0
Naučnici koji su izveli podrobnu analizu Munkovog "Vriska" kažu da slika bledi zbog ljudskog daha. Dok je Munkov muzej u Oslu, gde je delo izloženo, zatvoren, "Vrisak" uživa u preko potrebnoj socijalnoj distanci.
Između 1893. i 1910. godine, norveški slikar Edvard Munk (1863-1944) napravio je četiri verzije „Vriska“. Ona iz 1910. nalazi se u Nacionalnoj galeriji u Oslu. Vremenom je počela da bledi. Ne zbog lošeg svetla ili nepropisnih uslova izlaganja, već, jednostavno zato što ljudi dišu u nju, zaključili su naučnici a prenosi britanski „Gardijan“ (Guardian).
Međunarodni tim stručnjaka je, pomoću UV zraka i drugih tehnika, pokušao da istraži razloge za pogoršanje stanja boje na slici. Oni su zaključili da je Munk, verovatno slučajno, koristio nečist kadmijum sulfid za žutu boju, koji je veoma osetljiv na vlažnost te samo od prisustva ljudskog daha može da izbledi i počne da se ljuspa.
Kao posledica toga, svetlo žuta boja koju je umetnik prvobitno koristio za zalazak sunca u pozadini i u predelu vrata svog napaćenog modela, postepeno je postala neka prljavo bela nijansa, a debeli sloj žute koju je koristio za jezero iznad glave sada se ljuspa.
Naučnici iz Belgije, Italije, Brazila i SAD objavili su rezultate ovih analiza u žurnalu „Sajens advansis“ (Science Advances).
„Obilato korišćenje ovog materijala u dobijanju boje predstavlja izazov za dugoročno čuvanje Munkovih dela, zbog njegove tendencije ka hemijskim transformacijama koje dovode do promene kolorita i/li oštećenja strukture“, napisali su.
Jedan od naučnika, Koen Jansen, sa Univerziteta u Antverpenu, savetovao je posetiocima Munkovog muzeja u Oslu da joj „ostave prostor da diše“. Muzej, koji ne radi od 11. marta, ponovo će biti otvoren 15. juna. Do tada će „Vrisak“ uživati u preko potrebnom socijalnom distanciranju od ljudi, tokom kojeg će se bar malo oporaviti, da ne kažemo – prodisati.
– Kada ljudi dišu oni prave vlagu i izbacuju hloride tako da, generealno, slikama ne prija da budu previše blizu daha prolaznikâ – rekao je Jansen.
Munkov muzej trebalo bi da ove godine promeni lokaciju i ovo istraživanje biće uzeto u obzir kada se bude odlučivalo pod kojim uslovima će slika biti izlagana u budućnosti.
Sem ove verzije „Vriska“, u muzeju se nalazi i verzija iz 1893. rađena u tehnici pastela na kartonu, Nacionalna galerija u Oslu čuva primerak iz iste godine, ali rađen u kombinaciji ulja, tempere i pastela na kartonu, dok je četvrta verzija, iz 1895, u privatnom vlasništvu Leona Bleka (kupio ju je 2012. za 120 miliona dolara).
„Vrisak“ je jedna od najprepoznatljivijih slika iz istorije umetnosti. Prikazuje užasnutu, pomalo demonsku, bespolnu figuru na mostu, nasuprot krvavocrvenog neba. Vremenom je postala simbol anksioznosti modernog čoveka i duševnog bola, neshvaćenosti i praznine.
Sam Munk je sledećim rečima opisao nastanak ovog dela:
„Šetao sam s prijateljima, sunce je zalazilo, nebo se pretvaralo u krvavo crvenu boju. Odjednom sam se osetio iscrpljenim, zaustavio sam se i oslonio na ogradu: video sam krv i plamene jezičke iznad plavo-crnog fjorda i grada. Moji su prijatelji nastavili da hodaju, a ja sam ostao, drhteći od nemira. Osećao sam beskrajan krik kako se prolama prirodom“.
