0
Ne želim više da budem lik iz bilo čijeg romana. Nalazim svoj izraz i dobro se osećam zbog toga. Osećam se slobodno, kaže Linda Bostrom Knausgor, bivša supruga pisca autobiografskog romana "Moja borba", o svojim knjigama.
Norveški pisac Karl Uve Knausgor je već sa prvim tomom autobiografskog romana „Moja borba“ postao svetska literarna senzacija. Pišući narednih pet tomova, etablirao se kao jedan od najpoznatijih pisaca u protekloj deceniji. U knjigama je dokumentovao ceo svoj život, bilo da se radi o trivijalnim detaljima ili o psihološki teškim trenucima poput mučne smrti svog oca alkoholičara. Ali nije pisao samo o sebi. Pisao je i o ljudima oko sebe, o supruzi Lindi, ne libeći se da razotkrije i njene najskrivenije tajne.
Novinarka „Gardijana“ Lisa O’Keli, koja je razgovarala sa Lindom Bostrom Knausgor, slikovito kaže da je pre nego što su se srele, znala više o njoj nego o svojim bliskim prijateljima: o njenom pokušaju samoubistva, maničnoj depresiji, borbi sa poremećajem, nervnom slomu, o svađama oko šopinga, podizanju dece, o tome da ne radi poslove po kući…
„Htela je uvek nešto drugo, nikada nije ništa radila da bi poboljšala stvari, samo se jadala, jadala, jadala“, napisao je Knausgor u „Mojoj borbi“, što je jednog kritičara navelo i da se zapita „kakva bi osoba objavila takve stvari o svojoj ženi“. I ne samo njega.
Međutim, Linda Bostrom je Knausgora podržala i kada ga je cela familija po izlasku „Moje borbe“ izopštila, braneći njegovo pravo da piše o čemu god hoće i kako god hoće. Pre tri godine su se razveli. Zadržala je i njegovo prezime.
– Pomirila sam se sa knjigama, ali sam u stvarnosti bila jako ljuta zbog toga što je napisao. Pošto i sama pišem, poštovala sam njegovo pravo da koristi sopstveni život kao građu i, objektivno, mislila sam da su mu knjige veoma dobre. Ali na ličnom planu bila sam zaista ljuta zbog načina na koji me je video. To kako gleda na mene bilo je tako ograničeno, video je samo ono što je on želeo da vidi. Ispalo je kao da me uopšte nije poznavao. Dok sam čitala to, izgledalo je kao da proživljavam patnju zbog gubitka nekog sebi bliskog. Sad se samo pitam nije li on jedan od onih pisaca muškaraca koji zapravo ne znaju da pišu o ženama – poverila se Lidija Bostrom Knausgor novinarki „Gardijana“.
Linda Bostrom kao tinejdžerka je sanjala da bude glumica poput svoje majke Ingrid, čuvenog imena u svetu švedskog pozorišta. Nije uspela da se upiše na glumu, ali se umesto toga upisala u prestižnu školu za kreativno pisanje, za šta danas kaže da joj je to tada delovalo kao „znak sudbine“.
Spisateljsku karijeru je već počela da gradi u vreme kada se u jednoj literarnoj radionici upoznala sa Knausgorom, a u prvim godinama braka objavila je nekoliko priča i prvi roman „Heliosova propast“, mitsku priču prenetu u savremeno doba iz ugla devojčice od 12 godina koju je rodio otac (iz rascepljene glave), nakon čega je ona, čim je progovorila, smeštena u psihijatrijsku ustanovu. „Autorkino strasno unošenje u lik protagonistkinje baca svetlo na to kako izgleda iskliznuti iz stvarnosti“, napisao je jedan od recenzenata njenog prvog romana.
Potom su ona i njen suprug dobili četvoro dece, usledila je i njena borba sa sopstvenim poremećajem, a potom i munjeviti proboj Knausgorove „Moje borbe“ i sve kontroverze koje su njegov način pisanja i knjige nosili sa sobom.
Život Linde Bostrom Knausgard, a to znaju sad već čitaoci „Moje borbe“ širom sveta, bio je pun tame, porodičnih i psiholoških drama kao i kod bilo koje heroine romana i drama u skandinavskoj književnosti, piše Lisa O’Keli. Sada su se našle, kaže, da joj ispriča da je kraj tome da bude lik u bilo čijem romanu. Ponovo piše. Za kratko vreme napisala je „Dobrodošli u Ameriku“, knjigu o devojčici koja odbija da govori, zasnovanu delom na njenom detinjstvu, kao i autobiografsko delo „Oktobarsko dete“. U ovoj drugoj knjizi, objavljenoj jesenas i nagrađenoj priznanjem Švedskog udruženja izdavača, piše svoju verziju dešavanja koji su vodili ka njenom razvodu od Knausgora. Koliko se razlikuju verzije, pita se novinarka „Gardijana“ i kao primer navodi da Knausgor piše da su se dogovorili da se razvedu, a Bolstromova da je to bila njegova odluka.
– Nije mi bila namera da poravnavam račune. Namera mi je bila da napišem dobru knjigu. Nije me zanimalo to da izrazim svoj stav vezan za to o čemu je Karl Uve pisao. Jednog dana sam jednostavno napisala 20 stranica i dok sam ih pisala pronašla sam taj svoj veoma sirovi jezik, neku vrstu crnog humora, ali i taj užas. Ali to nije trebalo da ispadne dnevnik kraja našeg braka – ispričala je Linda Bostrom.
Veliki deo knjige odigrava se u psihijatrijskoj ustanovi, gde je Bolstromova smeštena nakon nervnog sloma, i gde je sa prekidima boravila šest godina. U knjizi je opisana i brutalna terapija elektrošokovima kojoj se podvrgla dok joj se brak raspadao.
– Lekari su mi rekli da ću biti dobro, da je to kao resetovanje računara. Ali oni to, zapravo, nisu znali. Nisu znali reči kojima bi to opisali – kaže autorka „Oktobarskog deteta“, uverena da je efekat bio i to što se mnogo čega iz svog života uopšte ne seća, pa je pisanje knjige bio i pokušaj da neka od sećanja vrati.
Da pati od manične depresije, Bolstromova je otkrila sa 26 godina. Za njom je već bilo detinjstvo u senci istog poremećaja kod njenog oca. Osim toga, on je bio i alkoholičar nepredvidivog ponašanja. Odrasla je, kaže, sa osećanjem da treba da bude tiha i mirna.
– Moja majka se razvela od mog oca kada sam bila mala, i ona mi je bila sve. Osećala sam da treba da se brinem o njoj i da pravim što manje problema da bi ona bila tu. Osećala sam se kao da nikada neću moći da kažem šta mi je na duši – morala sam da budem mirna – priča Bolstromova.
Kaže i da se njen otac povremeno pojavljivao uveče, kada bi majka bila u pozorištu, da je znao da bude divan kada je bio dobro, ali da je u suprotnom bio „potencijalna pretnja i jako me je plašio“.
U romanu „Dobrodošli u Ameriku“, otac prisiljava devojčicu da cele noći sedi, ne mrda i sluša ga dok peva svoju omiljenu pesmu, sve dok se ona ne upiški.
– To se zaista dogodilo – kaže ona.
Mnoge večeri u detinjstvu su Linda i njen brat proveli u pozorištu, gledajući majku na probama i u predstavama.
– Tamo smo bili najsigurniji. Ništa tamo nije moglo da nam se dogodi. Znala sam da bi ga zaustavili ako bi došao u pozorište. Kod kuće je mogao da se popne uz oluk i provali u kuću, što je često i radio. Majka nikada nije zvala policiju ili socijalne radnike. Nije želela da se u to meša bilo ko izvan porodice – priča autorka „Dobrodošli u Ameriku“.
Na pitanje kako se osećala kada je kod nje otkriven isti poremećaj, kaže da je bila potpuno užasnuta.
– Znala sam šta me čeka. Kada vam se to dešava, onda ne spavate. Ideje vam naviru i želite da radite sve te čudne stvari koje obično ne radite. Šetate gradom po ceo dan i noć. Mislila bih da upoznajem nove prijatelje svuda, a neki od njih uopšte nisu bili fini. Manični ljudi mogu da deluju veoma šarmantno. Da ste me sreli u takvim fazama, verovatno biste mislili da mi je mnogo dobro. To tako i deluje, ali znate iz iskustva da nije tako. I da ćete se slomiti. To je doživotna kazna na koju sam osuđena – opisuje Linda Bolstrom maničnu depresiju.
Za sada joj je, zaključuje novinarka „Gardijana“, dobro: obe knjige su joj hvaljene u Švedskoj, a „Oktobarsko dete“ trebalo bi da bude objavljeno sledećeg proleća u Americi. Linda Bolstrom se preselila u London, da bi bila bliže deci, uzrasta od šest do 16 godina, koja tamo žive sa ocem i njegovom novom partnerkom, izvršnom direktorkom u izdavačkoj kući.
Upitana šta očekuje nakon što se preselila, kaže „videćemo šta će se dešavati“.
– Ovo je novi početak. Pre svega bih volela da me ljudi doživljavaju kao osobu i spisateljicu kakva jesam. Dugo već ljudi, kada me vide, pomisle „a, da, Karl Uve“ i „a, da, manična depresivka“. Volela bih da to promenim – zaključuje Linda Bostrom Knausgor.
