0
Mnogo je naš grad stariji od svega ovog što živimo danas… I naravno: uspraviće se i opet biti “grad koji baca svetla daleko”. Tako je radio milion puta u istoriji. Istorija se ponavlja. A ja nikada neću prestati da verujem u Beograd, kaže dramska spisateljica Milena Minja Bogavac, u intervju za našu rubriku "Gde je sad tvoj Beograd".
Poznata beogradska dramaturškinja i spisateljica Milena Minja Bogavac, spada u one živopisne osobe pune života, ali bistre i rečite, koje svašta nešto znaju. Sa njom možete da pričate o kulturi, politici, životu, svetu, društvenim mrežama, ali i o Beogradu, o kojem ima da kaže puno toga zanimljivog. Minja je ko-osnivačica i direktorka Reflektor teatra, živi na Senjaku.
Odrasla si na Senjaku, kakvo ti je bilo detinjstvo u kraju? Mnogi Senjak percipiraju kao kraj buržuja, ali kakav je zaista to kraj?
– Senjak nije kraj buržuja, Senjak je kraj kontrasta i oštrih, socijalnih razlika. Na Senjaku, istovremeno žive bogati i sirotinja; nekadašnja viša i viša srednja klasa, kroz čije kuće odavno duva promaja, ali u čijim dvorištima rastu velike i lepe lipe… Tu je i neka nova ekipa, koja se masovno doseljavala u toku devedesetih. Oni su kupovali te stare kućice s dvorištima, rušili ih i zidali svoje kućerine, koje su – po pravilu, od ulice odvojene debelim zidovima, poput tvrđava… Istovremeno, Senjak ima Udbinu zgradu, u kojoj živi najveći broj stanovnika ovog kraja. To nisu buržuji, a nisu ni siromašni. Ljudi po sredini, kao i u svakom gradskom naselju.
U nekim ulicama i dvorištima živi se sirotinjski. Još ima nekih udžerica i prizemnih kućica, za zajedničkim dvorištima i dvorišnom česmom. Na Topčiderskom brdu, mnogo je stranaca i diploma, a niže, na Senjaku i dom za decu bez roditeljskog staranja. Ova deca su takođe išla sa nama u školu. U vreme kada sam odrastala, tamo gde se danas uzdiže Beograd na vodi, živele su radničke porodice, u parkiranim železničkim vagonima…
I sve je to bio Senjak. Svi društveni slojevi, na istom mestu. Mnogo različitih porodica, situacija i priča… Istorija propadanja i uzdizanja novih klasa, u malom. Odrastajući u takvom kraju, razvila sam osećaj za socijalnu pravdu: razlike su među nama bile velike i lako uočljive. Stepen obrazovanja, često u obrnutoj proporciji sa imovinskim stanjem. Imovinsko stanje, često odraz sumnjivih poslova i sumnjivog učešća u ratu. Odrastajući, mislila sam da je svuda tako.
A danas razumem da je Senjak bio “loža” za posmatranje svih turbulentnih promena u srpskom društvu, s kraja XX veka. Iz te lože – videlo se bukvalno sve… Ipak, volim Senjak, kao što svako drugi voli svoje rodni kraj… I manje-više: ne mrdam sa Senjaka. Uz sve selidbe i putovanja, Senjak je uvek ostao moje jedino “kući”, pa i danas živim na istoj adresi, kao i kada sam bila devojčica.
Danas su navijači Zvezde tamo dominantni, postoji i taj aspekt…
– Što se tiče navijača, pa – ukratko: ako ste odrasli na Senjaku, sigurno ne navijate za Partizan! Mislim, ja vam to iskreno ne bih preporučila… Ja, recimo, uopšte ne pratim profesionalni sport, ali uvek znam kad igra Zvezda. U našem kraju, to se vidi na ulici: uvek je gužva i uvek ima mnogo policije. Moj prvi komad, “North Force” govori o Zvezdinim navijačima i inspirisan je momcima sa kojima sam odrastala, družila se u kraju i išla s njima u školu. Kada smo Jelena Bogavac i ja, početkom dvehiljaditih, postavljale taj komad u Bitef teatru, navijačka ekipa iz kraja, pristala je da nam pomogne. Pričali su nam svoje doživljaje, vodili su nas i naše glumce na Marakanu, upoznavali su nas sa navijačima iz drugih grupa…
Bio je to neverovatan izlet u Zvezdašku subkulturu. Ja sam bila posebno zainteresovana za devojke, u ovoj mačo-grupaciji, jer ih kod nas u kraju nije bilo mnogo. Danas je monolog ženskog lika iz komada “North Force”, veoma popularna literatura za prijemni ispit na glumi. Mnoge mlade devojke i koleginice, pre ili kasnije, saopšte mi da su glumu upisale sa monologom Boki iz drame “North Force”. Uvek mi to bude smešno i simpatično: kako je jedan dramski tekst, spojio tribine i akademiju!
Kako ti deluje grad danas u globalu? Ljudi, ulice, duh…
– Volim Beograd, ali sve češće mislim kako je ova ljubav nesrećna. I neuzvraćena. Divljanje investitorskog urbanizma, godine bespotrebne gradnje luksuznih kvadrata, zatvaranje ustanova kulture za “politički nepodobne umetnike”, čačkanje svih emotivnih i neuralgičnih tački grada – od Kalemegdana i fiks ideje s gondolom, preko Trga Republike i preslaganja kocki, do pevajuće fontane sa Ali Ekspresa na Slaviji… Svaku od tih stvari sam “odpatila” i sve je više tački u gradu, koje zaobilazim. Ili, ako već moram da prođem pored Stefana Nemanje, na primer, stavim slušalice i trudim se da ne vidim ništa oko sebe.
Sve je teže živeti ovde, preveliki je ovo grad za tako loš javni saobraćaj. Provodim previše vremena u saobraćajnim špicevima i gužvi, ne mogu da izračunam koliko mi vremena treba, od kuće do posla. Odnosno: od Senjaka do Dorćola, pa onda često idem peške. Idem pravo i ne gledam okolo. I sve mi je teže da budem dobra domaćica gostima koji dolaze i istinska lokal-patriotkinja, kakva sam nekad bila. Ipak, setim se da je Beograd razaran milion puta. Mnogo je naš grad stariji, od svega ovog što živimo danas… I naravno: uspraviće se i opet biti “grad koji baca svetla daleko”… Tako je radio, milion puta u istoriji. Istorija se ponavlja… A ja nikada neću prestati da verujem u Beograd!
Radiš dosta sa tinejdžerima, kakvi su klinci?
– Klinci su kakvi su uvek i bili. Misle da sve znaju najbolje. Sluđeni nelečenim PTSP-om svojih roditelja, ratnim traumama zatrpanim i sabijenim, pod tepisima, u našim kućama. Duboko oštećeni koronom, onlajn nastavom i merama izolacije, koje su im zapale u najosetljivijim godinama: baš onda kada je trebalo najviše da se druže, da skitaju i isprobavaju život… Liče na nas, naravno. Naše su ogledalo. Mogli bi biti naša deca, naši sestrići, naša mlađa braća i sestre. Sve što ne valja u novim generacijama, mi smo instalirali!
Ono o čemu su bolji, jeste odnos prema novcu: odrasli su u tradiciji siromaštva, pa se više toga ne stide. Bilo da su u fazonu – neću da se cimam ako nije dobro plaćeno ili da su u fazonu: cimaću se, do kraja, para nema – pare nisu problem, smrt tržištu, smrt kapitalizmu i živela razumna upotreba resursa – nekako im je princip novca jasniji, nego što je bio nama. Mi smo se stideli kad nemamo. Oni se ne stide i to je njihova komparativna prednost. Uvek navijam za mlade! I mislim da mi rad s mladima, pomaže da ne upadnem u potpunu depresiju. Entuzijazam je zarazan, dakle: mladost je prelazna!
Putuješ po Srbiji dosta, živela si u Šapcu jedno vreme, da li su Beograđani „isfoliraniji“ kada se gleda ostatak Srbije?
– Isfoliraniji – ne. Svaki grad ima svoj specifičan fol, a Beograd je skup svih tih folova, jer, svi su Beograđani stigli odnekud i to je ono što čini ovaj grad velikim. U Srbiji, i dalje se misli kako je život u Beogradu bolji, kako ima više para, više posla i prilika… Iskreno, mislim da se ta priča danas promenila i da je Beograd, po kvalitetu života, daleko ispod proseka manjih gradova u Srbiji. Živeći u Šapcu, malo sam se zaljubila u činjenicu da je sve dostupno, da je sve blizu, da se svuda stiže za pet minuta, da deca i dalje bleje na ulici, da se slobodno igraju napolju i da im nisu potrebni roditelji, da ih voze i odvode na časove jezika, treninge i radionice…
Zato mislim da je gajiti decu, svuda bolje nego u Beogradu. Isto tako, mislim da se u manjim gradovima, više sačuvao duh zajedništva na lokalu, kao i odlike neke lokalne kulture. U Beogradu, dobro je to što je kulturna ponuda raznovrsnija, ali kada bih bila u mogućnosti da živim u nekom manjem gradu – pristala bih, bez razmišljanja. Čak i bez obzira na činjenicu da nemam vozačku dozvolu… Zaista mislim da se u Srbiji, trenutno, živi kvalitetnije. Da, jasno mi je da postoje ogromni problemi sa lokalnim šerifima iz vladajuće stranke, ali ni u Beogradu – po tom pitanju, nije mnogo bolje.
Pratiš li novi sleng u gradu, sviđa li ti se neki novi izraz?
– Uvek pratim sleng, jezik je moja omiljena igračka i čini mi se da, s godinama, postajem sve manja lingvistička čistunica. Mogu da govorim kao sofisticirana, starovremena intetelektualka, ali više volim da govorim kao poremećena gaserka i uličarka. S obzirom na to da se bavim dramskim pisanjem, pozorištem i omladinskim radom – jezička rastegljivost i raspon: od književnog do žargonskog i nazad, važan su preduslov za kvalitet mog rada.
Obožavam reč “tebra”, zbog njene sposobnosti da sroza svaki razgovor, na uličarski nivo. Zato najviše volim da trpam “tebra” u najintelektualnije izjave. Sem toga, u poslednje dve godine, od kako radim u civilnom sektoru, moj srpski je pod velikim uticajem “projektnog engleskog”, koji je jezik na kome radim. Kad se sve to pomeša, mislim da govorim kao zumerka, koja živi u inostranstvu, ali raspuste provodi kod babe – profesorke srpskog jezika i književnosti, u penziji. Fleksam raznim slengovima – po potrebi i inspiraciji.
Kad putuješ, šta ti najviše nedostaje iz Beograda, na šta pomisliš?
– Na prijatelje. Na porodicu. Na dve lipe u dvorištu. I na narandžasto svetlo, leti, na Senjaku, kad zalazi sunce. Pomislim, takođe, na zalazak sunca nad Mostarskom petljom. Kada hodam tuda, s muzikom u ušima, obično smišljam pesme, koje kasnije samo zapišem.
Šta za tebe predstavlja „krug dvojke“, kako ga doživljavaš?
– Kao Kosovo. I Metohiju. Oba su, kao, u Srbiji, ali baš i nisu u Srbiji. Oba imaju karakteristike geta. Oba su spolja gledano – lepa mesta za život, ali i krajnje toksična mesta za ljude koji tu žive. U predstavi “Bajpas Srbija” bavila sam se sličnostima između Kosova i Kruga dvojke. Izgleda je taj pristup temi bio suviše kontroverzan za pozorišnu stvarnost Srbije: predstava je odigrana tri puta, u Krugu dvojke, a zatim skinuta sa repertoara.
Šta je najdivnije, a šta je najružnije u Beogradu?
– Nekad je problem Beograda, bila činjenica da su najružnije stvari, istovremeno i najdivnije stvari u ovom gradu. Danas je ta priča istorijski deplasirana. Beograd je pakao postomoderne, a najružnija je činjenica da se u njega ne može doći – na normalan način. Kada doputujem autobusom, na improvizovani dolazni peron, iza nekadašnje železničke stanice, na ono mesto, koje se popularno zove “Vesićeva rupa”, obavezno se rastužim, pa onda odmah pobesnim. Tim redosledom. Dok prolazim pored Stefana Nemanje, već škripim zubima od besa i žurim, da što pre zamaknem, u Sarajevsku ulicu. Ona je ista kao nekad: prelepo ružna! I jedna mi je od omiljenih ulica u gradu. Podseća me na Beograd moje mladosti i nadam se da se bar tu još neko vreme, ništa neće promeniti.
Omiljena beogradska pijaca?
– Bajloni. Računajući i vikend-buvljak, na Skveru Mire Trailović, ispred Bitef teatra. Na ovom buvljaku, milion puta sam našla genijalnu rekvizitu za predstave. Sem toga, ima nečeg duboko pozorišnog na tom dorćolskom skveru: tu su sve različitosti onoga što se zove gradski život. Od visoke kulture, do buvljaka!
Omiljena periferija grada?
– Rakovica. Ispod Topčiderskog parka. Recimo: linija tramvaja broj tri. Bulevar koji ide uz prugu, a s obe strane je šuma. Taj prelepo romantični raspad, napušteni vagoni i fabričke hale… Sve budi u meni neki autentični BG bluz.
Omiljena pozorišna predstava i omiljena knjiga o Beogradu?
– “Betmen nad Zvezdarom”, “Robin sa Krsta” i predstava po ove dve knjige “Betmen Robin Beograd”. Nije zbog toga što su u pitanju knjige moje sestre Jelene, niti zbog toga što je to predstava našeg pozorišta, već zato što se – od kad je “Betmen” bio rukopis, na ovo štivo smejem i plačem, istim intenzitetom, već dvadeset godina.
Mnogi izdvajaju Momu Kapora i Bogdana Tirnanića kao najbolje hroničare grada. Ko je tebi bio bliži po senzibilitetu?
– Jovan Ćirilov u zbirci kolumni “Moji savremenici”. Borka Pavićević i njena “Glava u torbi”, koju je godinama pisala za “Danas”. Od mlađih ljudi, biram Galeba i njegov podkast. Tu redovno gostuju zanimljivi likovi, koji čine “moj Beograd”.
Ti radiš u Reflektor teatru, fale li alternativne scene u Beogradu?
– Ja sam ogorčena, sredovečna pozorišna umetnica u unutrašnjem egzilu. Scene koje posećujem imaju jednu zajedničku karakteristiku: nisu pozorišne, niti su klasične. Uglavnom su u nekoj vrsti privatnog vlasništva ili ih čine samoorganizovani kolektivi, koji pravedno dele svoje resurse među sobom. Reflektor teatar na Dorćol Platzu, KC Grad, CZKD i Magacin u Kraljevića Marka, poslednjih godina su skoro pa jedina mesta, gde još odlazim, po kulturu. Znam da ovo zvuči užasno pretenciozno, ali realno – na druga mesta me baš i ne zovu. Ni da (nedajbože!) radim, niti da “svojim prisustvom uveličam premijeru”. I to je okej!
Naš Reflektor teatar doživljavam kao “privremenu autonomnu zonu”, kao prostor slobode za koji smo se izborili… I koji ćemo braniti, dok bude bilo moguće. Istovremeno, trudim se da se ne vezujem i ne navikavam. Znam da nam sledi novi talas džentrifikacije Dorćola i nadam se da ću, kad prođe, već biti zrela za penziju. Preseliću se u neko selo, da čitam knjige, pišem eseje i iskazujem svoju kretivnost kroz kuvanje. To mi deluje kao sasvim solidan životni plan. Jer, kosmos je u nama, a gradovi su samo kulise.
Najomiljeniji Beograđanin svih vremena?
– Duško Radović ili možda Branislav Nušić? Svi drugi odgovori, čine se kao netačni! Meni lično najomiljeniji Beograđanin mog vremena jeste moj prijatelj i kolega Vojkan Arsić. U svojoj biografiji, Vojkan navodi da je Beograđanin – po nacionalnosti. To zvuči simpatično, čak i ako ne znam šta tačno znači.
Bonus video: Minja Bogavac ispašta državne grehe