2
Svetska izložba u Barseloni planirana je prvo za 1917. godinu, pa je zbog rata pomerena na 1923. a onda je sve ponovo odloženo za 1929. godinu. Izložba na brdu Monžuik bila je podeljena na tri oblasti: industriju, sport i umetnost. Učestvovale su Velika Britanija, Francuska, Belgija, Norveška, Švajcarska, Rumunija, Mađarska, kao i još 13 evropskih država i dve privatne organizacije iz Sjedinjenih Američkih Država i Japana.
Među državama učesnicama bila je i Nemačka, koja je prvi put nakon rata dobila priliku da se predstavi na takvoj jednoj manifestaciji. Poziv je stigao i Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Prvobitna ideja bila je da Kraljevina SHS gostuje u jednom od tematskih paviljona, ali je tadašnja vlada odlučila da ipak bude podignut zaseban paviljon.
Pisac Ivo Andrić, tada konzul u Madridu, poslao je u Beograd predlog sa tri lokacije na kojima bi mogao da bude napravljen paviljon Kraljevine SHS. „Na kraju je izabrano mesto neposredno uz Nacionalnu palatu (Palau Nacional), glavnu izlagačku palatu, čime se naš paviljon značajno istakao“, pišu Dario Čupić i Milan Poznanović, autori izložbe “Misterija Brašovanovog paviljona iz 1929. godine” u Muzeju nauke i tehnike.
Ta lokacija svečano je predata tadašnjem sekretaru u Ministarstvu trgovine i industrije Jaši Grgaševiću, a u delegaciji koja je otputovala tada u Španiju bio je i arhitekta Dragiša Brašovan.
– Međuratna vlada je osmislila taj paviljon kao strategiju za uspostavljanje direktnih trgovinskih ugovora oko izvoza našeg drveta u Španiju i preko nje u zemlje Latinske Amerike. Zato su angažovali arhitektu Brašovana koji se pre toga bavio isključivo istorijskim stilovima. On je dobio zadatak u 42. godini da to uradi. Ima lepa anegdota u jednom pismu gde je njegov nećak komentarisao svog ujaka koji dolazi jedan dan i donosi u to vreme avangardne časopise poput „Bauhausa“ i slične i kaže: „Vidiš, sine, kako su oni radili, sad moram da učim nove stilove“ – priča Čupić.
„Iako su glavna tema zvaničnog programa bile monumentalnost i grandioznost eklekticizma inspirisanog bogatom istorijom španske arhitekture, prvenstveno baroka, međunarodni deo sa nacionalnim paviljonima imao je više aspekata savremenosti, gde je svaka nacija pokušala da se predstavi osobenom strategijom. U ovom lučkom gradu svaki paviljon je bio poput broda koji je na originalni način pokušavao da predstavi pravac svog zacrtanog strateškog kretanja (bilo ono realno ili samo iluzorno)“, navode Čupić i Poznanović u katalogu izložbe.
Lokacija budućeg paviljona bila je dobra, on je mogao da se sagleda iz svih uglova, u punom krugu od 360 stepeni. Paviljon je, prema zamisli projektanta, trebalo da bude izgrađen od drveta, od montažnih elemenata, da prvo bude sastavljen u Beogradu, pa demontiran, prevezen i ponovo sastavljen u Barseloni. Uz sve to, Brašovan se suočio i sa još jednim ne baš lakim zadatkom.
Početkom te godine kralj Aleksandar Karađorđević raspustio je Narodnu skupštinu, zabranio rad stranaka i sindikata i uveo je cenzuru, odnosno zaveo Šestojanuarsku diktaturu. A Brašovan je trebalo da osmisli rešenje koje je trebalo da bude takvo da udovolji zahtevu domaćina da se, kako navode autori izložbe, i poštuju pravila zastarele arhitekture istorijskih stilova, a da se politički režim u Srbiji, pod diktaturom kralja, predstavi kao okrenut savremenosti.
Brašovan je pre toga, od značajnijih radova, projektovao zgradu Srpske banke (oko 1920. godine) i Sokolski dom (1924-1927) u tadašnjem Bečkereku (Zrenjaninu) i crkvu u Orlovatu (1924-1927). Pored toga, i u Beogradu je do tada uradio niz objekata iz prve njegove faze, među kojima su palata Eksportne banke, vila industrijalca Đorđa Genčića (danas Muzej Nikole Tesle), vila Alekse Pavlovića u Deligradskoj ulici, adaptaciju za kafanu „Ruski car“, a od većih i zdradu Industrijske komore, preko koje se i povezao sa tadašnjim Ministarstvom industrije i trgovine.
Sa druge strane, glavni rival Brašovanu je bio čuveni Ludvig Mis van der Roe, avangardista, direktor Bauhausa, koji je pre toga radio sa Le Korbizjeom i Gropijusom, osmislio spomenik Karlu Libknehtu i Rozi Luksemburg u Berlinu, a imao je i zamašni portfolio projekata kuća i vila za imućne širom Nemačke, u Poljskoj i Švajcarskoj.
On je, gradeći paviljon Nemačke u Barseloni, pribegao jednostavnoj formi, ali spektakularnoj upotrebi ekstravagantnih materijala poput mermera, crvenog oniksa i travertina.
Brašovan je paviljon sagrađen od drveta zamislio kao apstrahovani brod, a spolja je dodao kamuflažnu postavku crno-belih traka, slično „razl-dazl“ kamuflaži kakvu je koristila britanska trgovačka mornarica tokom Prvog svetskog rata na svojim brodovima da bi optičkom iluzijom opsenili nišandžije nemačkih podmornica, čime mu je, zapravo, „povećao vidljivost u datom kontekstu“.
„Njegova strategija sastojala se u tome da gledaocima, putem asocijacije na prepoznatljive objekte ili pojave iz dalje (brod) ili bliže (kubizam) prošlosti, ponudi moderan vizualno oblik koji će u isto vreme predstaviti mladu Kraljevinu SHS i odati počast istoriji zemlje domaćina“, pišu autori izložbe.
Čupić i Poznanović navode da se te godine u Barseloni vodila „najdramatičnija bitka u međuratnom periodu naše istorije arhitekture“. Novi koncepti predstavljeni tamo bili su razdvojeni na dve struje koje su se „utrkivale u preuzimanju primata: jedna struja, na čelu sa Dragišom Brašovanom, predstavljala je modernost koja se evolutivno nastavljala na prošlost, a u drugoj struji nalazila se revolucionarna modernost predvođena Ludvigom Mis van der Roeom“.
– Brašovan, sa svojim iskustvom, znanjem i spremnošću da uradi nešto novo, pojavio se sa tim objektom na međunarodnoj sceni, fascinirao špansku publiku i napravio poen za našu arhitekturu, koji je bio potpuno neočekivan – priča Čupić.
Žiri se odlučio da Gran prijem nagradi Brašovana, ali je potom povukao odluku. Dugo se verovalo da je nagrada potom pripala Mis van der Roeu, međutim, Čupić i Poznanović su došli do drugačijih podataka.
– Jedna od nepoznanica je i Gran pri. Brašovan je u intervjuu, objavljenom pod naslovom „Arhitekta koji to nije hteo da bude“ u „Dugi“ u decembru 1964. godine, pred njegovu smrt, prisećajući se nekih svojih omiljenih objekata iz prošlosti, spomenuo paviljon iz 1929. za koji mu je oduzeta nagrada za najbolji objekat na svetskoj izložbi. Žiri mu je dodelio taj Gran pri, međutim čuveni arhitekta Mis van der Roe je uložio protest, preteći nekim skandalom, a detalji oko tog skandala nisu dovoljno poznati. Poznato je samo da je Brašovan posle toga dobio novčanu nagradu, a dugo se smatralo da je Mis van der Roe dobio tu nagradu, ali smo mi u Arhivu Jugoslavije, iz zvanične diplomatske prepiske i dokumenata vezanih za tu izložbu, pronašli dokument u kom se priča o tom konfliktu i da je žiri odlučio da je nikome ne dodeli zbog diplomatskih odnosa, tako da te godine nije bilo zvanične nagrade iz arhitekture – kaže Čupić.
…
Ovo je samo jedna od nejasnih okolnosti u vezi sa čuvenim delom pionira moderne arhitekture kojim ćemo se baviti narednih dana. Feljton je inspirisan izložbom “Misterija Brašovanovog paviljona iz 1929. godine” u Muzeju nauke i tehnike autora arhitekte Darija Čupića i istoričara umetnosti Milana Poznanovića.
Sutra: Kako je izgledalo genijalno delo Dragiše Brašovana
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare