0
Knjiga eseja o omiljenim pesmama i autorima “Filozofija moderne pesme” (The Philosophy of Modern Song), objavljena 1. novembra, prva je knjiga Boba Dilana od “Hronika: Prvi tom” iz 2004.
Dilan, koji je počeo da radi na knjizi 2010. godine, nudi svoj autentičan uvid u prirodu popularne muzike, piše izdavač “Simon & Schuster”. On je napisao preko šezdeset eseja fokusirajući se na pesme drugih umetnika, od Stivena Fostera do Elvisa Kostela, i Henka Vilijamsa do Nine Simon. On analizira ono što naziva “zamkom lakih rima”, razlaže kako dodavanje jednog sloga može da umanji vrednost pesme. Ovi eseji su misteriozni i živahni, dirljivi i duboki, i često smešni. I dok su tobože o muzici, oni su zapravo meditacije i razmišljanja o ljudskom stanju. “Filozofija moderne pesme” sadrži mnogo onoga što je Dilan naučio o svom zanatu tokom svih godina svoje karijere. U knjizi se takođe nalazi skoro 150 pažljivo odabranih fotografija.
Bob Dilan je do sada objavio trideset devet studijskih albuma, koji su zajedno prodati u preko 125 miliona primeraka širom sveta. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost i odlikovan je francuskom Legijom časti. Njegovi memoari, “Hronike: Prvi tom”, proveli su godinu dana na listi bestselera “Njujork tajmsa”. Dva dana nakon što je objavljena nova knjiga, već su se pojavile brojne recenzije.
Bob Dilan je kantautor o kome se najviše pisalo u istoriji popularne muzike, ali on je dugo imao i hobi u kojem je bio kao neka vrsta muzičkog kritičara, piše portal “Slate”.
Dilan je pričao zagonetno, mrzovoljno, ali elokventno o muzici u mnogim intervjuima i razgovorima u svojoj radio emisiji “Theme Time Radio Hour” 2006-09, ali je pisao i u beleškama na njegovim albumima, posebno na albumu sa folk i bluz obradama iz 1993, “World Gone Wrong”. Njegove pesme su često kao skladište muzike u njegovoj glavi, kao na njegovom skoro 17-minutnom singlu „Murder Most Foul“ iz 2020, verovatno jedinoj Dilanovoj pesmi ikad na vrhu Bilbordove liste. Ona počinje kao pesma o atentatu na Džona Kenedija i pretvara se u metafizički DJ set koji pominje imena oko 74 pesama i izvođača.
Sada, skoro tačno 18 godina nakon “Hronika”, on je otišao do kraja sa svojom “Filozofijom moderne pesme”. Knjiga se sastoji od 66 kratkih eseja o određenim pesmama — ili, što je značajno, o određenim snimcima. Kao što piše u poglavlju o pesmi „Blue Bayou“ Roja Orbisona: „Neke od naših omiljenih stvari su u najboljem slučaju osrednje pesme koje su nekako oživele kada je traka puštena.”
U najmanju ruku, knjiga je mešavina svega i svačega kada je u pitanju muzika od 1924. do 2003. godine, ali u kojima dominiraju 50-te, godine njegove mladosti. Ima mnogo kantrija, bluza, soula, roka i popa, kao i nekoliko nagoveštaja panka (Elvis Kostelo i Kleš).
Dilan često u knjizi priča staračke priče o navodnoj plitkosti današnje kulture u poređenju sa dobrim starim danima njegove mladosti. Iznova i iznova, on odbojno karakteriše žene kao “lisice i krvopije”. Fokusira se na pesme žena u bedna četiri eseja od svih 66. I kada priznaje žene kao autorke, obično se bavi nekom drugom temom, a ne razmatra same umetnice, kao što to čini sa mnogim muškarcima. On gotovo ništa ne govori o izvođenju “Don’t Let Me Be Misunderstood” Nine Simon, piše kritički o knjizi “Slate”.
Uprkos pomalo obmanjujućem naslovu, “Filozofija moderne pesme” nije filozofska rasprava o umetnosti i zanatu pisanja pesama. Ilustrovan obiljem povezanih fotografija, sadrži duboko subjektivne eseje o njegovim dragim pesmama, piše “Gardijan”.
Iznenađenja u knjizi ima mnogo, i to nije samo gotovo svetogrdno odsustvo pesama Bitlsa. (Ima li tekstopisaca „modernijih“ od Lenona i Makartnija?) Dilan, međutim, nikada nije bio anglofil, ili umetnik koji je bio impresioniran razrađenim studijskim tehnikama ili revolucionarnim zvučnim izumom, ni Brajan Vilson se ne pojavljuje. Nema pesama Kerol King ili Džoni Mičel.
Njegova selekcija pesama je uglavnom vezana za Ameriku (izuzeci su The Who, The Clash i Elvis Costelo) i ima tendenciju da bude neoprostivo staromodna, bilo da je to sirova muzika koja ga je oduvek privlačila – bluz, rokabili, bluegrass ili rani folk. Ovde je predstavljeno dosta pevača: Peri Komo, Vik Dejmon, Din Martin i, neizbežno, Frenk Sinatra. Iako “Strangers in the Night” izgleda kao neobično lagan izbor, sam Sinatra ju je mrzeo. Međutim, Dilanu daje priliku da uđe u trag „mutnoj“ istoriji pesme: sporno je autorstvo i melodije i teksta. To je takva knjiga: nepredvidiva, ali uvek prosvetljujuća. U stvari, karakteristično za Dilana.
Mnogo je trenutaka u “Filozofiji moderne pesme” kada shvatite da ovde nije prikazana samo širina Dilanovog muzičkog znanja, već i dubina njegovog slušanja. On ima nepogrešivu sposobnost da precizno odredi šta pesmu – ili pevača, ili grupu – izdvaja od njihovih savremenika. Možda ćete biti zaintrigirani time što je izabrao “London Calling”, barem dok ne pročitate njegov uvodni pasus:
“Pank rok je muzika frustracije i besa, ali Kleš su drugačiji. Njihova je muzika očaja. Bili su grupa očajnika. Morali su sve da ulože. A imali su tako malo vremena. Dosta njihovih pesama je prenaduvano i prenapisano. Ali ne ova. Ovo je verovatno Kleš u svom najboljem i najrelevantnijem, njihovom najočajnijem stanju. Kleš su uvek bili grupa kakvom su sebe zamišljali”, piše Dilan.
To je strašno mnogo uvida spakovanih u samo nekoliko redova, konstatuje kritičar “Gardijana”.
Osećaj da se mora „sve uvući“ u pesmu, da ste naterani da izrazite zbunjene emocije ili divlje želje kroz haotične, ali strastvene pesme, karakteristika je nekoliko Dilanovih izbora u knjizi. On hvali neopevane autsajdere, čudake i autentične osobe, čija je energija neukrotiva i potpuno neprikladna za mejnstrim. Primer za to je malo poznati rokabili pevač Džimi Vejdžs, koji je odrastao u istom kraju kao i Elvis, i snimio “Take Me (From This Garden of Evil)”, za koji Dilan smatra da je verovatno „prva i jedina gospel rokabili ploča“. Dve decenije pre Kleša, to je takođe priča u očaju. „Džimi vidi svet kakav jeste“, piše Dilan, „Ovo nije rajska dolina.”
Možda ćete biti na sličan način zapanjeni vanzemaljskom blugras pesmom braće Ozborn, “Ruby, Are You Mad?”, visokim vokalom koji se isporučuje uz frenetično sviranje bendža i gitare. Dilan je s odobravanjem citira kao „pesmu s kojom vozite autom preko litice dok je radio još uvek uključen… i nećete osetiti ništa“. Nije baš duboka filozofska analiza, ali je jasna poruka.
Nasuprot ovim divljim inventivnim ispadima, čini se da su glatke konture pesme Binga Krosbija ili Perija Komoa nastale iz druge Amerike, drugačijeg kulturnog i psihološkog načina razmišljanja: suzdržanog i elegantnog. Pod Dilanovim demokratskim pogledom, međutim, oni preuzimaju jednaku važnost. „Kada je stajao i pevao“, piše o Komu, „posedovao je pesmu i delio ju je i verovali smo svakoj reči. Šta više možete da poželite od umetnika?“
Bonus video: Koncert Manu Chao u Beogradu 2022.