0
Pišući knjigu „Kaporova školica“ (Vukotić media) posebno mi je bilo uzbudljivo da pored Dunava šetam sa Borom Draškovićem, Kaporovim drugom iz srednjoškolskih sarajevskih dana, inače rediteljem i piscem, koji ni u 87. godini ne posustaje. Baš tih dana je završavao novu knjigu, piše autor Aleksandar Đuričić.
Njih dvojica su kao studenti bili prvi autostoperi kroz Jugoslaviju.
Autostop, ta magična reč, među prvima je od stranih izraza stigla u naš rečnik, a uz to bila je propraćena i podignutom rukom sa ispruženim palcem. Autostop: tajanstvena šifra njihove generacije, pristigla odnekud iz slobodnog zapadnog sveta u mrtvačku dosadu socijalizma, u kojoj su ljudi čamili sa uredno kupljenim kartama za vozove i autobuse. Putovati bez voznog reda, voženi slučajnošću ispruženog palca – kakav je to izazov bio za dva mladića koja su se u leto 1957. vratili kućama sa studija iz Beograda posle završene prve godine.
Prve autostopere videli su na filmu, u vreme kada su ih u provincijskim bioskopima menjali jednom nedeljno. Uspeli su, uz mnoštvo vratlomija, da stignu do Dubrovnika.
Dirljiv je bio taj susret mora i dvojice sirotih, bledih gradskih dečaka, koji bi stresli prašinu putovanja s patika, majica i pantalona istanjenih kolena; svlačeći se na prvom komadu žala na koji su naišli, i ulazili u more koje kao da je samo njih čekalo.
Jednom su krenuli put Sombora da saznaju šta radi čuveni slikar Milan Konjović, njihov prijatelj iz enciklopedija, koga, eto, nisu poznavali. Mećava i jedan „mercedes“su im bila prevozna sredstva.
Boro Drašković priča:
„ U Somboru lupamo Konjoviću na vrata. Gleda nas, mi potpuno beli, i jedan i drugi, a kod njega u ateljeu toplo, peć gori, on slika.
Kaže: ‘Ja ću da slikam, a vi se ovde malo grejte.’
Oduševljen što smo po takvom kijametu čak iz Beograda potegli da vidimo kako slika; hitro ređa svoja najnovija platna uz zidove ispred nas, užareni letnji pejzaži menjaju godišnja doba u ateljeu, boja u cveću se suši, iznad vinograda treperi jara… A kada je čuo da smo došli pešice, zastao mu je dah i pita gde želimo da nas odvede.
– U centar! – odgovaramo uglas.
– Ja sam centar! – usklikne umetnik, ne skrivajući razočaranje što to već i sami nismo znali.
Kasnije je ovu rečenicu stalno ponavljao Draško Ređep i kad god me je zvao da otvorim neku izložbu, rekao bi: – Zovem vas samo zbog onog ‘ja sam centar’.“
Poseban dragulj ove knjige je Rajko Kapor, Momin brat od strica, sa kojim sam razgovarao, dva meseca pre nego što će nas napustiti u 91.godini. U prostranom stanu u Hilandarskoj pokazivao mi je jednu od Kaporovih slika, sa kojom je diplomirao kod čuvenog profesora Nedeljka Gvozdenovića. Rajko je pričao kako je Moma na prijemni na Likovnu akademiju, gde je primljen iz trećeg putao, išao iz njihovog, vojvođanskog sela Bajmok, u džemperu ispletenom od dve raznobojne vune, mrke i svetle, u čijim su se džepovima još zadržale pleva i semenke suncokreta.
Pustolovine na Likovnoj akademiji bile su začinjene jednom posebnom epizodom. Sve novine su objavile vest da Mića Popović počinje da snima svoj prvi film „Farovi i deca“ i da bezuspešno već mesec dana traži glavnog glumca. Boro Drašković, koji je tada asistirao čuvenom slikari Mići Popoviću, nagovorio je Momu da se prijavi za kasting. Moma se opirao jer je hteo karijeru slikara ali ipak je pomislio da je to dobar novac. Dobio je ulogu, pisalo se kako i mi imamo našeg Džemsa Dina.
Kapor je bio mlad i gotovo slavan; novine su bile pune njegovih fotografija. Postojala je samo jedna sitnica koja je kvarila sliku zvezde – nije imao ni dinara u džepu, honorar ga je tek čekao. Nije čak ni potpisao ugovor. Nije imao gde da spava, pa je prenoćište pronalazio kod prijatelja u studentskom gradu. Srećom, glavni junak u „Farovima i deci“, prema scenariju, pušio je mnogo i neurotično, pa mu je producent svakog dana kupovao po tri pakle morave. Takođe, bio je u panici da novine slučajno ne vidi profesor Nedeljko Gvozdenović, koji je prezirao film i glumac bi sigurno imao neprilika na Akademiji.
Knjigu „Kaporova školica“ po povlašćenoj ceni od 750 dinara možete naručiti na ovom linku.
Bonus video: Beogradske adrese pisaca
