Misterije koje kriju remek-dela Vermera, Monea, Rembranta: Istorija umetnosti u sedam boja

Ovaj fascinantni i zaboravljeni jezik kojim slike i skulpture govore sa nama je tema knjige "Umetnost boje: Istorija umetnosti u 39 pigmenta". Boja nikada nije onakva kakva se čini.Uzmimo, na primer, prusku plavu, zadivljujuću nijansu koja neočekivano povezuje Hokusaijev "Veliki talas kod Kanagave", iz 1831, sa "Plavom sobom" Pabla Pikasa iz 1901. Da nije bilo nesreće u alhemičarskoj laboratoriji u Berlinu 1706. godine, takva dela, i bezbroj drugih, osim Edgara Dega i Kloda Monea, nikada ne bi pulsirala trajnom misterijom i snagom.Sve je počelo kada je nemački okultista po imenu Johan Konrad Dipel pronašao recept za nedozvoljeni eliksir za koji je verovao da može da izleči sve ljudske bolesti. Rođen u Frankenštajnovom zamku tri decenije ranije, Dipel (koji je, neki sumnjaju, inspirisao "Doktora Frankenštajna" Meri Šeli) se spremao da odbaci svoj propali napitak od vlažnog pepela i goveđe krvi, kada ga je farbar sa kojim je delio svoju radionicu iznenada zaustavio.Farbar je zgrabio Dipelov rastvor, bacio nekoliko šaka zgnječenih grimiznih buba, bacio lonac na vatru i počeo da meša. Ubrzo su njih dvoje zaprepašćeno zurili u ono što im se stvara u kazanu: ništa nije bilo ni najmanje crveno, već duboko svetlucavo plavo koje je moglo parirati sjaju ultraskupog ultramarina, koji je vekovima bio cenjen kao dragocen pigment mnogo draži od zlata.Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su umetnici posegnuli za pruskom plavom (tako krštenom po regionu gde je nastala), protkajući svoja dela novim nivoima misterije i intrige. To je stvar sa bojom: ona se nikada ne zaboravlja. Baš kao što etimologija date reči može da dopuni naše čitanje pesama i romana u kojima se ta reč pojavljuje, poreklo boje oblikuje značenje remek-dela u kojima se ona pojavljuje, piše BBC culture.Ono što sledi je izbor remak-dela čija se najdublja značenja i misterije otkrivaju istraživanjem porekla boja u njima.Crna: Crna kost u delu Džona Singera Sardženta "Portert gospođe Iks" (1883-4)Kada je Džon Singer Sardžent otkrio svoj portret Viržinije Amelije Avenjo Gotro, žene francuskog bankara, u salonu u Parizu 1884. godine, to je izazvalo skandal. Rečeno je da je odluka da pusti da joj sklizne crna satenska haljina sa ramena (detalj koji je kasnije uklonio) bila više nego što su savremene oči mogle da podnesu. Ali, postoji nešto više od toga. Sardžent je sablasno promenio njenu bledu kožu (koju je napravio od neobične kombinacije olovne bele, vermiliona i viridijana) sa prstohvatom takozvane "drevne crne kosti" - izvedenom iz usitnjenih ostataka spaljenih skeleta. Tajni sastojak čini potpuno drugačijim nje prekrasan ten. Crna kost transformiše portret u meditaciju o prolaznosti mesa, brišući liniju između želje i raspadanja.

Crvena: Crvena boja broća (biljka od koje se pravila crvena boja prim.prev) na Vermerovoj "Devojci sa čašom vina" (1659-60)Postoji neprijatna hemija između mlade žene u središtu Vermerove slike i njenog ljigavog udvarača. Da bi pojačao napetost, Vermer je genijalno natopio haljinu svog subjekta crvenom bojom broća - pigmentom dobijenim od vatrenocrvenih korena zeljaste višegodišnje biljke "Rubia tinctorum". Prokuvani, koreni oslobađaju organsko jedinjenje zvano alizarin koje se može iscediti u blistavu tečnost od rubina koja opija oko. Razvratni udvarač možda deli piće, ali snaga slike izliva iz nje.

Narandžasta: Hromit narandžasta na slici Frederika Lejtona "Zažareni jun" (1895)Čuveni portret uspavane nimfe Frederika Lejtona "Zažareni jun", mogao bi na prvi pogled izgledati kao oličenje bezbrižnog letnjeg dremeža. Za neke, način na koji ona klizi ispod nivoa horizonta koji blista iza nje, i pogled na grančicu smrtonosnog oleandra nadomak njene ruke uvode teme smrti i sahrane u naizgled običnu scenu. Ali, Lejton je gipku figuru vešto ogrnuo u hrom narandžastu boju - relativno nov pigment čija je proizvodnja u 19. veku omogućena otkrićem ogromnih podzemnih naslaga u blizini Pariza i Baltimora, Merilend, prljavog minerala, hromita, koji se može pretvoriti u transcendentni sjaj. Ogrnut hrom narandžastom bojom, "Zažareni jun" postaje blago koje će zauvek biti sačuvano - neugasivi amblem beskrajno obnovljive lepote.

Žuta: Olovo-kalaj žuta na Rembrantovoj slici "Belshazzar's Feast" (1636-38)Godine 1940. istraživač sa Instituta u Minhenu došao je do jednog od najvećih otkrića u istoriji umetnosti. Ričard Džejkobi uspeo da nađe tajni recept za žutu boju koji su stari majstori nekada vekovima koristili i prenosili s generacije na generaciju, ali koji je od sredine 18. veka misteriozno nestao sa slika. Zaključio je da zagrevanje mešavine olovnog monoksida i kalajnog dioksida u preciznim proporcijama može da proizvede paletu žute boje od mutnog senfa do ljutog šifona koju je Ticijan koristio da osvetli izgužvane haljine u Bahusu i Arijadni, i na koju se Rembrant oslanjao kada je pisao reči na zidu njegove slike.

Zelena: Emerald zelena na slici Berte Morizo "Letnji dan" (1879)Neki sumnjaju da je bakar arsenit, otrovni zeleni pigment pronađen u tapetama koje su krasile spavaću sobu Napoleona Bonaparte na Svetoj Heleni, polako trovao generala, što je rezultiralo njegovom smrću 1821. Pola veka kasnije, francuska slikarka Berta Morizo će dostići smaragdno zelenu, blisku rođaku zlokobnog bakar arsenita, za tapetu neba na njenoj slici "Letnji dan". Iako se čini da rad predstavlja par mladih žena u čamcu, kako ležerno plutaju po šarenoj vodi, postoji nešto zabrinjavajuće u vazduhu koji udišu. Takođe, protkana arsenom, smaragdno zelena daje neugodnu zelenost sceni.

Ljubičasta: Kobalt ljubičasta na "Perunikama" Kloda Monea (1914-1926)Umetnost i sreća idu ruku pod ruku. Srećna koincidencija u 19. veku koja je uključivala pronalazak kobalt ljubičaste, prvog namenski napravljenog ljubičastog pigmenta, i pronalazak prenosivih cevi za boje koje su umetnici mogli da ponesu sa sobom napolju, pokazala bi se nezamenljivom za impresioniste koji žele da prenesu kako senke padaju u prirodi.- Konačno sam otkrio pravu boju atmosfere - čuo bi se Eduar Mane kako uzvikuje grupi prijatelja 1881 - To je ljubičasta. Svež vazduh je ljubičasta. Pronašao sam ga!

Među onima koji su dokazali da je Mane u pravu bio je Klod Mone, čije slike perunika i ljiljana duguju svoje postojanje ovom pronalasku. Moneova platna ne prikazuju samo ljubičastu. Ona dišu.Belo: Olovno belo na slici Džejmsa Maknila Vislera "Simfonija u belom. Br 1: Bela devojka" (1861-2)Bela ima tamnu stranu. Pogledajte samo ovu Maknilovu sliku, čiji se sam naslov skoro previše trudi svojim ponavljanjima "belog" da sakrije prljavštinu njegovog stvaranja.Iako slika može izgledati kao amblem besprekorne čistoće, ona se oslanja na prljav pigment: olovno belo. Da bi se proizveo pigment, trake olova se stavljaju pored bazena sa sirćetom na mesec dana u zemljanoj komori, okružene gomilama životinjskog izmeta koji fermentira. Kombinacija acetata, nastala blizinom olova i sirćeta, sa isparenjima ugljen-dioksida koji emituje fekalija dala je nabujalu belu patinu na olovnim trakama koja je bila podjednako primamljiva koliko i smrtonosna.

Još u drugom veku, grčki lekar i pesnik Nikandar iz Kolofona opisao je olovno belo kao "mrzak napitak" koji bi mogao da izazove duboke neurotoksične efekte kod onih koji ga beru. Daleko od toga da skrnavi Vislerovo delo, poreklo olovne bele boje baca neočekivano uzdižuće svetlo na sliku i sugeriše ono čemu se svi nadamo: da umetnost ima moć da nas transformiše, bez obzira na našu prošlost, u nešto lepo i novo.Bonus video: Pablo Pikaso - veliki umetnik čija smo dela posmatrali "drugačijim" očima

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortipablopikasoam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2597097"]