0
BELEF festival: mecosopran Elina Garanča na stadionu Tašmajdan u koncertnoj verziji opere “Karmen” Žorža Bizea: Orkestar Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, dirigent Karel Mark Šišon, solisti - Marija Jelić (sopran), Džonatan Tetelman (tenor), Kostas Smoriginas (bas-bariton)
Sve u vezi sa operom plemeniti je spektakl bez ikakve sumnje, ali neke ličnosti podižu i više bure nego što se to uopšte može zamisliti. Mecosopran Elina Garanča spada u jednu od njih. U ulozi kojom se proslavila na svetskoj operskoj pozornici – onoj lepe i fatalne ciganke Karmen – nastupila je u Beogradu na stadionu Tašmajdan, u okviru Beogradskog letnjeg festivala (BELEF) i u produkciji poznate koncertne agencije i muzičke kompanije “Sky Music”, pred zadivljujućim brojem slušalaca. Događaj kao iz neke naučnofantastične paralelne stvarnosti.
Ovakva vest zaista ohrabruje.
Ovakva vest, međutim, ne iznenađuje nimalo, ukoliko ste iole upućeni u stanje na internacionalnoj operskoj sceni, a naročito nakon direktnog iskustva susreta sa Elinom Garanča uživo. Ako vam je čuvena “Habanera” („L’amour est un oiseau rebelle“) možda delovala kao očekivano neodoljiv, premda neporecivo slastan zalogaj za slušanje i uspostavljanje prvog kontakta sa beogradskom publikom, ubrzo je usledilo inspirativno osvešćenje najvišeg ranga, stalno uzdižuće kako je vreme odmicalo, a senzualne umetničke čari lepe letonske zvezde pretile da one početne varnice pretvore u pravi požar. Što se na kraju i desilo.
Da se ipak vratimo par koraka unatrag.
Orkestru Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada – svi komplimenti. Ovaj teatar, u mesecu julu obeležava 160 godina postojanja, što je cifra za duboko poštovanje, i to ne samo kod nas. Orkestar ove ugledne kuće poseduje sopstveni, definisan zvuk, potpuno u saglasju sa ovako ozbiljnim jubilejem. Verujemo da je maestro Karel Mark Šišon bio veoma prijatno iznenađen što pred sobom ima ovako spretan ansambl, osobeno stasalog tona. Bilo je zato pravo uživanje slušati čisto instrumentalne odseke ove jedinstvene večeri – poput britkog vezivnog tkiva, podsticali su tok koncertne radnje, dajući svojevrsni zvučni komentar. Ako i nismo prisustvovali tipičnoj operskoj predstavi, sa kostimima, pozorišnom scenografijom i kretnjama učesnika uobičajenim scenskim prostorom – ovaj orkestar bez sumnje je svojom bujnom sviračkom podrškom doprineo da se ne osećamo nimalo uskraćeno.
Delikatna Marija Jelić, prinela nam je samu srž izvođačke nevinosti, dobrodušnosti i čestitosti u svom inteligentnom tumačenju Mikaele, katapultirajući je ka nama moćnim glasom. Reč je o umetnici koju biste poželeli da čujete u svakoj narednoj velikoj operskoj produkciji, i to više puta. Njen scenski format zaista osvežava.
Kostas Smoriginas uspešno gradi svoj lik toreadora Eskamilja. Njegov gromki iskaz u čuvenoj ariji „Votre toast, je peux vous le rendre“ sadrži svojevrsni opominjući titraj, nekakvu tamu što predoseća nemir, a da sve naoko deluje kao tek živopisna zdravica.
I sjajni tenor Džonatan Tetelman boravi u ovoj „Karmen“ sa više nego valjanim razlogom. Njegova interpretativna privlačnost potiče iz strastvenog poniranja u ulogu Don Hozea, a glasovne mogućnosti obećavaju da postoji još neslućeno mnoštvo iza ovde prikazanog obilja. Tetelmana ne guta kolosalno čuvenje dela i namenjene mu role. On je trkač na duge staze, a njegovi upečatljivi udeli bar nekoliko puta izazivaju istinsko oduševljenje u auditorijumu i glasne povike “bravo!”.
No, glavna zvezda večeri, Elina Garanča, posebna je priča. Elektricitet njene umetničke pojave trese prve redove u publici, kao i sve one sledeće, nedvosmisleno visokim naponom. Nije to samo glumačka umešnost, veličanstvena telesna supstancijalnost, vokalna dominacija. Reč je o jednoj neponovljivo senzualnoj prirodi koja uskovitlava pažnju i usredsređuje na sebe sva čula i misli okupljenih, naizgled bez posebno uloženog truda. Demonski kvalitet u “Les tringles des sistres tintaient (Chanson Bohème)”, na primer, u ovoj vanserijskoj interpretaciji kao da razgoreva onu mračnu dimenziju drame što je prouzrokuje lepa Karmen, zbog koje vam silazi strah u kosti pred sudbonosnim događajima. Muzika se razularuje do paklenog pira – ništa ne može da spreči srljanje u kobni svršetak. Ili, recimo, ono zavođenje njene Karmen u “Je vais danser en votre honneur” – toliko je autentičan scenski poduhvat, da podiže tajfun erotike, ali smesta zatim i strepnju pred violentnom srdžbom naše junakinje i njenim virtuoznim ruganjem Don Hozeu.
Ovako specijalan dar Eline Garanča prevazilazi i njeno, inače besprekorno pevanje. Snaga ove umetnice očigledno stiže iz jednog mnogo kompleksnijeg unutrašnjeg naboja, koji se gotovo nožem može seći, iako je u pokretima on posve suptilan i sproveden u delo bez imalo preterivanja. Oslonjena na svoju auru trijumfalnog superstara, Garanča omamljuje, uznosi i fascinira harizmatičnim čarima retke vrste, među kojima je unikatno vokalno umeće samo jedan od tajanstvenih sastojaka.
#related-news_1
Uživaćemo, naravno, nakon Eline Garanča u još mnogo kojoj Karmen u budućnosti, poklanjajući svakoj sledećoj svoju nepomućenu veru u vrhunski izvođački ishod, ali ovo je doživljaj koji se jednostavno ne zaboravlja, i kao takav sugeriše da izuzetne kulture – nikad dosta. Pitajte uostalom sve one koji su bili – a da možda i nisu baš redovni posetioci opere niti njeni deklarisani ljubitelji.
Jer, upamtite, kvalitet je bitan. A vi ste skroz cool ako vam se to dopada.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
