Milena Marjanović: Kad jugo ne da moru da ga sunce ugreje

Podeli:
Milena Marjanović, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Ljubica Radović, akvareli, "La délicatesse intime, 2020, Fažana", Galerija Udruženja slikara i ljubitelja umetnosti "Kornjača".

Uspostavljanje forme, neophodne u ophođenju, pa i u poslovanju i umetnosti, često se smatra suviškom kojim se pravi ne uvek nužna distanca među ljudima, koji suzbija maštu. U istoriju umetnosti, znamo, svaka je epoha imala svoja pravila forme, koja su umetnici remetili progresivnim razmišljanjem. Bez obzira što naša epoha sve okreće na tumbe, pa nam se čini da iz haosa izlaza nema (stare forme su dotrajale, nove nedokučive), naziru se naznake promena, u funkcionisanju prezentacija kao i u sadržaju.

Ljubica Radović, „Šišarke“, akvarel na svili, 2020, Foto: Lična arhiva Ljubice Radović

Najnovija prezentacija u „Kornjači“ nosi naziv „La délicatesse intime“. Njen autor je jedan od pet osnivača Galerije – Ljubica Radović. Izložba je nastala u Fažani gde se slikarka zatekla na početku pandemije i ostala do otvaranja granica, u junu – kod svojih prijatelja. Zahvaljujući njima, dobavljene su joj boje i papir i – slikala je. Svakodnevno, šetajući obalom: morske žalove, stenje i šišarke, crkvu, toranj, uličice – pod naizmenično vedrim i kišnim nebom, jugom koji podižući visoke talase, muti more i ne da suncu da ga ugreje, i burom koja bistri vodu i hladi glavu. Školjke, zvezde, rakove… zorom uhvaćene u ribarske mreže.

Ljubica Radović, „Šišarke“, akvarel na papiru, 2020., Foto: Lična arhiva Ljubice Radović

Slagali su se akvareli u mapu, nizale skice nestrpljive da se preslikaju na svilu. „Silom prilika, postala sam svesna svoje vezanosti za zemlju i sve ono što nam ona daje. Nikad pre toga nisam imala mogućnosti da toliko dugo budem zagledana u more, i kao strastan kolekcionar sakupljam forme koje rađa, savršene kao Afrodita“, kaže slikarka.

Ljubica Radović, „Školjke“, akavarel na papiru, 2020, Foto: Lična arhiva Ljubice Radović

Uočavajući kako vremenske prilike menjaju boju mora – da ga jugo čini zelenkastijim i zamagljenim, a bura modrijim i providnijim – Radovićeva je svoj dnevnik pretvarala u blagodetnu kolorističku geografiju koja gledaoca čini zamišljenim degustatorom ukusa i mirisa istarskih plodova.

Udruženje „Kornjača“ polako i strpljivo postavlja temelj „samoodrživosti umetnosti“, da upotrebim termin koji se danas često koristi u raznim sferama našeg života. Naime, grupa prijatelja – kolega sa studija i ljubitelja umetnosti – otvorila je galeriju svojim sredstvima i namenila je svima – bez žirija, aplikacija, Si-vi-ja, osim, razume se, stečene diplome – s ciljem da se okreće ka mladima kojima je posle akademije životno pitanje: šta i kako dalje. Njihov entuzijazam traje već tri godine, nije ga ugrozila ni pandemija. Uz izložbe, priređuju pesničke večeri, kamerne koncerte (od kada im je na poklon stigao pijanino). Upravo pripremaju zajednički album svojih dnevnika tokom pandemije, čiji su jedan segment i ovi akvareli.

Foto: Lična arhiva Ljubice Radović

Galerija „Kornjača“ se izdržava od donacija: opremila se adekvatnim osvetljenjem, postavila video nadzor, nabavila ramove, kompjuter, otvorila svoj sajt, štampa kataloge… sledeća stavka je projektor. Sreća pomaže odvažnima.

Komentari

Vaš komentar