0
Džef Tvidi je pevač i gitarista benda Vilko i autor knjige "Svet unutar pesme: Muzika koja je promenila moj život i život koji je promenio moju muziku" (World Within a Song: Music That Changed My Life and Life That Changed My Music), iz koje je adaptiran ovaj esej za “Njujork tajms”.
Važno je priznati kada ste pogrešili. Iako sam nekada bio oštro protiv ideje da postoji takva stvar kao što je pogrešno muzičko mišljenje, od tada sam prihvatio da, zapravo, postoji tako nešto. Znam jer sam imao jedno iskustvo: jako sam pogrešio u vezi sa pesmom „Dancing Queen“ od grupe ABBA, piše Džef Tvidi u svom tekstu za „Njujork tajms“.
Raduje me što to mogu da priznam, možda sam čak i malo ponosan na sebe što se nisam čvrsto držao svojih stavova i mrzeo ovu pesmu ni sekundu duže nego što sam morao (za razliku od nekih prijatelja koje poznajem, koji i dalje odolevaju). Meni je, osvrćući se unazad, najčudnije to što sam ikada osećao potrebu da mrzim nešto što je očigledno neodoljivo.
Na neki način, krivim vreme i mesto gde sam odrastao. Sredinom sedamdesetih, kada je „Dancing Queen“ izišla, bilo je vreme kada su se crtale veoma stroge linije između kulturoloških tabora. Kao dete koje je volelo pank-rok, ova pesma bila je duboko smeštena na neprijateljsku teritoriju, na raskrsnici između popa i diska.
Možda sam prirodno pomalo skeptičan, ali skenirajući horizonte svog sećanja – posmatrajući šta sam video oko sebe od sredine sedamdesetih do kasnih osamdesetih godina – rekao bih da se dešavalo i nešto drugo. Bio sam samo dete. I u tom posebnom nanosekundu geološkog vremena, deca su volela da mrze razne stvari.
Posebno smo, moji prijatelji i ja, prezirali silnu različitu muziku i, posredno, idiote koji bi se usuđivali priznati da im se nešto sviđa što mi mrzimo. Muzika. Možete li to zamisliti? Čini se teško da se poveruje sada da je grupi pred-tinejdžera moglo da izazove bes samo pomen benda Styx. Ali jeste. Bili smo besni. Zašto smo se osećali tako? Većinom, mislim, zato što nam je mržnja prema određenoj muzici davala način da definišemo sebe. Naši identiteti su bili nejasni, a povlačenje crte između onoga što smo voleli i onoga što smo mrzeli činilo je naša mlada srca kompletnim.
Voleti pank-rok činilo nas je jedinstvenim. (Neću ni ulaziti u podžanrove, raskole i sekte koje su stvarale svoje mikro-punk plemena.) Istovremeno, ne voleti pank-rok davalo je svrhu deci koja su nosila majice grupe Foreigner i nosila ogromne češljeve u zadnjim džepovima.
Razdvajanja koja smo stvarali bila su sramotna. Ponekad sam čak razmišljao da li ovi mladalački sukobi oko muzičkog ukusa nisu bili dečja verzija sadašnje situacije u kojoj se naša zemlja trenutno nalazi. Da li su ljudi iz moje generacije bili tako vešti u deljenju na frakcije na osnovu glupih, nebitnih razlika da jednostavno nismo prestali s tim? Verovatno je neko pametniji od mene već mapirao paralele između obožavalaca benda Journey i benda X i trenutnog binarnog političkog rasporeda na desno i levo. Ili ako niko nije, neko bi trebalo. Voleo bih da mislim da sada imam zreliji pogled. Trudio sam se da otvorim svoj um i održim ga otvorenim, ali u vreme kada je „Dancing Queen“ izašla, bio sam još uvek previše mlad da se identifikujem kao bilo šta, a kamoli nešto tako hrabro zacrtano kao „pank-roker“.
Tako da je ova pesma na kraju doživela dvostruki udar prezira – prvo provincijalnu paniku zbog disko muzike, a zatim mržnju koja je čuvala granice mog samopouzdanja od svega što nije ispunilo nisku lestvicu pank muzike.
Hajde da malo razgovaramo o tom prvom talasu gađenja. Prvobitno, mrzeti ovu pesmu i ABBU uopšte nije zaista delovalo kao izbor. Mučnina pri samoj pomisli na ovaj slatki kvartet bila je normalna. I u vreme kada je „Dancing Queen“ izašla, ionako nije bilo teško mrzeti disko pesmu. Disko je bio prezren od praktično svih koje sam poznavao (izuzetak su bili klinci koji su voleli roler-skating).
U suštini, to znači da je svim muškarcima starijim od mene u mom proširenom porodičnom krugu, disko (i posredno, kultura koju je navodno promovisao) poprimio karakteristike nečega legitimno pogrešnog. Uništavajuća sila kojoj se svi moramo ujedinjeni suprotstaviti. Tako da je bilo lako tada reći: „OK, neću ni slušati tu muziku jer ta muzika nije dobra!“ I naravno, većina ove provincijske uznemirenosti zaista se vrtela oko prideva koji nisam nikada čuo da se odnosi na muziku: Disko je bio „gej“. I za dečake od devet godina koji nisu znali bolje, „gej“ je značilo „loše“.
Dodajte tome činjenicu da je muzički, disko bio tehnološki osmišljena reinterpretacija muzičkih formi crnih Amerikanaca koje se, kao pokret, činilo da u potpunosti ignoriše tradicionalnu rasnu podelu u Americi, što je neke ljude veoma nelagodno stavljalo u situaciju, to je bilo previše neznanja čak i za najsigurnije i samopouzdane dete (a ja to nisam bio) da razluči i odbaci.
I tako, zbog svih društvenih sila koje su bile u igri i zbog moje sopstvene slabosti, nikada nisam dozvolio sebi da to volim. Čak i kada sam bio stariji – i čak nakon što je disko neuspešno pokušao da uništi „naš“ „način života“ – uzbuđujuća pop savršenost grupe ABBA ostala je zanemarena u posebnom delu mog mozga.
Drugi izgnani umetnici su kasnije bili ponovo procenjeni i prihvaćeni – Nil Jang mi pada na pamet. Verujte ili ne, moji prijatelji i ja nekada smo odbacivali celokupni njegov katalog kao hipi besmislicu. Ali Jang je provalio bravu na kavezu u koji smo ga stavili s najneodoljivijom silom u našim mladalačkim umovima: električna gitara svirana neviđeno glasno. Međutim, status grupe ABBA kao nešto „drugačije“, činilo se, bezbedno i trajno je bio odlučen.
Napokon, godinama kasnije, nakon što sam počeo da pokušavam da pišem pesme, zatekao sam se kako gledam zvučnik u prolazu supermarketa (nisam bio naduvan!) i samo sam se vrteo oko ove poznate melodije i kako je veselo tužna. „Imati najbolje vreme u životu!“ Bio je to stvaran „božiji znak“ trenutak. Trenutak „priđi Agneti, Bjornu, Benu i Ani-Frid“.
Pre tog dana, zajedno s mnogima drugima, sebi sam uskraćivao neospornu radost. Bezbroj fantastičnih ploča i dubokog groov-a su odbačeni i izrugivani iz neznanja. Ali naravno, ova pesma i ova muzika su na kraju pobedile. Jer je jednostavno previše posebna da bi se zauvek ignorisala. Do danas, kad god pomislim da ne volim neku pesmu, setim se „Dancing Queen“ i postidim se.
Ta pesma me je naučila da nikada potpuno ne mogu da verujem svojim negativnim reakcijama. Toliko sam loše prošao jer mi je ova pesma bila uskraćena tako dugo. Sada se trudim da nikada ne slušam muziku bez prethodnog ispitivanja svog sopstvenog uma i ne sudim više na prečac. I čak i tada, ako mi se nešto ne svidi, napravim mentalnu belešku da pokušam da je čujem ponovo za 10 godina.
Melodije koje su čiste i nostalgične kao u pesmi „Dancing Queen“ ne pojavljuju se svaki dan, i tugujem za svakim trenutkom koji sam propustio voleći ovu pesmu. Dok je ponovo puštam dok ovo pišem, nadoknađujući izgubljene obrtaje, osećam preplavljenost zahvalnosti za njeno postojanje.
Dakle, ako iz ovoga izvučete bilo šta, nadam se da će to biti ovaj savet: provedite neko vreme tražeći pesmu (ili knjigu ili film ili sliku ili osobu) koju ste možda nepravedno kritikovali. Stvarno je lepo prestati mrzeti nešto. A muzika je dobro mesto za početak. Jer dok se ploče ne menjaju tokom vremena, mi možemo, i to i radimo. Bolje ikad nego nikad.
Bonus video: Posle 18 godina: ROLINGSTONSI zakotrljali novi album – Petar Janjatović i Brajan Rašić