2
Da je 1971, “Mlad i zdrav kao ruža” imao jugoslavensku distribuciju, naša filmska istorija bi posle toga izgledala potpuno drugačije. Joca je na autentičan način spojio žanrovski film i avangardu, i dobili smo pank pre panka, kaže za “Novu” reditelj filma “Skriveno lice jugoslovenskog filma”, Dejan Vlaisavljević Nikt.
Dokumentarni film Dejana Vlaisavljevića Nikta “Skriveno lice jugoslovenskog filma” o srpskom reditelju Jovanu Joci Jovanoviću (1940-2020), prikazan je premijerno u sredu na 70. Martovskom festivalu u Domu omladine, u okviru programa Domaća panorama. Film je pravljen povodom ponovne premijere kontroverznog ostvarenja „Mlad i zdrav kao ruža“ (1971) na 34. FEST-u, 2006. godine.
Joca Jovanović je tada sniman DVD kamkorderom dok predaje studentima FDU i u kafiću u okviru Festa dok razgovara sa nekoliko beogradskih filmskih reditelja i kritičara.
– “Skriveno lice jugoslovenskog filma” je snimljen za tri dana. Jovanović je prihvatio moju ideju da se njegovo pojavljivanje u srpskoj javnosti filmski dokumentuje. Sve ličnosti koje se pojavljuju pored Joce su tamo slučajno i svi su hteli da budu u filmu – kaže u razgovoru za “Novu” reditelj filma “Skriveno lice jugoslovenskog filma” Dejan Vlaisavljević Nikt.
“Mlad i zdrav kao ruža” Joce Jovanovića se bavi pojavom mladih prestupnika u jugoslovenskom društvu koji će kasnije postati kriminalci, i čitav je snimljen kamerom iz ruke, što daje utisak dokumentarnosti i pojačava dramatiku. Film je prikazan samo dva puta: na Festivalu u Puli i u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, nakon čega mu se gubi svaki trag sve do 2006, iako nikada nije zvanično zabranjen.
Često se pominje u javnosti da je ovo ostvarenje bilo pank mnogo pre panka, i Vlaisavljević se sa tom konstatacijom slaže.
– “Mlad i zdrav kao ruža” je vrlo značajan film kojem su zabranili značaj. Da je 1971, film imao jugoslavensku distribuciju, naša filmska istorija bi posle toga izgledala potpuno drugačije. Joca je na autentičan način spojio žanrovski film i avangardu, i dobili smo pank pre panka, apsolutno, kako je to sjajno definisao pesnik i esejista Đorđe Matić. Od košulje koju u prvom delu nosi Dragan Nikolić, preko Titovog govora, do samog kraja filma, kada Nikolić kaže u kameru: “Ja sam vaša budućnost”. Sex Pistolsi su tek kasnije snimili “Nema budućnosti ”, kao da su gledali Jocin film.
“Skriveno lice jugoslovenskog filma” je prvi film posvećen Joci Jovanoviću, jednom vrlo neobičnom čoveku, koji u dokumentarcu o sebi priča o različitim temama i ljudima, često na vrlo ekstreman i egocentričan način. Međutim, naš sagovornik za to nalazi opravdanje.
– Jocu sam poznavao od 1984. Na Festu 2006. bio je isti kao i tada, sa tom razlikom da se njegov zabranjeni film “Mlad i zdrav kao ruža” ponovo prikazuje, posle 35 godina u bunkeru, što mu je, po prirodi stvari, dalo motivaciju za maksimalno ispoljavanje individualne ekspresije. Prema tome, kad sebe naziva genijem, posle Slovenaca koji su ga tako mnogo ranije definisali, potpuno je u pravu.
Jedan od dokaza koliko je Jovanović bio specifičan u svom izražavanju, govori i činjenica da je u “Skriveno lice jugoslovenskog filma” sina reditelja Saše Petrovića okarakterisao kao „kretena“, iako je u pitanju bolest koja se u javnom govoru na taj način nikada ne definiše, jer zvuči izrazito uvredljivo. Vlaisavljević i za to ima opravdanje.
– Termin “kreten” je bio dugo zvanični medicinski termin za određenu dijagnozu. Demokratije s vremena na vreme moraju da “menjaju terminologiju” u ime neke “korektnosti”, i tada uvek dolazi do trvenja u javnosti. Džordž Orvel je o tome pisao vrlo detaljno.
Vlaisavljević dodaje da je Jovanović bio njegov najveći filmski učitelj.
– Bio je jedini srpski profesionalni filmski reditelj, koji je redovno išao u Kinoteku, i koji je pratio alternativni i eksperimentalni film. Kao član dva kino kluba osamdesetih, imao sam prilike da prisustvujem skoro svim njegovim predavanjima iz istorije filma, analizama filmova klasičnog Holivida i avangardnog filma tokom projekcija, itd. Pored toga, družili smo se i privatno. Posedovao je ogromnu filmsku biblioteku, uglavnom na engleskom i francuskom. Njegova kolekcija ploča bila je impresivna. Čitao sam mnoge njegove scenarije, koje je bilo nemoguće snimiti u Jugoslaviji. Tragao je za apsolutnom slobodom u zemlji u kojoj ona nikome nije bila potrebna. Bio je vrlo bitno ime filmskog Panteona – zaključuje autor filma o Joci Jovanoviću.
Dejan Vlaisavljević Nikt je rođen 1967. godine u Beogradu. Filmom je počeo da se bavi 1982. Obrazovan je, kako kaže, na klasičnom Holivudu i klasičnom avangardnom filmu, u Jugoslovenskoj kinoteci i drugim svetskim kinotekama. Bavi se muzikom i transmedijalnim performansom. Autor je brojnih alternativnih filmova, muzike za film, rok albuma i stripova. Živi u SAD.
– Bavim se sa nekoliko medija, i to se događa u periodima. Kad snimam film, ne crtam stripove i vice versa. Nije reč o bremenu, već o konfederaciji nekoliko medijskih teritorija. Filadelfija iz koje sam se preselio pre dve godine u Elkins Park, više liči na Pariz, nego na Beograd. Možda bi Beograd trebalo da promeni ime, tako bi ga bolje video i čuo, posle svega – kaže popularni „Nikt“, koji sprema svoj novi detektivski noar igrani film, kao treći deo trilogije nakon ostvarenja „Palube ispod Terazija“ i „Sutra je još uvek juli“ koji su doživeli oprečne kritike u javnosti.
– Svaki film izaziva pozitivne i negativne reakcije, to je u prirodi svake biskopske projekcije. Neko ostane u sali dok voz na platnu ide na njega, neko izađe iz sale. Sledeći film se planira za prikazivanje 2024. Novi slučaj privatnog detektiva Džonija Palube – zaključuje Dejan Vlaisavljević.
“Pejsaži u magli” i “Izrazito ja”
Jovan Joca Jovanović je diplomirao režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju srednjemetražnim igranim filmom “Izrazito ja” (1969). Najvažniji Jovanovićevi dokumentarni filmovi su: “Revolucija koja teče” (1972), “Radni ljudi umetnici” (1975), “Narkomani” (1976), “Čovek koji je pravio sisteme” (1990), “Vukovar zašto” (1991). Pored već pomenutog igranog ostvarenja “Mlad i zdrav kao ruža” (1971), čuven je i njegov film koji se bavi problemom narkomanije „Pejzaži u magli“ (1984). Početkom 90-ih Jovanović odlazi u Ljubljanu, gde je godinama živeo i radio.
Bonus video: Zašto su „Munje“ više of filma? Srđa Anđelić i Aleksandar Korićanac