3
Ne kasnim zbog sebe, već okolnosti i divnih stvari koji se dešavaju ovde. A te stvari se ne mogu izmeriti. Zapravo, mere se samo otkucajima srca. Tim rečima opravdala se kasno popodne, došavši sa zakašnjenjem od pola sata na palićku Veliku terasu glumica Anica Dobra. A čekali su je po "nevremenu", ogromnoj toploti i sparini, na otvorenom, pokraj Palićkog jezera, dok se sunce još nije predavalo, pokušavajući bezuspešno da se rashlade lepezama poštovaoci različitih dobi, od onih mladih, do dama i gospode u godinama.
Povod za susret s Anicom Dobrom bila je nagrada „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji koja joj je uručena sinoć, na svečanom otvaranju 31. Festivala evropskog filma Palić.
Glumica je opravdano kasnila, jer je tradicija Palićkog festivala da dobitnici nagrade „dobiju“ i svoju klupu, pa će tako neko uskoro sesti da predahne u Parku Palić i videće potpis glumice…
– Doživela sam za ovih 24 sata toliko čudnih i divnih impresija da imam utisak da sam ovde dugo. A moram da se vratim u Beograd jer sutra ujuru u šest dolaze po mene za snimanje. Iskočila sam iz posla zbog Palića i desilo mi ovde ono što čovek doživi u tri nedelje života. I moram da priznam da su ovo neki od najlepših trenutaka moga života – iskrena je bila glumica, napomenuvši da se nikad ne vezuje samo za prostor, već i za ljude:
– Džaba sva ova lepota da nema ljudi, entuzijasta koji prave ovaj festival. Ljubazni su i vratili su me u davno vreme kad sam bila mlada glumica i kad su postojali festivali kao što je još uvek Palić. Nahranjena sam emocijama i srećom i verovatno ću sutra biti jako inspirisana da snimam – priznala je Anica Dobra.
Usledilo je još jedno priznanje – da je u godinama kad mora da računa s tim da poslovi postaju ređi, a uloge sve manje:
– Ne pišu se scenarija za glumice u mojim godinama koji nude širok raspon. Mnogo volim svoj posao, i nemam talenat da budem producent ili pisac. Znate, kad sam konkurisala na Akademiji bilo je čudo ako neko zna da peva, a danas mladi glumci rade sve- i jašu konja i znaju Šekspira. Kao mlada imala sam sreću da radim s Milenom Dravić, Batom Živojinovićem, Borom Todorovićem, Mirom Banjac koja mi je od malih nogu bila inspiracija. I naučila sam rano da postoje razne faze u glumačkom životu. Postoji i neki mrtav prostor gde se odjednom niko ne pronalazi, kad glumica postaje nevidljiva. Nije više žena, a nije ni baba – pa, gde da je smestimo. Drugo, slabije se pišu uloge za žene u poznijim godinama.
Zato je, kako je naglasila, poslednjih godina imala kontinuitet i u pozorištu, kako bi premostila vreme kad ne snima, i radila ono što voli. I dok je tokom poslednje četiri godina snimila nekoliko značajnih projekata, u poslednja četiri meseca desilo joj se da radi čak četiri.
– Ostala mi je ta četvrta stvar – serija za RTS. Još u maju sam počela snimanje slovenačkog filma „Belo se pere na devedeset“ po knjizi Bronje Žakelj, koji je najčitaniji roman u istoriji Slovenije. To je roman koji obuhvata period od 30 godina i donosi priču o životu spisateljice tog romana. Preporučujem ga svima, jako je dirljiva priča o porodici koja je sad pretočena u film – objasnila je glumica, preciziravši da je ostvarenje koprodukcija, doduše manjinska, gotovo svih bivših jugoslovenskih država.
– Bez nostalgije bih rekla da je to jugoslovenski projekat. Vratio me je korenima zbog kojih sam želela da upišem Akademiju. Uloga je podrazumevala veliku transformaciju za mene, a i privilegija je bila videti kako rade Slovenci, koji imaju izvanredne glumce.
Proteklih meseci snimala je i igrano-dokumentarni film Gorana Radovanovića o slikaru Petru Lubardi:
– Imao je težak i zanimljiv život. Narator sam u filmu koji vodi gledaoce kroz njegov život. A treći projekat je igrani film „Kuća“ Tanje Brzaković koji smo snimali u Pirotu, a nastavljamo u Beogradu i to su male priče s velikim srcem. Dokle god imam priliku da radim karakterne uloge, kao što je to slulaj s ovi projektima, to za mene ima smisla, puni mi baterije. Svaki od ovih projekata je drugačiji i nov.
Susrela se ovde na Paliću s Mirom Banjac, bez koje je Festival evropskog filma nezamisliv godinama unazad. A baš je s Banjac Dobra 1987. godine snimila svoj prvi film – „Život radnika“:
– Mira mi je još tada pružila ruku i srce i nastavila je s tm do današnjeg dana. Kad sam radila predstavu „Korešpodencija“ u Zvezdara teatru, zamolila sam je za blagoslov jer je n aigrala 30 godina u tom komadu u Ateljeu 212. Rekla mi je nekolko važnih reči i podržala me je. Uradila je to još mnogo puta, dodelila mi je kao članica žirija nagadu i poručila mi je da me „čekaju karakterne uloge“.
Podelila je i anegdotu kako ju je, kao mladu glumicu, Dragan Nikolić poveo kod supruge Milene Dravić da je, kao bračni par, usvoje:
– Gaga zove Milenu i kaže joj: „Spremi ručak, dovodim ti jednu malu, luda je kao mi. Treba da je usvojimo, moći će da nas izdržava“. I Milena spremi ručak. I ceo svoj tanjir Gaga izruči u moj, kao i Milena. Oni su mi bili dragi prijatelji. Pa, Milena mi je poklonila dva kostima iz „Obraza u obraz“. To je muzejska vrednost koju oblačim s vremena na vreme, na primer kad u Ateljeu izvodimo predstavu „Brod plovi za Beograd“. Ne mogu ja ni o kome ko je otišao da pričam u prošlom vremenu. Jer, još pričamo i dobijamo znakove…
S velikim iskustvom ponavlja rečenicu mnogih svojih kolega – da glumci čekaju da budu pozvani. Ako nisi u „Stupici“ ko će te videti, pričali su joj, kao mladoj. No, tada je, prisetila se, postojala samo jedna glumačka akademija u Beogradu. I reditelji ili upravnici bi dolazii na glumačke ispite i tako „regrutovali“ mlade glumce:
– Ja sam ekstrovertni introvert, ili intovertni ekstrovert. Nisam neko ko hrli u javnost, a imala sam sreću da živim u vremenu u kom to nije bilo potrebno. Da danas počinjem, nisam sigurna da bih došla do šanse – ukazala je Dobra, prisetivši se i da je relativno kasno shvatila da želi da bude glumica.
– Znala sam samo da ne bih želela da sedim u auli fakulteta s 500 ljudi i slušam predavanja. Opcija je bila da budem taksista (smeh), jer malo ih je, nema određenog radnog vemena, i divno je voziti kola. Ali, s 12 godina sam se upisala u Hor RTV Beograd i tad sam naučila šta su red, rad i disciplina. Pevali smo svuda, od Bemusa do „Olimpije“ u Parizu, u kojoj sam imala solo deonicu.
Zato je jedno vreme sebe videla i u klasičnom pevanju, no sudbina je htela da ode iz Srbije na četiri godine u Frankfurt.
– Kad sam se vratila nije se ovde priznavala u potpunosti nemačka škola, i morala sam da polažem diferencijalne ispite. Morala sam čitave dve godine da nadoknadim. I jednoga dana šetam s drugaricm Valentinom i ona i kaže: „Vidiš tamo je Akademija, oni tu ništa ne rade, zezaju se ceo život“. Pokazala mi je učionice sale kroz otvorene zavese. I u tom trenutku sam pomislila da je to ono što bih želela da radim u životu – setila se Anica Dobra.
A priznala je na konsultacijama da nije dovoljno čitala, niti išla u pozorište jer je bila u inostranstvu. Za prijemni je spremila deo komada Harolda Pintera, stihove Rajnera Marije Rilkea, deo Nušićeve „Vlasti“ i kao imitaciju – Hanu Šigulu iz filma „Lili Marlen“:
– Bila sam grozna na ispitu, ali tokom treće godine profesor Predrag Bajčetić nam je pročitao svima šta je napisao o nama tokom prijemnog. Za mene je važila njegova kategorija – iracionalno. Bila sam prva koja na prijemnom rekla – Dobar dan. I, ušla sam kroz iglene uši na Akademiju. Proradila sam tek na drugoj godini, a pre toga mnogo čitala, gledala predstave, upijala pasivno. I onda se nešto desilo.
A desilo joj se da maltene na početku karijere naniže filmske naslove kakvi su „Već viđeno“, „Sabirni centar“, „Balkan ekspres“, zbog čega je govorila o mirenju dramskog i komičnog u jednoj glumačkoj ličnosti:
– Duboko sam uverena da je vrstan komičar, kao što je to bio Mija Aleksić, istovremeno bio i jedan od naših najboljih tragičara. Ništa u životu nije toliko smešno da ne može da bude i tragično. Samo je bitno da to bude tačno, istinito, jer samo se u tome publika može prepoznati. Ako je lažno, ne može da funkcioniše. Trudila sam se da „vozim“ stalno tako da to bude mešavina i jednog i drugog. Uspevalo mi je, ali zahvaljujući pozorištu.
Kada je radoznala publika dobila priliku da postavlja pitanja, jedno od njih se odnosilo i na film Darka Bajića „Crni bombarder“. Dobra je naglasila da je Bajić uvek voleo mlade glumce, uvek bi ih puštao, slušao…
– Tako je bilo s „Crnim bombarderom“. Dragan Bjelogrlić i ja smo mesec dana domaštavali scenario, lupetali, pričali. Danas je to luksuz. I Darko nas je stalno potpirivao. Sve je bilo igra, i prvi put smo se osećali kao autori, a ne samo izvođači radova. Anticipirali smo filmom, činjenica je, događaje koji će slediti. Pre vremena smo zamišljali neku vrstu apokalipse, opštu krizu, demonstracije, revoluciju na ulicama. Pa, setite se kanistera s bezinom. Postali smo svesni toga tek na kraju – kazala je glumica, otkrivši da je gitara koju „svira“ u filmu pripadala Vladi Divljanu:
– Vlada mi je rekao da je čuvam, pre nego što je otišao u Australiju, jer mu je važna. Kad se vratio posle mnogo godina predala sam mu je natrag. Puno simbola ima taj film, a muzika oslobađa jaku energiju i to ne bih znala da nisam sa Giletom i Električnim orgazmom nastupala i pevala „Zombi“ i „Svečane bele košulje“.
Još jedan film po kojem mnogi Dobru pamte jeste „Kako je propao rokenrol“. U tom studentskom, omnibus filmu igrala je u priči koju je potpisao Vlada Slavica.
– Bili smo prijatelji sa studija. Zanimljivo je da smo scene žurke s Nebojšom Bakočevićem snimali u kući koja je podignuta kao objekat za snimanje filma „Balkan ekspres 2“. Bila je tad ciča zima, užasno hladno, i pomislila sam prvog dana snimanja da ću da se razbolim. Već sledeći dan sam dobila bronhitis i upalu pluća. Ceo film snimila sam pod temperaturom i upalom…
Podelila je glumica s publikom na Paliću i da je sasvim slučajno došla do prve uloge u jednom nemačkom filmu. Trebalo je to da bude „jugoslovensko- nemačka koprodukcija“, koju je s naše strane radio „Ineks film“ u kom je glavni bio čovek kojeg i danas zna po nadimku – Steva Konj. I kad su krenuli u potragu za objektima za snimanje po Jugoslaviji na Pulskom festivalu je bila premijera filma „Već viđeno“.
– Iako nisu razumeli ništa, videli su mene, glumicu sa špicastim nosem. I baš takva im je trebala. Ali, ja ne znam ništa o tome i sledeće godine dobijem poziv da dođem u hotel „Interkontinental“. Najpre sam mislila da me Dragan Bjelogrlić zeza, jer me je godinu dana ranije kobajagi slao u Sarajevo na probno snimanje za nepostojeći film, a ja poverovala i krenula da se pakujem. Bila sam sigurna da me zeza, no, ipak odem, pre predstave koju sam te večeri igrala s Bjelom. Bio je to Steva Konj i dolaze njih trojica, svi ljuti. Obraćaju mi se na engleskom i kažu da nisu još preveli scenario. Gledam ih zblanuto, i počnem da pričam na nemačkom, jer sam mislila da je to nemački film. Odjednom pauza. Reditelj me zgrabi za ruku i pita me na nemačkom – Da li ti me sad razumeš? Odgovorim potvrdno, pa me pita da li umem da čitam i pišem na nemačkom. Opet odgovaram potvrdno. Daje mi scenario u ruke odmah i posle nekoliko meseci dobijem poziv da dođem u Minhen na probno snimanje. Sačeka me producent sa cvećem na aerodromu, a potom mi na večeri kaže da sam dobila ulogu. I to glavnu. Taj film „Spieler“ mi je doneo prvu veliku nagradu u Nemačkoj, a sve drugo je bila lančana reakcija.
I u Nemačkoj je snimila 70-80 projekata. Ali, uvek se vraćala ovde.
– Znala sam instinktivno da je ovo prostor gde punim svoje baterije. Nemački, iako ga pričam kao maternji, mi je, ipak, strani jezik, pa tamo nikad nisam radila u pozorištu. Jer, kao glumica svesna sam tananosti kada izgovoriš reč na svom jeziku.
Još kao mlada poželela je da se i za 30 godina bavi svojim poslom. I uvek se, iako je s nemačkim filmovima obišla čitav svet, vraćala ovde, jer je Srbija „njena domovina i polaznica“. Smatra stoga da je šteta što se neki ne vraćaju, jer „najhrabriji si ako prihvatiš sebe i onda si svoj gde god da si“.
– Danas sam donekle normalna, a odatle morate sami da se snalazite (smeh). Dobro je biti u miru, ali je dosadno. Biram normalan život, takav da mogu da izađem da bacim smeće, na pijacu, do prodavnice bez ikakvog problema, i da ne moram da se napirlitam. Biram normalan život i svoj kraj. I svoje ljude koji, uglavnom, nisu iz ovog posla. I to je ta ravnoteža.
U sebe i danas, posle toliko godina karijere, sumnja. Ali, prirodna je stvar za umetnika da sumnja, pobeđuje sebe i ide dalje.
– Naš um mora da bude otvoren. Volimo da donosimo zaključke, čime zatvaramo naš um. Moj posao mi je omogućio da shvatim da iza lica postoji naličje, svetla i tamna strana Meseca. Volim da vidim drugu stranu. Jako je lepo biti ovde među istomišljenicima. Ali, i kad nismo istomišljenici, imamo pravo da ostanemo svoji – zaključila je Anica Dobra, dodavši kao post skriptum da „već 15-20 godina ne daje intervjue“, no u ovo palićko predvečerje „dala je intervju svima za sledećih 20 godina!“
Bonus video: Zelenović o Paliću
