0
Ne mislim da su etička pitanja - Šta je dobar život, i kako ga živeti - sada aktuelnija nego što su bila u prošlosti, ali kao da se danas o sreći više priča, kaže za Nova.rs reditelj Mladen Kovačević.
Raj nije stvar okruženja već način na koji mi percipiramo to okruženje. Upravo od te pretpostavke krenuo je scenarista i reditelj Mladen Kovačević dok je stvarao film „Mogućnost raja“. Upravo ovo ostvarenje, koje je svetsku premijeru imalo letos na Venecijanskom filmskom festivalu, u selekciji Dani autora, srpsku će doživeti 25. novembra u 20.30 sati u Mts dvorani kao jedini domaći, regionalni i dokumentarni film u Takmičarskoj selekciji 30. Festivala autorskog filma.
Nagrađivani scenarista i reditelj Mladen Kovačević, iza kojeg su ostvarenja „Unplagged“, „Zid smrti i tako to“, „4 godine u 10 minuta“, „Srećna Nova, Jivu“ (za koje je ovenčan Srcem Sarajeva za najbolji dokumentarac) i „Još jedno proleće“, novo ostvarenje, u srpsko-švedskoj koprodukciji, „Mogućnost raja“ snimio je na Baliju, u Indoneziji.
Film je smestio na jedno rajsko ostrvo usred okeana, a „Mogućnost raja“, na kom su, pored Kovačevića radili i montažerka Jelena Maksimović, snimatelj Marko Milovanović, kompozitorka Rebeka Karijord i dizajner zvuka Jakov Munižaba, sastoji se od sedam priča i prologa. Zašto, primera radi, u tom prologu lokalna deca žive običan život, i u divotnim prizorima oko sebe, ne vide ideju raja, objašnjava uoči srpske premijere na FAF-u u razgovoru za Nova.rs Mladen Kovačević.
Ravno dve godine nakon što ste snimili dokumentarac „Još jedno proleće“ o najgoroj bolesti koja je zadesila čovečanstvo u 20. veku – varioli veri, samo naizgled, ako se uzme u obzir naslov novog filma „Mogućnost raja“, deluje da ste posegli za kontratežom mraku epidemije…
– Deluje tako… Međutim, film „Mogućnost raja“, s radnim naslovom „Počeci“ trebalo je da snimamo još u proleće 2020. godine, odmah posle premijere dokumentarca „Srećna Nova, Jivu“. Tada je bio plan da ga snimamo u nekoliko zemalja, što je bilo nemoguće uz karantine, restrikcije putovanja, i sve ono što nas je zadesilo tokom pandemije Kovida. I onda sam odlučio da uradimo film koji smo mogli da realizujemo u tim uslovima – arhivski film – koji je bio tematski direktno relevantan za trenutak u kojem smo se našli. „Mogućnost raja“ došao je, tako, na red posle filma „Još jedno proleće“. U stvari, neposredno pre premijere u Karlovim Varima, završili smo snimanje u Indoneziji. A egzistencijalistička tenzija i neumorna potraga za boljim životom, centralni motivi u filmu „Mogućnost raja“, uvek su relevantni. Ali, tokom pandemije kao da su postali još aktuelniji, pa onda film deluje kao reakcija na to iskustvo.
Ovo je već drugi film koji radite u koprodukciji sa Švedskom. Znači li to da su Šveđani otvoreni za filmske autore s ovih prostora, ili je u pitanju samo potencijal i kvalitet, u ovom slučaju, vaših projekata?
– To je posledica okolnosti. Iskreno, ne mogu da se setim da li je bilo podrške Švedskog fonda drugim projektima sa ovih prostora. Oni su finansirali moj film „Srećna Nova, Jivu“, i nastavili smo da sarađujemo.
Inicijalna kapisla za „Mogućnost raja“ bila je Danteova „Božanstvena komedija“. Kako je stih – I sada, mala lađa mog uma, širi jedra prema boljim vodama, ostavljajući iza sebe okrutne dubine – oblikovao film?
– Čak i ako je sreća samo ideal mašte, ljudska potraga za srećom, ne prestaje. „Božanstvena komedija“ je, pre svega, priča o životnoj krizi, o putu ka samoostvarenju, a konkretno „Čistilište“, koje počinje tim stihom, poslužilo je kao vrlo suptilna inicijalna inspiracija, i dalo formalni okvir u smislu izbora lokacije za film, i strukture. Za razliku od pakla, oni koji se nalaze u čistilištu, i pored muka s kojima se suočavaju, neprekidno se kreću ka spasenju, ne odustaju na putu ka zemaljskom raju. Čistilište je prepuno nade, uprkos patnjama.
Žudnja za srećom tema je vašeg filma. Koliko je ta „potreba“ danas imanentna čoveku?
– Ne mislim da su etička pitanja – Šta je dobar život, i kako ga živeti – sada aktuelnija nego što su bila u prošlosti, ali kao da se danas o sreći više priča. Kao da je u modernom društvu niža tolerancija prema egzistencijalnoj nesigurnosti, posebno u razvijenijim zemljama.
Rajsko ostrvo, u vašem slučaju neimenovano, a u zbilji Bali, gde ste snimali, na prvu loptu deluje kao ideal sreće, no ispostavlja se da život i tamo šiba. Ima li onda, igde na našoj planeti raja?
– Stereotipne slike raja skoro uvek su ukrašene palmama i tropskom vegetacijom. Tako su rajska ostrva najbliža našoj ideji zemaljskog raja kao simbolu sreće. Svi bi da posete ta mesta, mnogi bi da tamo žive, da uzmu deo raja za sebe. Ali uvek ostaje pitanje, čak i na mestu koje podseća na zemaljski raj, da li je baš to život koji bi trebalo da živimo. Uvek postoji tenzija između ljudskih očekivanja i realnosti sveta u kojem živimo.
I dok je „Još jedno proleće“ život započelo na festivalu A kategorije u Karlovim Varima, „Mogućnost raja“ je startovao u Veneciji, jednom od tri najveća filmska festivala na svetu. Čini se kao da ste „pretplatili“ na značajne festivale…
– Ne znam kako da odgovorim na to pitanje, a da ne zvuči kao lažna skromnost… Ali, ja zaista nemam neki jasan odnos prema tome. Mislim da se mnogi od nas više plaše neuspeha, nego što znamo da se radujemo uspehu. Bilo mi je bitno da film nije dugo čekao na premijeru i da je selektovan još pre nego što je završen, jer je to značilo da mogu da idem dalje i da se koncentrišem na naredni film.
Kakve ste utiske poneli s venecijanskog Lida? I koliko je nekom, ko dolazi s ovih prostora, teško da se probije na evropskoj, pa i svetskoj festivalskoj sceni?
– U Veneciji sam bio tri dana, koja su bila, naravno, naporna, a bilo je i jako vlažno i vruće. Bilo je i preskupo da ostanem duže nego što sam morao. Tako da nisam stigao da iskusim ono što bi, možda, bilo uživanje na Lidu tokom festivala. Glavni utisak je uvek susret sa festivalskom publikom, kritičarima, selektorima, koji vam svojom ozbiljnošću u razmišljanju o filmu, vrate veru u bavljenje filmom. Inspirativno je! A nemam utisak nekakvog probijanja, jer se sve svodi na to da selektori pogledaju film, i da onaj, koji im se dovoljno dopadne, nađe mesto na festivalu. S druge strane, sigurno je da mi nismo ni dovoljno uticajni kao kinematografija, niti dovoljno egzotični, tako da je možda taj put odavde malo teži. Možda je potrebno više sreće…
I sami ste izjavili da je Festival autorskog filma idealno mesto za premijeru vašeg dokumentarca. Šta vama FAF znači, ali i to što je vaš dokumentarac jedini domaći, ali i regionalni film u Takmičarskom programu?
– Festival autorskog filma je uvek bio, i ostaće, za sve nas najbitniji festival. Jako mi je drago što se film našao u Takmičarskoj selekciji.
Predsednik Saveta FAF-a i selektor Srdan Golubović kazao je u razgovoru za Nova.rs da vaš celokupan opus pripada duhu festivala, s obzirom da ste autor koji je „suptilno, dosledno gradio svoju poetiku i došao do vrlo značajne pozicije“. Slažete li se s Golubovićem?
– Hvala Srdanu što tako misli. Na Festival autorskog filma dolazimo da bismo gledali najznačajnije savremene filmove. One filmove s autentičnim autorskim izrazima, koji često pomeraju granice, i sa kojim je teško porediti se.
Pre dve godine najavljivali ste početak rada na prvom igranom filmu. I dok vas čeka premijera još jednog dokumentarca, dokle se stiglo s dugometražnim igranim projektom?
– Nastajanje filma je dug proces i često se preklapaju faze završavanja jednog filma sa razvojem sledećeg. Rad na filmu „Mogućnost raja“ počeo je mnogo pre premijere prethodnog. Naredni je „Korio“, koji je igrano-dokumentarni film. I tek posle toga će doći igrani film u konvencionalnijem smislu. Mada je ta granica između igranog i dokumentarnog u savremenom autorskom filmu često vrlo labava…
Bonus video: Srdan Golubović o FAF-u
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
