„Mislili su da su besmrtni“: Uspon i pad muzičke scene u San Francisku 60-ih

Dovoljno vremena je prošlo da se scena iz 60-ih San Franciska iz sećanja pretvori u istoriju, sada shvaćenu pretežno kao skup ideja i simbola: moć cveća, slobodna ljubav, prsluci sa resama, retki pljuskovi, idealističke dobre vibracije koje ustupaju mesto neizbežnom padu . Ako ovom krucijalnom periodu preti opasnost da postane samoparodija, svedena na obojen kostim za Noć veštica, to je delom zbog hiperboličkih termina koje su koristila generacija “bumera” koja je to preživela. Komšiluk Haight-Ashbury ulice bio je raj koji je bio previše nestvaran da bi potrajao, kao što se i u pesmi kaže „ulice su bile popločane LSD-om“.https://www.youtube.com/watch?v=tfGERk-x_swU novom dvodelnom “MGM+” dokumentarcu “San Francisco Sounds”, dizajner postera Viktor Moskoso – pionir davne psihodelične estetike - deli neko svoje uopšteno gledište i cilj sa rediteljima Alison Elvud i Anuš Tercakijan, čiji je namera da povrate magiju ovog prolaznog, plodnog procvata dok se fokusiraju više na detalje nekih stvarnih života, umesto na romantične fantazije.„Želele smo da ovo shvatimo kao priču o korenima, da pronađemo vezu do odgovora kako su svi ovi bendovi za koje znamo došli sa mesta za koja možda nismo čuli“, kaže Elvud za “Gardijan”. "Htele smo neispričane priče."„Toliko toga je sakupljeno i povezano u Letu ljubavi“, dodaje Tercakijanova. „I htele smo da se vratimo još malo dalje unazad, da pogledamo ispod haube, da vidimo šta je bilo pre svega toga.”

Dobijanje svedočenja iz prve ruke od živopisnih likova poput Moskosa uronilo je filmske stvaraoce u period koji su oduvek cenile sa neke distance. Rođena kao kalifornijska devojčica, Tercakianova se približila razumevanju etosa zlatnih dana svojih roditelja, gde je Elvudova (druga rediteljka) bila „mali hipi sa šest godina, nosila je zvoncare, odbijajući da pozdravi zastavu u znak protesta protiv rata u Vijetnamu. I slušala sam muziku, naravno. Toliko naših saradnika, jezik, diskusije koje smo vodili, osećala sam se kao kod kuće.”Umetnici iz Los Anđelesa su postajali kantautori, hitmejkeri, dok ekipa iz San Franciska ne samo da nije radila na tome, već je bila protiv toga“, nastavlja Elvudova. „Odbili su selebriti status, iako ih je festival Monterey Pop ironično ipak stavio na mapu, i nisu mogli da izbegnu da i sami postanu poznati.”„Želeli su da prave muziku, da sviraju, da jedu, da prave predstave i da budu plaćeni da bi mogli da plate račune“, uzdiše Tercakijanova. „Nije potpuno van sistema, samo se ravnoteža pokvari.”„A onda novac menja vašu percepciju vaše uloge u svetu“, dodaje Elvudova. „To važi za bilo koga. Ali oni su imali etos, zaista su verovali da imaju održiv model društva. Možda bi i funkcionisalo da nije bilo preplavljeno spoljnim uticajima, ali kao i sve drugo, moglo bi se isto tako lako srušiti samo od sebe."Dva dela dokumentarca logično prate strukturu uspona i pada, dostižući vrhunac sa euforijom međunarodnog pop festivala u Montereju, nakon čega je usledio krah: izbijanje nasilja na Altamont Free Concertu. Opojni govor o revoluciji je nestao dok su se neke ikone rasprodale, a druge ugasile. Najteže posledice je ostavila prerana smrt Džoplinove usled predoziranja. Jefferson Airplane se podelio na konkurentske grupe, Grateful Dead su krenuli na put, a dalje niz liniju, mešavina droge i egoističnih tenzija je nadjačala Sly and Family Stone.

Kontrakultura koja je nekada predstavljala nešto iskreno i lično postala je masovni proizvod, spakovana i prodavana na tone. Kao što Tercakianova kaže: „Tie-dye se stalno vraća, a sada se proizvodi umesto da se pravi ručno.”Ne možete razdvojiti tu temu od tragedije koja se desila“, kaže Elvudova. „Ta vrsta samodestruktivne prirode bi sada bila više umerena, ljudi bi bili svesniji opasnosti u ovom načinu života. Tada su svi bili mladi. Mislili su da to širi um. Kao i mnogi mladi ljudi, mislili su da su besmrtni. Neka vrsta naivnosti odigrala je veliku ulogu.”Trotoare kojima su nekada gazili umetnici sa snovima o boljem svetu preplavili su tehnološki startapi koji prodaju grotesknu perverziju nekadašnjeg autentičnog koncepta, pogoršavajući ono što Tercakianova naziva „nejednakost koja je narasla do ekstremnih razmera“. U zalivu je došlo do podele na onaj jedan procenat više klase stanovništva sa nultim kulturnim doprinosom i nižu klasu gurnutu ispod granice siromaštva i u beskućništvo.

Filmski stvaraoci duboko osećaju jadikovku grada koji su proučavali u poslednje tri godine i koji vole otkad znaju za sebe, nevoljni da ga gledaju iskasapljenog kapitalom i zločinom. Volele bi da vide povratak toj nekadašnjoj etici San Franciska: pristojnog, svesnog postojanja, i iako se ta blistava pozitivnost oseća kao nešto što je daleko od današnjeg dana, možda je to jedina šansa koju imamo.Reči Majkla Šriva, Santaninog bubnjara koji nosi titulu drugog najmlađeg izvođača na Vudstoku, još uvek odzvanjaju Elvudovoj u ušima: „Kao što kaže na kraju filma, s obzirom na to koliko su stvari sada postale podeljene, biće nam potreban još jedan hipi pokret.”