Novi film i, kako je najavio, poslednji u dugogodišnjoj karijeri Kena Louča, biće premijerno prikazan 26. maja u Takmičarskom programu Kanskog festivala. "Stari hrast" govori o smeštanju grupe sirijskih izbeglica u zapušteni bivši rudarski grad.
Jun 2022. godine, nedelja štrajkova železničkih radnika u Engleskoj je u toku, a izbeglice su u vestima, bilo da stižu iz Ukrajine ili čamcima preko kanala uprkos pretnji deportacijom u Ruandu. Ken Louč i njegovi stari drugovi, pisac Pol Laverti i producentkinja Rebeka O’Brajen, nisu mogli da izaberu relevantnije vreme za snimanje svog najnovijeg filma “Stari hrast” (The Old Oak), koji se premijerno prikazuje na predstojećem filmskom festivalu u Kanu.
Priča je smeštena u anonimni bivši rudarski grad decenijama nakon zatvaranja jama. Prodavnice su zatvorene, novca je malo, podele oko štrajka rudara iz 1984. još traju. Još uvek postoji pab “Old Oak”, koji vodi bivši rudar Ti Džej Balantajn (koga igra Dejv Tarner) ali je na klimavim nogama, a drže ga u životu nezadovoljni i samouvereni lokalci. U grad dolazi grupa sirijskih izbeglica koje treba da budu smeštene u mestu, uključujući samouverenu mladu ženu Jaru (koju glumi sirijska glumica Ebla Mari) koja voli da fotografiše sve na šta nailazi. Neki meštani prigovaraju, ne želeći da se na njih „bacaju“ bilo kakve „jebene drolje“. Drugi se trude da im učine dobrodošlicu.
Pab u nekadašnjem mestu Murton u blizini Duram-a koji je pretvoren u “Old Oak” nekada se zvao “Viktorija”. U oči upada obaveštenje na zidu o njegovoj stvarnoj prošlosti koje je sačuvano za snimanje: „Dobro došli. Kućni red: Za tuče, drogu, namerno oštećenje imovine: najmanje godinu dana zabrane. Neisprovocirani napadi: doživotna zabrana.”
Ovo je poslednji film za Louča, jednog od najplodnijih i najpolitičnijih britanskih reditelja.
Navršio je 86 godina tokom snimanja koje je dovelo do toga da je hor u katedrali u Duramu pevao improvizovanu pesmu „Srećan ti rođendan“ usred snimanja, dok je njemu bilo malo neugodno, a glumci i ekipa su se zabavljali.
Filmska karijera nije bila njegov prvobitni plan, objašnjava on za “Gardijan” u njegovoj maloj kancelariji u Sohou ranije ove godine, dok se montaža filma bližila kraju.
„Prilično mi se svidelo pravo, nisam imao prijatelje ili rođake advokate, ali sam pročitao biografije poznatih advokata Maršala Hola i Normana Birketa i pomislio ‘ah, to je život za mene’. Upisao sam univerzitet, [Koledž Svetog Petra, Oksford] kako bih polagao pravosudne ispite i kvalifikovao se, ali onda sam pomislio „ovo nije za mene“. Navukao sam se na film i nastavio sam to.”
„Moj otac, koji je bio elektroinženjer u fabrici alatnih mašina u Koventriju, bio je razočaran jer je uložio mnogo truda u moje školovanje. Poticao je iz desetočlane porodice koji su bili rudari i bio je pametan čovek. Odradio je šegrtovanje u jamama za električara, izašao i zaposlio se u fabrici. Položio je stipendiju za gimnaziju 1916. godine, ali majka ga nije pustila jer nije mogla da priušti uniformu i to ga je mučilo celog života. Zato je bio odlučan da će me obrazovati. To je bila uobičajena priča.”
Ovo je treći u nizu filmova koje je Louč snimio na severoistoku zemlje, posle “Danijela Blejka” (2016) i “Izvinite što ste propustili” (2019). „Postojao je osećaj da treba se završi mali niz filmova jer su prva dva bila tako tragična na neki način – tragično je možda prevelika reč – ali videli smo da se zaista loše stvari dešavaju u sistemu beneficija i da jedna od najsiromašnijih oblasti u zemlji prihvata više sirijskih izbeglica od bilo koga, to se sada iskristalisalo”.
U februaru je film postao još povezaniji sa mračnom stvarnošću. Grupa ljudi okupljena oko krajnje desnice je uzvikivala „izvucite ih napolje“, u pobuni ispred hotela u Nousliju u Merzisajdu, u kom su bili smešteni azilanti.
„Postoji gadan, opasan element koji, kada su vremena teška za sve, traži žrtvene jarce i tako se odjednom okrivljuju najočajniji ljudi koji se mogu zamisliti“, kaže Ken Louč.
Sada “The Old Oak” dolazi u Kan, gde je Louč prethodno osvojio Zlatnu palmu sa filmom “The Wind That Shakes the Barley” (2006) i ponovo sa “Danielom Blejkom”.
„Ovo je bilo prilično teško da se snimi. Moje kratkoročno pamćenje bledi i moj vid nije ono što je bio, a tu su i sve prirodni šokovi koji nas pogađaju. Ali teško je odustati”, kaže uz tužan osmeh.
Kao što je uvek bio njegov način rada, mnogi od njegovih glumaca nisu profesionalci. Dejv Tarner, koji igra lik Ti Džeja, bio je vatrogasac 30 godina i regionalni predsednik Sindikata vatrogasnih brigada kada je prvi put sreo Louča dok se ovaj pripremao da snima “Danijela Blejka”.
„Imao je veoma jednostavno i elokventno da priča. Mislim da je jezik potcenjen u filmovima. Često je nešto što ljudi iz radničke klase imaju što se gubi kod ljudi srednje klase jer su često toliko odlučni da dodaju kvalifikaciju ili govore dužim rečenicama. Jednostavan, običan jezik, posebno ako je prepoznatljiv za region ili kulturu, kao severoistok, postoji pravo bogatstvo u tome i potcenjeno je na filmu“, dodao je reditelj.
Tarner se priseća svoje zbunjenosti kada mu je prvi put ponuđena uloga.
„Otišao sam na razgovor u radnički klub u Njukaslu i imao 45-minutni sastanak sa Kenom“, kaže on. „Nije mi palo na pamet da sam na audiciji, bio sam toliko naivan. Bio sam svesniji Kenovih političkih stavova nego njegovih filmova. Tri filma koja su me traumatizovala kao dete su “Bambi”, Čarobnjak iz Oza” i “Kes” [Loučov film iz 1969. godine]. Taj film mi je slomio srce i nikada od tada nisam mogao da ga odgledam celog.“
Tarner se divio načinu na koji glumica Ebla Mari radi i želeo je da joj pokaže nešto od severoistoka zemlje. „Obavešten sam veoma ljubazno da ne žele da se ja i Ebla sprijateljimo u ranoj fazi snimanja. Objašnjeno mi je da ako među nama postoji bliskost, to se može videti na filmu.”
“Trebala nam je određena distanca i rezerva u početku. Kasnije su postali dobri prijatelji i to možete videti kada imaju zajedničku scenu u katedrali”, kaže Louč.
Ovo je četrnaesti film pisca Pola Lavertija sa Loučem. „Bitka za srce i dušu “Starog hrasta” postavlja ključno pitanje za našu zemlju“, tako sažima pisac iz svog doma u Edinburgu. „Možemo li zajedno da izgradimo nemoguće?“.
„Jadna krava”, sa Kerol Vajt i Terensom Stampom u glavnim ulogama, bio je Loučev prvi dugometražni film davne 1967.
Sada, 27 filmova kasnije, on priča još jednu priču o surovosti života, ali i o ljudima koji se okupljaju i pokušavaju da izgrade nemoguće. To je uzbudljiv i prikladan oproštaj od izvanredne, hrabre i beskompromisne karijere.
Bonus video: Biković o trci Rusa i Amerikanaca: Bolje u filmovima nego u oružju