- Jednim delom Simon je svako od nas, jer svi se susrećemo sa uskraćenjem života - prerano ili prekasno. Prerano nas napuste često ljudi koje volimo, prekasno oprostimo ili nam biva oprošteno. Upravo zbog toga, tragedija ovog dela jeste što je uskraćen odnos roditelja i deteta. Priroda čoveka se nije izmenila, fantastično smo tehnološki napredovali, ali smo emotivno i psihološki ostali u nekom drugom dobu, ne razvijamo se istim tempom.

Tako je, smatra, i sa operskom umetnošću zbog modernog doba.

- Emocije, porodica, imaju više sintetički prizvuk usled različitih medija koje je donela digitalizacija, te nam je smanjen dijapazon koncentracije. A opera je delo uz koje se uživa na duže staze, traje nekoliko sati. Jer, kao i u životu, ne postojimo iščekujući smrt, već da posvedočimo uz jako sadržajne pozitivne i negativne amplitude svaki momenat koji život prati. Isto je tako i s operom. Ne dolazimo u pozorište da bismo bili svedoci kako se delo završi, već u svakom trenutku koji ga prati tokom priče, a likovi na sceni nam pružaju nam priliku da se zagledamo u sebe.

Priznaje da je pristrastan kada je u pitanju operska umetnost, jer je odrastao u slavnoj muzičkoj porodici.

- Za mene ona ima sinestezijsko iskustvo, sublimaciju sećanja, događaja, slika i mirisa… Često se susrećemo sa potisnutim neočekivanim reakcijama, ali kodirane su u podsvesti, i više ne znamo šta je okidač, zašto i kako reagujemo. Zato treba konzumirati slojevita, a ne banalna dela, jer nam pružaju priliku da se zagledamo u sebe - ističe umetnik.

https://www.youtube.com/watch?v=qOVJZunBRQQ

Iako opera u Srbiji nema status kakav zaslužuje kao vrhunac scenske umetnosti, pa samim tim ni popularnost, naš sagovornik nalazi opravdanje.

- Mi smo kao država imali dosta burnu istoriju i druge prioritete u borbi za svoj integritet, nezavisnost, a opera je umetnička forma koja je nastala, može se reći na najpovršnijem opisu - kao luksuz u tadašnjoj firentinskoj kamarati gde su aristokrate pričale o tome da li antička tragedija bila u pevanoj ili govornoj formi i došli su do zaključka da je je bila pevajuća. Zapad je imao više prilike da ulaže u operu dok smo mi bili u društvenim nemirima. Ali operu treba negovati da ne bude samo luksuz, jer pozorišta će u suprotnom postati muzeji. Zato treba da se popularizuje kroz školstvo. Radimo na tome i nadam se da će zauzeti pravo mesto i kod nas. A mogu da posvedočim da su sale pune.

Sve dugujem majci

O tome koliko je teško opravdati slavno prezime (deda mu je slavni tenor Mario del Monako, a otac operski reditelj Klaudio del Monako, prim.aut.) i da li je to prečica u karijeri koju je odabrao, naš sagovornik s osmehom objašnjava:

- Svako živi svoj život prvi put. Uz sve poštovanje prema članovima moje porodice koji su bili uspešni u svom poslu, i svaka im čast, ja sa tim nemam nikakve veze. To su njihovi životi i ne opterećujem se time, jer tome nisam doprineo. Svakako su mi inspiracija i gajim veliko poštovanje prema onom što su postigli. Nisam ni privilegovan, ni u senci, niti se poredim sa njima. Svako mora da stvori sopstveni put.

Mario Pavle del Monako priznaje da je vezan za Narodno pozorište u Beogradu, koje je njegova druga kuća, zbog majke Dragane Jugović del Monako, primadone nacionalnog teatra.

- Ona je najzaslužnija za ljubav koju imam prema operi, jer od detinjstva i mladosti sam se budio sa arijama Aide. Bila je to kolateralna dobit. Toliko joj dugujem i zahvalan sam joj na podršci. Nije lako da se dete uputi u umetničke vode, ali ja nisam mogao da se oduprem, iako sam bio zaljubljenik u džez, a tokom gimnazije me je zanimala astrofizika. Na kraju sam završio u istraživanju prirode ljudskog ponašanja - a to je opera.

Bonus video: Mario Pavle del Monako i Dragutin Matić: "Simon Bokanegra" prvi put u Narodnom pozorištu