0
Nakon povratka u hotel Rezidencije Tekendama trećeg decembra 1993. i bolnog i vrlo napetog putovanja na sahranu mog oca u Medeljinu, čvrsto smo odlučili da vodimo normalan život dok god nam to okolnosti dozvole.
Ovim rečima sin najvećeg narko bosa u istoriji Huan Pablo Eskobar otvara knjigu o svom ocu. Delo „Moj otac Pablo Eskobar“, koje je odavno postalo bestseler, a kod nas ga pre nekoliko godina objavila Laguna, ima zanimljiv podnaslov – Priče koje ne bi trebalo da znamo.
Uoči predavanja, koje će biti održano u Mts dvorani u četvrtak 9. maja s početkom od 20 sati, sin Pabla Eskobara, koji je odavno promenio ime u Sebastijan Marokin družio se s novinarima u beogradskoj knjižari Delfi i ponovio te priče koje ne bi trebalo da znamo. Susret s medijima moderirao je pisac i književni prevodilac, koji je s španskog i preveo delo „Moj otac Pablo Eskobar“, Igor Marojević izrazivši najpre zadovoljstvo što je dolazak Eskobarovog sina izazvao toliko pažnje, a potom gosta Beograda upitao, ne samo o promenjenom imenu, već i o specifičnom nadimku kojim je kolumbijski „kralj kokaina“ zvao svog sina. A taj nadimak bio je, otkrio je Eskobar, odnosno Marokin – Gregori:
– Otac me je zvao Gregori, jer je to bilo jedno od imena Raspućina. Čitali smo knjige o Raspućinu, gledali filmove o njemu. Sećam se i danas gledanja filmova s ocem o Raspućinu. Ali, kada sam imao 16 godina, nakon smrti oca, bio sam prinuđen da promenim ime, jer nije bilo nijedne zemlje koja bi nas, porodicu Pabla Eskobara, primila. Jedina opcija bila je da zakonski promenimo imena. Čak i imena naših pasa, zbog neprijatelja koji su nas po njima uhodili. Neki kažu da sam to uradio zato što nisam ponosan na ono što je moj otac radio… I zaista ne mogu da budem ponosan na svo to krvoproliće, na ta ubistva, štetu koju je moj otac načinio Kolumbiji i čovečanstvu. Ali, nisam promenio ime zato što nisam želeo da budem Eskobar, već je to bio jedini način da nastavim negde drugde, van Kolumbije, život – objasnio je gost Beograda.
Taj ozloglašeni kriminalac Pablo Eskobar je bio nežan otac i suprug, o čemu, kako je podsetio Marojević, Marokin i piše u knjizi. Takođe i da je danas, tridesetak godina nakon smrti, grob Pabla Eskobara najposećeniji u Kolumbiji. Na tu opasku Pablov sin ocenio je da je život njegovog oca pun kontradikcija:
– Bio je s jedne strane otac pun ljubavi, a s druge takav okrutni kriminalac. Ime mog oca i danas je toliko veliko i poznato u svetu, jer je tome doprineo Netfliks sa serijom „Narkos“. Nažalost, s tom serijom Netfliks je od priče mog oca napravio herojsku storiju. Klinci danas veruju da će uspeti u životu ako se bave kriminalom. I tu prevashodno mislim na seriju „Narkos“ kao krivca za to i slične. Baš zato je njegov grob u Kolumbiji najposećenjji, vole ga ljudi tamo još uvek, jer ga takve serije glorifikuju. Iako takvo portretisanje mog oca nikako nije najdoslednije, rezultat je da zbog toga cveta turizam u Kolumbiji – primetio je Huan Pablo Eskobar. Otkrio je i da je, kad je Netfliks počeo da radi na projektu „Narkos“, pozvao čelnike ove striming platforme i ponudio im pomoć u arhivskom i svakom drugom materijalu, ali su ga odbili.
– Nisam im bio potreban. I, eto, s tom serijom stvorili su novu generaciju mladih kojima je kriminal glavni cilj u životu. I zato pitam Netfliks ovako javno – „Šta ćete sada?“
Eskobarov sin je, kako je naveo moderator susreta, bio prinuđen da, nakon smrti oca, ne samo menja identitete, već i adrese.
– Bio sam optuživan za svašta, samo zato što sam sin Pabla Eskobara. Svestan sam vrlo postupaka svoga oca, ali ne mogu da platim za te postupke, jer ih nisam ja načinio. I baš zato držim predavanja po svetu i tražim oproštaj, i delim svoje znanje o onome što se desilo da bismo svi naučili na greškama. Moj otac je pokazao put kojim ne treba da idemo u životu – odsečan je bio Eskobar.
Marojević je pomenuo i trenutak kada mladi Eskobar, tada tinejdžer, saznaje da mu je otac umro i ishitreno reaguje – preko radija najpre kaže da će se osvetiti za Pablovu smrt, a onda to poriče. Pomenuo je i njegov sudbonosni susret s ozloglašenim klanom Kali…
– Imao sam 16 godina, i pričao sam se ocem telefonom i poslednje što mi je rekao jeste da će me ubrzo pozvati. A, posle nekoliko trenutaka zazvoni telefon i na drugoj strani je novinarka koja mi saopštava da joj je policija potvrdila da je moj otac umro i to u tržnom centru u Medeljinu. Bilo mi je teško da poverujem da je umro baš u tržnom centru. Ali, ona je dobila tu informaciju od policije, a ne od moćnih mafijaša okupljenih u paramilitarnoj grupi „Los Pepes“ (Goniči Pabla Eskobara) koji su se udružili protiv mog oca. I nakon što je me pet puta pitala šta ću sad, i mog odgovora da ni sam ne znam, šesti put je izletelo iz mene da ću osvetiti oca. Međutim, nisam znao da je snimala razgovor. Ali, shvatio sam vrlo brzo da će me ta rečenica progoniti, da ne smem da postanem kao otac, i da to nema svrhe. Pozvao sam medije, izvinio se, i rekao da želim ceo svoj život da budem čovek mira. Moje reči, ta pretnja odmazdom trajala je pet sekundi, a ja već 30 i nešto godina živim u egzilu. Miroljubiva misija je ono čemu sam posvetio život. A eto kako jedna nesmotrena izjava umalo da promeni tok sudbine – iskren je bio Eskobarov sin.
Odmah nakon Eskobarovog odlaska sin mu biva pozvan na sastanak s ozloglašenim narko kartelom Kali, najljućim Pablovim rivalima za života:
– Poruka je bila da će me ubiti. Napisao sam testament i krenuo na sastanak s mamom. Znao sam da ne može da me zaštiti, ali želela da je ide sa mnom. Suočavanje s neprijateljima mog oca, koji su zajedno proizveli toliko nasilja, hiljade i hiljade ubijenih ljudi u borbi kartela, toliko krvi – bilo je strašno. Čudo je da sam danas ovde sa vama. Nisam očekivao da ću preživeti, i od tad slavim što sam živ. Dok sam izlazio s tog sastanka, uštinuo sam sebe za obraze, ne verujući da sam ostao u životu, da imam sve prste na rukama… Ali, cena je bila da su mi uzeli sve. Dao sam im sve – novac, zgrade, stanove, automobile, helikoptere, umetnička dela… I to mi je omogućilo da krenem od nule. Do tada sam mislio da je sve to moje, a nije bilo. Dobio sam tad slobodu, život, doduše u egzilu. I danas su svi oni, kao i moj otac, mrtvi, a ja nisam.
Huan Pablo je, pored dela „Moj otac Pablo Eskobar“ objavio još jednu knjigu o svom tati, pa strip, a takođe je i štampao majice s likom svog oca, ali u negativnom kontekstu. Bavi se i humanitarnim radom… Sam je priznao ovaj predavač, pisac, arhitekta i industrijski dizajner po vokaciji da nikada nije očekivao da će postati govornik.
– Nisam se onda usuđivao da sanjam o budućnosti. Mislio sam da ću biti mrtav s 16 godina… Ali, putujući po svetu shvatio sam da ljudi žele da im pričam o svemu tome, o tim strašnim događajima. Verujem da moje priče mogu da nadahnu. U Meksiku sarađujem s različitim organizacijama, razvijamo programe prevencije kriminala i droge u školama. Sarađujem i s vlastima. Kad me kontaktiraju biznismeni, moćni ljudi koji misle da je priča mog oca storija o uspehu, ja im kažem da nije. Umro je s 44, a ja sad imam 47 godina. Nemam novac koji je on imao, ali osećam se bogatije od njega.
Dok nije napunio sedam godina nije ni bio svestan da mu je otac kriminalac, a kamoli najveći narko bos na svetu.
– Saznao sam to tako što mi je sam rekao da je bandit. A ja nisam ni znao šta to zapravo znači. Verovao sam da je on od onih koji zajašu konja i idu da pljačkaju banku. Nisam ni slutio da ima najveću kriminalnu grupu na svetu. A shvatio sam da je moj otac kriminalac u trenutku kada smo bili u Panami, a on je usmrtio ministra pravde. Zato sada radim sve da sprečim klince da vide kriminal kao način za sticanje uspeha u životu. Moj otac nikada nije uživao u svom novcu, nije praktično imao dana slobode. Bio je najbogatiji čovek na svetu u trenutku smrti, a mi, njegova porodica, siromašni, gladni, i još su svi želeli da budemo mrtvi. Nije, dakle, to nikako priča o uspehu. Gde su svi ti narko bosovi? Pa, ili u zatvoru ili su mrtvi. Klinci bi trebalo da shvate da svoje talente treba da iskoriste za bolje stvari. Obratimo pažnju, to je moja krilatica – kazao je Huan Pablo Eskobar, koji se svojom osnovnom vokacijom – arhitekturom bavi pod imenom Sebastijan Marokin.
– Ponosan sam što sam arhitekta. To mi je otvorilo um i stvorilo mogućnost da, posle svega proživljenog, nešto ponovo izgradim. Radio sam mnoge zgrade u Buenos Ajresu, gde živim, ali nažalost nisam arhitekturi skroz posvećen. Imam um arhitekte, ali sam najsrećniji kad vidim da moje dete neće, da ne želi da bude kao moj otac, odnosno njegov deda Pablo!
I dok tridesetak godina živi u egzilu, od odlaska iz Kolumbije samo se jednom vratio u svoju domovinu – na kratko.
– Poslednje reči koje sam čuo kada sam napuštao Kolumbiju bile su: „Ubićemo te“. I čekao sam čitavih 14 godina da se vratim, uprkos stalnim pretnjama odmazdom. A bilo je to 2008. kad sam ponovo došao u Kolumbiju. Otišao sam, između ostalog, i zbog snimanja dokumentarca o svom ocu „Gresi moga oca“. I opet sam rizikovao svoj život. Ali, znate, mene mogu ubiti bilo gde, jer je moj otac svuda ostavio neprijatelje. I nije mi bilo bitno tada, a nije ni sad šta će se desiti s mojim životom, jer sve što sam hteo jeste da širim mir – poručio je na kraju Huan Pablo Eskobar i pozvao publiku na predavanje 9. maja, simbolično na Dan pobede, u Mts dvorani.
Bonus video: Eskobar
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare