0
"Istinski najniže grane bile su kada je jedina sreća koju možeš da nađeš u tome da se napiješ i nadrogiraš, i kada se budiš svakog popodneva razočaran, a nekad čak i besan zbog toga što si se probudio. Kada je prvo što osetiš razočarenje što si se ponovo probudio i pitaš se: 'Šta da uradim pa da najzad umrem?'", priča Mobi, koji novim dokumentarcem želi da predstavi "pravog sebe" i, reklo bi se, da se iskupi za sve što je godinama radio "kad nije mogao da se kontroliše".
Priredio: Matija Jovandić
Mobi (55) doživeo je svetsku slavu sa albumom „Play“ (1999), smatran je pravim osveženjem u popularnoj muzici, postao je megazvezda na prelomu dva milenijuma. Milioni su pevali sa njim na festivalima (2009. je nastupio i na Exitu), družio se sa najznačajnijim muzičarima i drugim umetnicima današnjice, ali je sa svakim sledećim izdanjem tonuo u sve dublju zavisnost i skandale.
Njegova prva knjiga memoara, „Porculan“ (2016) je prošla dobro. Zbog druge, od pre dve godine, razapet je na stub srama. Posebno zbog toga kako je opisao svoj odnos sa glumicom Natali Portman. Posle velike buke, povukao se u ćutanje. Sada se vraća novim albumom, navodno čist, i dokumentarcem koji ga prati. O svemu tome razgovarao je sa novinarom „Gardijana“ Timom Džonzom.
„Iskreno, ne verujem da nisam prikazivan fer (u medijima). Siguran sam da je bilo trenutaka kada sam loše prikazivan i da je to bilo tačno. A čak i na neke loše stvari kroz koje sam prošao nemam prava da se žalim“, kaže on na početku. Danas deluje zadovoljno: „Ne mogu da nabrojim mnogo stvari na koje mogu da se žalim izuzev ćelavosti i smrtnosti“. Što deluje možda iznenađujuće, pošto je poslednji put kada je bio u javnosti to značilo i užasno izdanje u medijima, primećuje novinar Tim Džonz i sumira: pored šokantne ispovesti, razuzdane zavisnosti i prljavog seksa, u njegovoj drugoj knjizi memoara „Onda sam se raspao“ (2019), bila je i priča da ga je „lepa glumica“ Natali Portman pozvala da izađu kada joj je bilo 20 godina, što je značilo da je on tada bio petnaestak godina stariji.
„Iznenadila sam se kad sam saznala da je kratkotrajno poznanstvo opisao kao zajedničke izlaske, jer je u mom sećanju u pitanju mnogo stariji čovek koji mi je bio jeziv jer tad tek što sam završila srednju školu. On je rekao da mi je bilo 20. Definitivno nije. Bila sam tinejdžerka, samo što sam napunila 18. To što je on to iskoristio da bi prodao svoju knjigu mnogo me je uznemirilo“, ispričala je tada Natali Portman.
Mobi je prvo pobijao njenu tvrdnju, čak je i postovao nešto za šta je rekao da je „neoboriv foto dokaz“ para zajedno. Ali je posle postovao izvinjenje, prihvatajući da su neke od kritika na mestu, da je trebalo da je izostavi iz knjige i da je trebalo da bude obazriviji, s obzirom na njihovu razliku u godinama. I objavio nameru da će se „povući na neko vreme“.
Ali pre nego što nastave priču o Natali Portman, Mobi je hteo da pričaju o njegovom novom albumu, izdavač (Reprise) tražio je od njega da preradi neke od starih hitova i iskoristi to što ima goste (Gregori Porter i Kris Kristoferson) i filharmonijski orkestar. Nije to neki veliki preokret kao što izgleda: Mobijeva majka bila je pijanistkinja, njegova prabaka studirala je klasičnu kompoziciju, a on sam muzičku teoriju, svirajući klasiku i džez sve do svoje 13. godine, kada je shvatio da mu je sviranje obrada grupe The Clash bilo mnogo zabavnije. „I to je slomilo srce mom učitelju muzike, jer je želeo da postanem virtuozno čudo od deteta“, kaže Mobi.
Ako ove melahnoločne obrade promene pogled na Mobija – fan je Debisija, Vona Vilijamsa i Mufoa – onda će to uraditi i 90 minuta dug dokumentarac koji je snimio o svom životu. U njemu, Mobi poziva prijatelje da ponovo pričaju o tome kako je njegova majka pokazivala malo zanimanja za njega dok je bio dete, priča o različitim traumama i zavisnosti i prikazuje, koristeći ručno napravljene drvene lutke, pijanu vožnju koja mu je ubila oca kada je Mobiju bilo dve godine. U kratkom opuštanju, presvlači se u naučnika i opisuje alkoholizam koji ga je zamalo ubio i to kroz anegdotu iz vremena kada se toliko napio da se probudio posle grupnog seksa…
Kako je izgledalo snimanje, pita ga novinar, jer je prilično neobično predstaviti pogibiju svog oca kao lutkarsku igru. Mobi se nasmejao na to.
„Kad to postaviš tako… Ali mislim da su godine odlaska na terapiju, godine na sastancima grupe ’12 koraka’, godine intervjua – koji takođe mogu da budu lični i blagorodni – doprinele tome da mi nije strano to da iznosim intimne stvari i posmatram ih objektivno na neki način. Nije bilo teško“, navodi Mobi.
Verovatno najtužniji trenutak u dokumentarcu je kada se Mobi priseća kako se napio i prespavao sahranu svoje majke 1996. godine. To je prikazano u formi crno-belog stripa, uz muziku na violini i Mobijev glas koji kaže: „Stvarno mi je, stvarno žao“. To vas ostavlja da razmišljate o tome koliko nisko čovek može da padne, primećuje novinar.
„O, to svakako nije bio moj najniskiji trenutak. Mislim, prespavati maminu sahranu… Da, mogu da zamislim šta bi neki terapeut mogao jednog dana tu da nađe. Ali istinski najniže grane usledile su kasnije, kada je jedina sreća koju možeš da nađeš u tome da se napiješ i nadrogiraš, i kada se budiš svakog popodneva razočaran i nekad čak i besan zbog toga što si se probudio. Kada je prvo što osetiš kada se probudiš razočarenje što si se ponovo probudio i pitaš se: ‘Šta da uradim pa da najzad umrem?’ To je još niže“, priča Mobi.
Mobijeva životna priča možda jeste turobna, ali je i prepuna događaja. Rođen kao Ričard Melvih Hol u Harlemu, preselio se u Darijen u Konektikatu sa majkom nakon što mu je otac poginuo. Bili su siromašni u neverovatno bogatom gradu. Stalni autsajder, pronašao je utehu u pank roku, hrišćanstvu i vegetarijanstvu pre nego što je završio živeći u napuštenom skladištu u komšiluku prepunom kreka i okrenuo se elektronskoj muzici. To mesto nije imalo ni tekuću vodu, bilo je puno buba-švaba, a delovalo je da tu ima i ubistava. „Par ljudi dok sam živeo tamo, što je, kad se uzme u obzir da je bilo samo 30 ili 50 ljudi u celom tom kompleksu, prilično visoka stopa smrtnosti od ubistva“, navodi on.
Ali za to vreme kaže da je ipak, uprkos svemu to bilo jedno od njegovih „srećnijih dana“. Od tada je njegova karijera bila tobogan sa usponima i (često samodestruktivnim) padovima. Proslavio se 1991. godine sa snimkom „Go“, a onda odbio sve fanove od sebe objavljujući hard-kor album „Animal Rights“ (1996).
Tri godine kasnije, sledeći „Play“ od njega je napravio svetsku zvezdu zahvaljujući pesmama poput „Why Does My Heart Feel So Bad?“ i „Natural Blues“, na koje je usemplovao stare bluz i gospel ploče.
Nastupao je na velikim događajima i sprijateljio se sa poznatima, uključujući i njegovog novog komšiju Dejvida Bouvija. „Svakog trenutka koji smo proveli zajedno pretvarao sam se da sam normalan, pošto sam sve vreme imao taj tinejdžerski osećaj da sam se sprijateljio sa najvećim muzičarem svih vremena“, opisuje Mobi.
Ali već sledeća njegova izdanja došla su u vreme kada je utonuo u zavisnost i bio ismevan u muzičkoj i žutoj štampi. A onda je opet „kupio“ ljude svojom prvom knjigom memoara „Porcelan“, u kojoj je opisao svoj put do slave uz humor na svoj račun. Nameravao je da ponovi taj uspeh i sa „Onda sam se raspao“, što je opisano kao neka vrsta „reci sve“ terapije, a to se završilo katastrofalno, tim pre što ga je i Natali Portman javno prozvala.
To ne spominje u svom dokumentarcu, primećuje Džonz, i pita šta se zaista dogodilo.
„To je dobro pitanje. Pokušao sam to da objasnim i dobrom prijatelju i bilo je teško, jer sve to ima toliko slojeva“, kazao je Mobi i onda počeo od nekih sajtova sa „žutim“ vestima iz ranih 2000. godina.
„Oni su osnovani u vreme kad nisam mogao da se kontrolišem, doslovno sam bio van sebe, uvučen u alkohole i droge i voleo sam da čitam o sebi, skoro patološki, za šta znam da je nešto što ne bi trebalo priznati. U svakom slučaju, bio je jedan baš iritantan tekst u kom je neko komentarisao kako me toliko mrzi da bi, ako me ikad ugleda na ulici, izbo i gledao kako krvarim do smrti. I tu je počela realizacija: imao sam tri mogućnosti u odnosu na to kako sam se nosio sa javnim mnjenjem. Jedno je bilo da postignem prosvetljenje i da uspem da čitam stvari koje su bile pune mržnje i nasilja i da se uzdignem iznad toga. To nije bilo izvodljivo. Nikada neću doseći taj stepen prosvetljenja. Druga opcija bila je da pronađem sve i jednu osobu na planeti koja me mrzi i pokušam da ih ubedim da se predomisle ili da ja njih izbodem nasmrt. Shvatio sam da je to neetički, a i nepraktično jer bi to podrazumevalo milione ljudi. I tako sam pokušao sa trećom opcijom, za koju sam se uhvatio, a to je da ne obraćam pažnju. I ako pričaš sa mojim menadžerima ili ljudima sa kojima radim, kazaće ti da imam samo jedno gvozdeno pravilo: ne šaljite mi linkove ili prikaze jer ne čitam ništa od toga“, priča Mobi.
A onda prelazi na stvar.
„Dakle, kada se svo to ludilo odigralo pre pat godina, sklonio sam se u ignorisanje. Ali očigledno je teško to bilo ignorisati, kad su mi tabloidi kampovali ispred vrata. Ali mislim da sam shvatio da čak i da me svi na svetu mrze i dalje mogu da se ujutru probudim u svom udobnom krevetu i odem da planinarim“, navodi on.
Prilično dug način da se kaže: „Ignorisao sam reakcije“, primećuje novinar i dodaje da bi ipak nije odgovorio na pitanje. Zašto je pisao o Natali Portman? Da li mu je žao zbog svog ponašanja ili bar primećuje njen ne baš ružičasti opis njihovog odnosa?
„Deo mene želi da provede naredna dva sata u dekonstrukciji cele te stvari, ali tu postoji toliko kompleksnih nivoa i nijansi da zaista ne mogu da zalazim u to“, izbegava on opet direktan odgovor.
Žali li za nečim?
„Jedan deo mene želeo bi da nikada nisam napisao tu knjigu. Ali opet, i podaci o prodaji pokazuju da je zapravo i nije pročitalo mnogo ljudi“, navodi on.
Novinar je pokušao drugačije da postavi pitanje: da li je ono što je napisao u knjizi istina onako kako je se on seća?
„Hm… da“, kaže, a onda porazmisli pa doda: „Znaš, tražiš od mene da otvorim takvu konzervu sa crvima. Podseća me to na moj omiljeni potez u šahu, to me je ujak naučio, kad pomeriš lovca tako da kralja dovede u šah, a ujedno može da odnese topa. Nema pravog načina da se odgovori: jedna opcija je užasna, druga još užasnija. Tako da, ako bismo sada igrali šah, javio bih se na telefon i pravio se da imam neodložan poziv“, priča Mobi.
Istina je da Mobi često na rubu šale u obe svoje knjige, prikazujući sebe kao patetičnu figuru, piše Džonz. Kad mu je Lana Del Rej došla u penthaus 2006. godine, on njene reči da je „čova“ greškom prima kao kompliment i onda je tera da mu objasni šta je mislila pod tim…
„U obe knjige sam u osnovi odlučio da ću jedina osoba koju ću ikada gurnuti pod autobus biti ja sam“, kaže.
Ali i da mu Portmanova nije prigovorila, u knjizi postoji nešto nesumnjivo ljigavo u njegovoj potrebi da piše o jurcanju za mlađim ženama koje počinju svoje karijere, napominje Džonz. Portmanova je to ponašanje opisala kao „jezivo“. Da li bi bilo u redu da se kaže da se ponašao jezivo, pita ga.
„Ne bih ja iskoristio tu reč. Ali kada nisam vladao sobom zbog alkohola i droga, definitivo sam se ponašao sebično i bezočno prema članovima porodice, prijateljima, devojkama i ljudima sa kojima sam radio. Ali opet, deo tog programa ’12 koraka’ je u tome da on počiva na rigoroznoj iskrenosti. Ne bih da zvuči kao kliše muzičara iz južne Kalifornije koji stari, ali ideja o sagledavanju svojih postupaka i njihovog popravljanja je proces kroz koji sam prošao skoro do kraja. I rastužuje me to što verovatno ne prolazim dovoljno efikasno kroz pokušaje da izrazim borbu sa zavisnostima i priče postavljam u taj kontekst“, kaže.
U jednom nedavnom intervjuu, Mobi je govorio o tome kako hoće da novim dokumentarcem pokaže „pravog sebe“. Kaže da je hteo da izbegne „pogrešne interpretacije“ o tome ko je on zapravo, podseća Džonz i dodaje da je to malo čudno za nekoga ko kaže da ignoriše pisanje medija.
„Shvatam da je jedan od mojih nedostataka u tome da ponekad koristim jezik na način na koji meni ima smisla, ali to ne mora uvek da ima 100 odsto smisla drugim ljudima“, zaključuje Mobi.
