Desi se ponekad da znam više od engleskih glumaca o njihovoj zemlji a to je rezultat osećanja odgovornosti i straha od propusta, objašnjava naša sagovornica koja je ove nedelje dobila nagradu za predstavu „Beskrajna priča” u Malom pozorištu „Duško Radović“.
Trajno sam inficiran još uvek neolimpijskom disciplinom koja se u dijaspori uveliko primila da se odjavna špica katkad pažljvije gleda nego i sam film, ne bi li se pronašao „neki naš”. Pojavi se ono „ić” stidljivo, po pravilu negde pri dnu špice, kao zalutali prolaznik, fusnota, font sedam ili osam. Ukoliko špica brzo (is)curi, teško je uhvatiti ne samo naše gore listove.
Istu tehniku primenio sam i prilikom gledanja „Minamate“ (2020). Film u kome se Džoni Dep pojavljuje ne samo kao glumac, već i producent. Autentična, dramatična priča o posledicama trovanja živom stanovnika japanskog naselja Minamata 1971. Borba malog čoveka i velike korporacije, čija halapljivost zarad profita nemilice guta živote stanovnika ribarskog naselja.
U toj olovno sivoj priči ljudske tragedije pružen je i jedan od prvih koraka u, danas bi rekli, borbi za zaštitu životne sredine. U odjavnoj špici gotovo nespremnog, zatiče me kostimografkinja Momirka Bailović. Ko bi rekao! Pri samom vrhu špice njeno ime i prezime. Pomislio sam da je neko prekoredno ubacio. Krupna slova, vidljiva iz poslednjeg reda bioskopske sale…
-To je, za sada, zaista najlepši i navažniji projekat za mene. Pre svega, zbog važnosti te priče, koja je nažalost uvek aktuelna, jer „Rio Tinto“ može lako postati srpska Minamata. Odgledali smo sate i sate dokumentarnog materijala, dobili sedam hiljada fotografija koje smo sve pažljivo proučili – seća se Momirka Bailović.
Sagovornica Nove.rs otkriva da su na odeći za proteste ručno pisane parole, na malo zastarelom japanskom, korišćenom tih 70-ih. Štampa je upotrebljena samo za treći plan. Prekopali su i pronašli autentične komade iz prodavnica second hand robe iz Japana, napravili replike specifične garderobe i oglavlja japanskih ribara…
Da je kojim slučajem kostime za Šotrin „Kosovski boj“ ili „Banović Strahinju“ Vatroslava Mimice, radila neka Engleskinja, ispratio bi je bar komentar: „Pa i mi imamo kostimografe.“ S druge strane, tamo neko iz Srbije posle Japanaca oblači i „Gospođu Skarlet i vojvodu“ (Miss Scarlet and the Duke) u populuranoj britansko-američkoj TV seriji.
– Veoma bih volela da vidim kako bi recimo Sendi Paul ili Dženi Bivan uradile neki ovdašnji istorijski film, pa bio to neki novi „Kosovski boj“ ili rimejk „Banović Strahinje“. Ogroman je pritisak i izazov upoznati i razumeti kulturu, navike, socijalni i istorijski kontekst odevanja u jednom stranom gradu u periodu neposredno posle industrijske revolucije: koje su se boje nosile i zašto, kako je pojava fabrika, serijska proizvodnja i zagađenje uticalo na odevanje, ko su i zašto bili modni uzori…. – objašnjava izazove naša sagovornica i dodaje:
– Desi se ponekad da znam više od engleskih glumaca o njihovoj zemlji, a što je rezultat osećanja odgovornosti i straha od propusta. Sledeći korak je pomeranje iz realnosti u neku našu stilizaciju, jer film je ipak fikcija. Ali, da bismo nešto stilizovali, moramo ga prvo dobro upoznati i savladati da ta stilizacija ne bi bila banalna i površna – smatra naša koreografkinja.
U jednom ovdašnjem filmskom projektu hronološki zaronjenom u Prvi svetski rat srpski vojnici su u uniformama koje su nosili u balkanskim, ali ne i u Velikom ratu, što već nije pitanje novca ili materijala!
– Možda su angažovali nestručne ljude ili neiskusne kolege da bi uštedeli. I time se opet vraćamo na pitanje novca. Da su možda ljudi koji upravljaju finansijama našli jeftinije uniforme s idejom „neće se videti’’ i„uniforme su uniforme, ko to pa vidi…’’ naveli sektor kostima da koristi pogrešne. To je naravno i pitanje integriteta jer lično ne bih na to pristala, pa me zato “bije loš glas” u nekim domaćim produkcijama, da sam zahtevna, naporna, tražim mnogo novca za kostime…
U kojoj je meri ovdašnja filmska industrija usko skrojeno finansijsko odelo za rad kostimografa?
– Uf, to je teško pitanje. Činjenica jeste da su budžeti zaista veoma skromni. Nažalost, to se često vidi po onome sto Amerikanci zovu „production value”. To je očito i pokazatelj često paušalnog odnosa prema kostimografiji s idejom „to se ne vidi’’ i „nije važno šta nose, važno je da se snimi“, ali se i te kako vidi. Kostim je moćno filmsko sredstvo koje može znatno da uzdigne ili obori vrednost projekta .
Nedovoljno je poznato da reditelji potanko proveravaju šta mogu da očekuju od kostimografa.
– Za svaki projekat na kome sam radila uvek sam imala prvenstveno intervju sa rediteljem, često i producentima. Rediteljima je izuzetno važan autorski tim: kostimograf, scenograf i direktor fotografije. Tako da detaljno prouče moj CV i razgovaraju sa mnom o pristupu, načinu rada na filmovima koji su im se dopali, kako sam zamislila kostime čitajući scenario i kako planiram da pristupim filmu ako me angažuju… – predočava to lično iskustvo naša kostimografkinja.
Navodi i prateća iskušenja: Prvi impuls je uvek strah, strah od nepoznatog, kako ću uspeti da recimo napravim Japan, London ili L.A. u Srbiji, a da ljudima sa tih prostora ne deluje lažno i neuverljivo… Sledeći korak je istraživanje, upoznavanje zemlje, perioda. Ipak, kao i obično, znanje je ključ.
Objašnjavajući kako se (s)našla u sedmoj umetnosti, Momirka ne zaboravlja osnovnu školu i „divnu nastavnicu likovnog, gde je sve počelo’’. Dalje, Dizajnerska, pa Akademija primenjenih umetnosti, gde je za prvi projekat angažuje profesorka Ljiljana Petrović, da joj bude asistent na filmu Miloša Radovića „Mali svet’’. Zatim je koleginica preporučuje za asistenta Lani Cvijanović, u predstavi JDP-a „Galeb“. Tako je počelo…
Nikada nisam voleo da nosim uštirkane košulje – ni sprej, još manje iz kesice, pa me otuda interesovalo koliko na glumce, glumice – u sveopštoj nervozi snimanja – utiče kostim?
– Primer koji mi pada na pamet je Peđa Bjelac, koji je glumio ministra u prvoj sezoni „Ubice mog oca’’, a koji se dosta opušteno i udobno privatno oblači. Za lik u seriji sam mu sašila košulju po meri koja je bila tačna na vratu – ona kojoj jedva prst možete da se stavite između kragne i vrata. Njega je to stezalo pa je tražio da bude otkopčana, što ja nisam dozvolila. Sam mi je priznao da mu je to rešilo lik, jer ga je nateralo da ima pravo držanje. Njegova partnerka, koja je rediteljka i profesorka režije, to iskustvo navodi svojim studentima, kako bi ilustrovala važnost kostima i ulogu u građenju likova.
Interesovalo me je da li je poželela da ijedan od kostima koje je uradila zadrži za sebe:
– Desi se ponekad da poželim neki detalj ili komad nakita, značku, uglavnom je to neka sitnica. Sve mora da se čuva dok film ne izađe, a to uglavnom potraje pa mene prođe zelja do tada. Češće se dešava da sama dam neki svoj nakit ili drag komad za neku važnu scenu nego obrnuto.
Svojevremeno mi je naš poznati filmski scengraf Miljen Kreka Kljaković pričao da najćešće sa sobom vodi ovdašnje majstore kako bi realizovali njegove scenografije. I Momirka ne zaboravlja njen tim saradnika…
– Od našeg vozača Žileta, majstorice Drene, koja je nacionalno dobro, jer sem nje skoro niko više ne šije muška odela, dve Mire, koje fantastično šiju žensku odeću iz svih epoha, Nebojše i Goce iz firme „Moby“, koji nam sašiju košulju po meri, za dva sata u bilo koje doba kada nam hitno zatreba.
Kostimografkinja Momirka Bailović ove nedelje dobila je nagradu za predstavu „Beskrajna priča” u Malom pozorištu „Duško Radović“. Dan kasnije stigla je još jedna: Specijalna nagrada za kostim i masku u istoj predstavi na Internacionalnom festivalu dečjih pozorišta u Banjaluci, u konkurenciji predstava iz Španije, Rusije, Italije, Mađarske, Rumunije…
Momirka Bailović potpisuje niz holivudskih filmova: „Plen, „Serbian Scars“, „Chernobyl Diaries“, „An Ordinary Man“, sa Ben Kinglisjem, „Despite the falling snow“ sa Rebekom Ferguson… Od domaćih to su „Leto kada sam naučila da letim” Raše Andrića, „Trag divljači” Neše Pavlovića, kao i seriju Predraga Antonijevića „Ubice moga oca“.
Uz film uradila je kostime za pozorišne predstave „Majka Hrabrost i njena deca” Narodnog pozorišta u Beogradu, „Tom Sojer i đavolja posla“ pozorišta „Boško Buha“, „Romeo i Julija“ – Teatra Oberhauzen, „Sin“ Ateljea 212…
Bonus video: Miloš Biković u „Među nama“ o svom novom filmu