4
Ko je ovde mogao pomisliti da je moguća promena u društvu. A onda se desila strahota koja nas je sve opasuljila, opet povezala i velika promena se desila. Ona za sada nije rezultirala promenom kriminalne vlasti, ali mislim da je promena koja se dogodila u nama samima dragocenija, kaže za Nova.rs pisac Milan Tripković.
„Ne postoje, ponavljam, ne postoje vrata koja se ne mogu otvoriti, tako da izlaz uvek postoji“, poručuje u jednom video klipu instruktorka boljeg života Marija Kubat. Ta živopisna dama koja, uz malo muke, postaje influenserka glavna je junakinja jednog od šest romana koji su se našli u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.
Roman „Besmrtne ludosti gospođe Kubat“ u izdanju „Akademske knjige“ potpisuje književnik Milan Tripković koji svoju junakinju naziva poslednjom reinkarnacijom najslavnijeg viteza u istoriji svetske književnosti. Taj vitez je Don Kihot. I Mariji Kubat su knjige pomutile razum, pomislila je da može i treba da pomaže unesrećenim ljudima, pa je njen život postao jako uzbudljiv.
Ali, gospođu Kubat nisu zaludele trivijalne pripovesti o avanturama lutajućih konjanika, no jesu knjige pozitivne psihologije u kojima je pronašla utehu, spas i izlaz iz životne krize u koju je zapala nakon što je dobila otkaz u banci.
U romanu „Besmrtne ludosti gospođe Kubat“ Tripković spaja satirično i tragično, istražuje pitanja moći, manipulacije, samoobmane i društvene hipokrizije, daruje čitaocima ogledalo našeg vremena i poziva ih na hrabro suočavanje sa iluzijama.
Pisac Milan Tripković rođen je 1977. u Beogradu, a u Novom Sadu, u kom živi i stvara, završio je Filozofski fakultet. Jedan je od osnivača knjižare „Bulevar Books“. „Besmrtne ludosti gospođe Kubat“ su piščev treći roman. Iza Tripkovića su romaneskna dela „U dalekom svetu običnih ljudi“ i „Klub istinskih stvaralaca“ koji je 2023. bio u najužim izborima za NIN-ovu i regionalnu nagradu „Meša Selimović”. I novi roman je u finalu za 72. NIN-ovu nagradu, te je neminovno otvoriti razgovor s Milanom Tripkovićem za Nova.rs upravo pričom o našem najuglednijem književnom priznanju.
Roman „Besmrtne ludosti gospođe Kubat“ ušao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Iako ste već bili u finalu ove nagrade s romanom „Klub istinskih stvaralaca“, smem li da vas pitam nadate li se nečemu? I jesu li književne nagrade u nas danas neka vrsta validacije književnog dela ili više nemaju onu specifičnu težinu kao nekada?
– Da, prošlo je tri godine otkad je moja prethodna knjiga „Klub istinskih stvaralaca“ dospela u finale NIN-ovog izbora za roman godine i zanimljivo je to što sam se u njemu, između ostalog, bavio i fenomenom književnih nagrada kod nas. Pre svega, ima ih suludo mnogo, i naravno da onda nemaju ni težinu ni kredibilitet kakav bi trebalo da imaju, a kad tome dodamo još i destruktivni poriv osujećenog ega istinskih stvaralaca, koji je godinama radio na dezavuisanju najreprezentativnijeg književnog priznanja, mislim da je prava sreća što uopšte i dalje postoji.
Ako se na tren manemo književne i stručne kritike, ispostavlja se da je zaista trebalo zapisati sve ludosti gospođe Kubat, iako, kako se sugeriše u romanu, nisu besmrtne. Roman je opor, ali i duhovit. Da li je takva i naša realnost?
– Pa jeste. Koliko god da je naša stvarnost sumorna, čovekova potreba za smehom je prisutna i, srećom, neprolazna. Lako mogu da zamislim neki budući svet lišen mnogih stvari koje su suštinski važne. Na primer, svet bez dovoljno hrane, bez vode ili čistog vazduha, pa čak možda i bez ljudi, ali nemoguće mi je da zamislim svet bez humora. Prosto je nesnošljivo.
Mnogo je danas očajnih, onih koji iznebuha, da li pod uticajem Lujze Hej ili nekog drugog „mislioca“, krenu putem samopomoći. No, čini se da je priča gospođe Kubat, od nekadašnje bankarke do instruktorke boljeg života, najpre neuspešne, a potom i vrlo uticajne influenserke, unikatna. Šta vam kažu čitaoci? Jesu li „izgubili mesec dana čitajući budalaštine iz života neke lude“? I koliko su vredni njeni podvizi?
– Čitaoci koji su možda razočarani knjigom i koji misle da su izgubili vreme čitajući o podvizima gospođe Kubat izbegavaju da mi to kažu direktno, a ja sam im, naravno, zahvalan na tome. Pretpostavljaju s dobrim razlogom da bi me time možda povredili, jer sam to u uvodu knjige i nagovestio. S druge strane, vidim da srećom ima i onih koji su uživali u avanturama već pomenute dame. Oni se pak ne ustručavaju da mi priđu i da kažu da su uživali čitajući roman, da su se smejali, a to je valjda dovoljno dobar razlog da podvige gospođe Kubat možemo da proglasimo vrednim.
„Došli smo danas ovde da ovaplotimo sebe u zadovoljstvu i sreći i da osvestimo dragocenu i neponovljivu šansu koja nam se pružila rođenjem – da živimo i doživimo blagodet koju zovemo život“. Možda će nekom zvučati patetično ovaj poziv Marije Kubat na buđenje, zabeležen u romanu, ali živimo li mi uopšte život?
– Uh, pitanje je baš filozofsko i nisam siguran da ću umeti da odgovorim na njega, ali svakako ću probati: Da, živimo. Mada se čini da sve češće, zaposednuti božanstvom ekrana, to zaboravljamo, pa onda mudraci novog doba moraju da smišljaju razne afirmacije ne bi li nas podsetili na to da smo i dalje živi.
Setiće se Marija Kubat u nekom trenutku rečenice: „Velika promena je takva jer joj se niko ne nada“. Ne stavljate svoju junakinju na početku „rame uz rame“ s Antigonom ili Hasanaginicom, ali da se pozovem na pomisao Kubatove – šta ako se nada velikoj promeni, a nje nema?
– Pa jeste tako. Ko je ovde 31. oktobra 2024. mogao pomisliti da je moguća bilo kakva promena u društvu. Prvi sam ja, u razgovorima s prijateljima tih dana, drvio o tome kako smo ubijeni u pojam, kako više i nismo društvo nego skupina pojedinaca koji sticajem okolnosti dele životni prostor, kako ovo, kako ono, a onda se desila strahota koja nas je sve opasuljila, opet povezala i velika promena se desila. Ona za sada nije rezultirala promenom vlasti, čemu smo se nadali, ali mislim da je promena koja se dogodila u nama samima mnogo dragocenija.
Zašto je nekome ko je samo poželeo da ugodi sebi, da ceni i voli sebe, „suđen“ groteskan kraj?
– Lik gospođe Kubat je nastao po uzoru na čuvenog hidalga Don Kihota od Manče. Bez obzira na to što nisu ćaknuli čitajući iste knjige, oni su po mnogo čemu slični. Nijednom od njih dvojice razum nije jača strana, ali bez obzira na to, njihova moralna vertikala je postojana. Marija Kubat želi da ugodi sebi, da ceni i voli sebe, to je tačno, ali mislim da još više želi da pomogne drugima da budu srećni. Doduše, za razliku od Don Kihota, ona ne bi imala ništa protiv da svoju uslugu naplati, ali sve je to u skladu vremena u kojem živi i pokušava da radi. Rekao bih da je i njihov kraj takođe sličan, i meni se ne čini grotesknim. Oni jednostavno odustaju od života kada se sudare sa svetom previše realnim za njihov idealizam.
U prikazu romana za Nova.rs, Vladislava Gordić Petković nazvala vas je osvedočenim hroničarem naše odviše zanimljive svakodnevice. Ako život ovde pruža obilje materijala, da li za vas onda nema drugog puta do da ga skicirate sa svim njegovim deformacijama?
– Ne znam. Možda i postoji neki drugi put, ali jedino što pouzdano znam jeste da ne on vodi u neke fantastične svetove. Svakodnevica, čak i kad je banalna, mnogo mi je interesantnija i inspirativnija od neke potpuno izmišljene nerealnosti. Svaki moj put je do sada uglavnom kretao od lika dovoljno zanimljivog i zabavnog da se neko vreme družim s njim u sopstvenoj glavi (s gospođom Kubat je to druženje potrajalo nekoliko godina), sve dok mi sam ne saopšti da je spreman da ispriča svoju priču.
Ne libite se da u knjizi pomenete i delić onog s čim se Novi Sad suočava od 1. novembra 2024. Pominjete u nekom trenu proteste, blokade novosadskih mostova… Da li je to, prosto, bilo neizbežno?
– Mislim da jeste. Na šta bi ličilo smestiti radnju romana u taj vrlo aktuelni trenutak, a ne pomenuti ono što se dešava i veoma je važno. Mislim da dosta pisaca, ali i drugih umetnika, svesno izbegava da se bavi sadašnjošću plašeći se da bi to moglo da dovede do proklizavanja u dnevnu politiku i, posledično, do svojevrsne deuniverzalizacije dela, odnosno slabijeg kvaliteta. Ne znam, nisam baš siguran. Možda je to i tačno, ali meni se čini da je u proznom književnom delu dobro postavljen lik garant univerzalnosti.
A kao nekom ko živi i stvara u Novom Sadu, koliko jedan novinski naslov posle skupa na otvorenom na inicijativu vaše glavne junakinje u znak podrške silovanoj devojci – Pročišćenje, Novi Sade – odražava situaciju u gradu? Da li je do stvarnog pročišćenja došlo ili je ono iza ćoška? I da li je ono što se desilo pre više od 14 meseci nepovratno promenilo sve?
– Katarza se u Novom Sadu, a rekao bih i šire, definitivno dogodila. Međutim, zagađenje je i veliko i konstantno, pa jedno pročišćenje očito nije dovoljno. Mora da padne i čišćenje.
Jedan ste od osnivača novosadske knjižare koja svira – „Bulevar Books“. Isplati li se danas „baktati“ se s knjigama, stripovima, vinilima?
– Ako se isplativost posla meri isključivo novcem, onda se baktanje knjigama, stripovima i pločama definitivno ne isplati dovoljno. Međutim, zabaktali smo se mi i oko koncerata, književnih večeri, festivala, izložbi i čitanjaca za decu, stvorivši tako jedno vrlo osobito mesto, kulturni prostor i zajednicu koja prevazilazi trgovački format. Nama koji tamo radimo, to mesto je dragoceno, a onima koji ga posećuju, verujem, veoma drago.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
