2
Dobro sam. Mogu ponovo da hodam, ne moram da koristim štap. A jedno vreme nisam baš bila sigurna da ću moći da hodam. Ovo su reči američkog klasika, kako godinama unazad oslovljavaju pevačicu i kantautorku Lusindu Vilijams.
Otkuda te reči? Svako onaj ko je iole upućen u karijeru američke kantautorke zna da je tog novembra 2020, samo što se vratila s turneje na kojoj je predstavljala svoj prvi, pravi politički album u karijeri „Good Souls Better Angels“, otišla da se istušira u svom domu u Nešvilu. I desio se prekid. U svakom smislu. Suprug i menadžer Tom Overbi pronašao ju je na podu kupatila.
Lusinda Vilijams hitno je prebačena u bolnicu. Konstatovano je da je doživela moždani udar. Javnost je za sve saznala tek u maju naredne godine.
Usledili su mučni dani… I gotovo tri godine kasnije oporavak od moždanog udara, tako težak, još uvek traje.
Krkha je, priznaje Lusinda Vilijams za agenciju AP. Kreće se polako. Gitaru više ne može da svira, jer je leva ruka toliko slaba da joj je bolno da uzme čak i trzalicu. Ali, opet dobro je…
– Ponovo mogu da hodam. Ne moram više da koristim štap. A mislila sam da više nikada neću prohodati – kazuje Lusinda Vilijams.
Nije je bilo strah samo „praktične strane života“. Mislila je da će posledice udara biti takve da je njen kreativni glas zauvek utišan. Ali, setila se kako joj je, kao tinejdžerki, muzika bila spas od traumatičnog porodičnog života, i rekla sebi – Neću se prepustiti!
Uostalom, i muzika može biti deo rehabilitacije, procesa oporavka… A pesme su samo navirale.
– Da se penzionišem? Ne! A i kad bi mi nekad ta misao prošla kroz glavu, znala bih odmah da za tako nešto nisam spremna – priča Lusinda Vilijams, koja je pre četiri meseca napunila 70 godina.
I ne samo da se moždani udar nije odrazio na kreativnost, već ni na glas, na Lusindin tako prepoznatljiv vokal. Primetili su to i drugi, kritičari, pa je tako jedan nedavno zabeležio, posle londonskog koncerta, da njen glas uživo nije ništa drugo do fantastičan.
Pre nego što će doživeti moždani udar napisala je autobografiju „Don’t Tell Anybody the Secrets I Told You“. Ali, trenutak da te tajne izađu na videlo došao je tek sada. Zapravo, pre tri dana.
Decenijama unazad opisivala je svoje misli i iskustva u pesmama. Tu, u svojim memoarima, prvi put je na papir poželela da stavi sve te priče, ali i one koje nikome nikada nije rekla:
– Tolike moje pesme kazuju različite priče, a ljudi uvek žele da saznaju šta stoji iza tih priča u pesmama. Zato sam poželela da darujem knjigu svojim poštovaocima. Ali, nisu ovo neki „zašećereni memoari“. Želela sam da vide svu istinu moga života – priča Lusinda.
Beleži u memoarima „traumatično detinjstvo na američkom Jugu, godine i godine tokom kojih je bivala zaobilažena u muzičkoj industriji, i pokazuje bekgraund koji je inspirisao njene vanvremenske pesme“.
Ne samo da publici predstavlja memoare, već i novi album „Stories From a Rock ‘n’ Roll Heart“, koji će biti objavljen 30. juna.
Kada je, posle silnih mučnih veza, jednog braka koji je trajao samo 18 meseci, upoznala, a onda se i udala za čoveka koji je radio u muzičkoj industriji Toma Overbija na ceremoniji nasred bine u čuvenom klubu u Mineapolisu „First Avenue“ (koji je proslavio Prins u filmu „Purple Rain“, prim. aut.), neki su se zapitali da li će to naškoditi njenom autorstvu… Jer, propale veze, loša intimna iskustva, pa i tema bolesti, smrti jesu centralne u Lusindinim pesmama, kakve su „Lake Charles“, „Pineola“, „Joy“, „Passionate Kisses“, „Still I Long for Your Kiss“, „Right in Time“, „Those Three Days“, „Wakin’ Up“…
U novim pesama suština jeste preživljavanje mentalne bolesti. Nešto što je kantautorki vrlo dobro znano. Lusindina majka je preživela seksualno zlostavljanje kao mlada devojka i godine i godine provela je u psihijatrijskim ustanovima. Otac, uz kojeg je odrastala, samo bi joj u tim teškim trenucima govorio:
– Nije to njena krivica… Samo joj nije dobro…
I tako je Lusinda, uz mlađeg brata, imala majku koja „kao i da nije bila tu“, pateći od paranoidne šizofrenije…
Otac, pesnik Miler Vilijams bio je profesor na koledžima i stalno je porodicu seljakao kada bi dobio novo univerzitetsko „nameštenje“. Kada je stvarala pesmu „Car Wheels on a Gravel Road“, nije ni shvatala koliko je lična, dok joj se jednoga dana otac nije izvinio čuvši stihove o devojčici na zadnjem sedištu automobila „koja prljavštinu na sebi meša s malo suza“.
Ali, nije sve bilo tako loše. Zapravo, Vilijamsova danas priča da su žurke njenog oca s prijateljima književnicima bile daleko razuzdanije od mita koji postoji o rokenrol partijanjima.
Seća se i kako se jedan od studenata njenog oca preselio u njihovu kuću kao „čuvar“, kada joj je bilo 12 godina.
– Pokušala sam da budem što više mogu dostojanstvena, i da ignorišem bezobrazna pitanja koja su mi se vrzmala u glavi. Ali, nije bilo lako.
A onda je počela da pati, kako se seća, od opsesivno-kompulsivnog poremećaja. I okrenula se muzici, jer je to bio „svet u kojem je želela da bude, bolji od onog u kojem je bila“. I baš zato se nada da će njena autobiografska priča značiti svim onim ljudima koji su se sami susretali s mentalnim bolestima, ili pak njihovi bližnji.
– Bilo mi je dosta tog stava da treba da „hodamo kao po jajima“ kada pričamo o mentalnim bolestima. Želela sam da pričam sasvim otvoreno o svemu – iskrena je Lusinda, koja je i sama imala silne probleme s depresijom i anksioznošću za šta godinama unazad uzima medikamente.
Muzički je, kako naglašava, kasno procvetala. Iako je još s 12 godina, kada je čula Džoan Baez ili Koena, znala da će se baviti muzikom, a već s 18 počela da svira po raznoraznim klubovima, nikako da se probije. Govorili su joj da ima isuviše rokenrol stav i zvuk za kantri muziku. Ili da je previše kantri za rokenrol. I to neodustajanje od muzike značilo je da je prinuđena da radi šta god…
Najčudnije je poslove radila, a jedan joj nikako ne izlazi iz glave – u supermarketima je nudila kupcima da „probaju“ različite kobasice…
Piše o tome u memoarima, kao i o svim onim zlobnim komentarima muškaraca koji su joj „savetovali šta da radi sa svojom karijerom“.
I tek s 45 godina dočekala je priznanje. Album koji će joj doneti slavu, a i danas je njeno najprodavanije izdanje, „Car Wheels on a Gravel Road“ izašao je 1998. godine.
Želela je poodavno da bude kao Bob Dilan ili Nil Jang. Činilo joj se da oni mogu da rade šta god žele. A ženama, kako piše, tako nešto nikada nije bilo dozvoljeno.
– Mislim da tek sada dolazim u tu fazu da mogu da radim šta god mi se prohte. Ili ću uskoro doći – skomna je Vilijamsova, iako iza sebe ima nekoliko Gremi ili Amerikan mjuzik nagrada, iako je uvršćena na brojne liste najuticajnijih žena u rokenrolu, koja je eto tek 2017. doživela i da dobije počasni doktorat Univerziteta Berkli.
Na novom, 16. studijskom albumu „Stories From a Rock ‘n’ Roll Heart“, koji otvara singl „New York Comeback“, čini joj se kao da je ispisala dirljivo pismo svom životu u muzici. Setno se priseća onih starih bendova, pa džuboksova, barova u kojim bi svirali, ali i dvojice pokojnih kolega – Toma Petija i Boba Stinsona iz Riplejsmentsa. Ima i pomoć, najpre supruga kao koautora na svakoj pesmi, pa Džesija Malina, Trevisa Stivensa… Nije bila sigurna da li da dozvoli suprugu da se petlja u muziku, s obzirom da se bavio „poslovnom stranom karijere“, ali Tom Vejts joj je razvejao sumnje:
– Kada sam videla da Tom i njegova supruga sarađuju kao koautori, shvatila sam da ne treba da oklevam toliko – priznaje Lusinda, kojoj se kao gosti na albumu, na dve pesme pojavljuju Brus Springstin i njegova supruga Peti.
Ako bismo se vratili na početak ili sredinu priče, neizbežno je pomenuti da, dok je pre osam godina Lusinda gledala kako joj otac umire od Alchajmera, zacrtala je sebi da će se držati tatinih reči: „Nikada nemoj prestati da se pitaš“.
– Držim se toga. Mislim da sam i danas ista osoba, ona koja nije prestala da bude radoznala. Nisam postala cinična. Krivo mi je zbog onih koji su takvi. Grozan je to način da provedeš život.
Bonus video: Glas, dirka, bas
