1
Prilično nevoljno pišem posvete na knjigama, a baš nikada ih ne tražim - prosto ne razumem smisao čitave operacije, zbog koje se ponekad i u redovima čeka.
Piše: Mirjana Đurđević
Zar veza između čitaoca i autora nije sama knjiga, njen sadržaj? Za mene jeste, u oba pravca. Ali danas mi je iz Amerike stigla knjiga sa posvetom koja me je toliko dotakla – kolegi piscu sa divnim vinogradom – da sam poželela da napišem tekst, i evo teksta:
Adama Aleksića, autora knjige „Algospeak“, u izdanju „Penguin Random House“, upoznala sam u njegovoj kući, u Olbaniju, administrativnoj prestonici države Njujork, u zimu 2003. godine. Imao je dve godine i još uvek se radije valjao po podu s igračkama nego što je trčkarao, ali je ipak nalazio vremena i za goste iz Srbije – njegov otac je moj školski drug, prijateljujemo više od pola veka. Pokazivao mi je nebo u nekoj slikovnici i objašnjavao mi: „Mesec moon, yellow žut!“ I neki autobus na narednoj stranici koji je bio crven red. Bilingvalni dvogodišnjak nije baš česta pojava.
Sledeći put sam ga videla onog leta kada je završio srednju školu. Običnu, državnu, iako su roditelji mogli da mu priušte i nešto bolje, ali su smatrali da je važno da odrasta u normalnom okruženju, a ne među razmaženom decom njujorških visokih državnih službenika. Iz te škole, posle položenog prijemnog ispita sa izuzetnim rezultatima, dobio je ponude nekoliko najboljih američkih univerziteta da se upiše baš kod njih. Odlučio se za „Harvard“ i studije lingvistike?! Ostala sam malo zbunjena tom lingvistikom, ali šta ja znam o harvardima. Tog poslednjeg leta koje je provodio s roditeljima došao je u Srbiju, obišli su i mene u Krčedinu, išli smo u vinograd, slikali se među suncokretima, pokazivali smo mu šta čemu služi u vinariji, ručali, pričali, sve nas je razumeo, ali je njegov srpski već postao rudimentiran. Nema veze, komunicirali smo. Otišli smo i do spomenika Slankamenačkoj bitki, pokušavala sam da mu objasnim šta se tu tačno zbivalo, traljavo prepričavala stihove čika Jove Zmaja uklesane u spomenik – moj engleski je bio neuporedivo gori od njegovog srpskog. U kolima je, na povratku u Krčedin, prebirao po mobilnom, dečija posla, mislila sam, a onda on meni, ispod oraha – stvarno objasnio Slankamenačku bitku do detalja?! Posle mu je malo bilo dosadno sa nama, pa je otišao da vozi neki razvaljeni bicikl sremskim šorovima, na putu za Beograd i zadremao, pa opet bio gladan… Eto, toliko smo se malo družili u životu Adam Aleksić i ja.
Ali sam bila u toku, njegov otac me je obaveštavao kako mu napreduju studije, da dobija neke nagrade, priznanja, istina bez previše uobičajenog roditeljskog hvalisanja i egzaltacije, samo činjenice, tako je Adam vaspitan. Diplomirao je 2023, u dvadeset drugoj godini, ej, na „Harvardu“, ali je glavna vest, za sve nas zbunjujuća, bila da ne želi da pravi akademsku karijeru, želi da se bavi svojim poslom, lingvistikom?! Pa zar se ljudi lingvistikom ne bave samo na univerzitetima? Možda, ako nisu Adam – lingvista na slobodi.
Adam Aleksić, na mrežama poznat kao @etymologynerd, danas ima 1.700.000 pratilaca na Instagramu, 680.000 pretplatnika na svom Jutjub kanalu, 830.000 pratilaca na Tik Toku – 3.200.000 mladih Amerikanaca, i ne samo Amerikanaca, prati šta im Adam priča o lingvistici, komuniciraju s njim, diskutuju, ozbiljno diskutuju. Pratim i ja, priznajem. Pa kad to uporedim sa komentarima naših sunarodnika na ozbiljne teme, recimo političke, čak i ako izuzmemo vesele Vučićeve botove, zaboli me glava i sakrila bih se pod krevet od stida.
Međutim, ti milioni pratilaca ne služe Adamu da stekne popularnost ili nešto zaradi, oni su njegova živa laboratorija u kojoj proučava kako se engleski jezik menja u realnom vremenu pod uticajem društvenih mreža. Gde to njegovo izučavanje nije puko posmatranje onoga što njegovi pratioci pišu, i kako pišu, već podrazumeva čitav spektar naučnih disciplina: od lingvistike i sociolingvistike, preko internet-kulture, do matematike, statističkog zaključivanja, teorije informacija i algoritamskih metoda obrade jezika, koje koriste sistemi veštačke inteligencije.
Rezultat tog istraživanja našeg lingviste na slobodi je upravo knjiga s početka teksta „Algospeak“. Knjiga je izašla iz štampe sredinom jula 2025. propraćena velikim intervjuom u „Njujork tajmsu“, usledile su brojne promocije od Njujorka do Kalifornije, uglavnom na najznačajnijim američkim univerzitetima, vodeća mesta na top listama… Pre neki dan je urednički tim Amazona „Aglospeak“ uvrstio među dvadeset najznačajnijih nonfiction knjiga objavljenih u Americi u 2025. godini. Ako se uzme u obzir da u Americi godišnje izađe oko 200.000 nonfiction naslova, a ti si jedan od dvadeset najboljih u svojoj dvadeset i trećoj godini – ostajem bez teksta.
I dok Adam neumorno nastavlja da radi, odoh sad u svojoj sedamdesetoj da čitam „Algospeak“, pažljivo, analitično, i pokušam da uporedim Adamove zaključke sa onim što amaterski zapažam o promenama u srpskom jeziku pod uticajem društvenih mreža (botovi excluded). Bez brige, neću pisati knjige o tome. Samo sam želela ovim tekstom da se zahvalim dečaku na posveti.
