0
Siguran da će svemu ovom doći kraj, samo se nadam da ćemo izaći čitavi, sa svim udovima i fizički, pre svega mentalno, bar ne mnogo oštećeni, kaže za Nova.rs reditelj i profesor Milan Nešković.
Nagrada za najbolju predstavu 17. Festivala pobednika festivala, koji je završen prošle nedelje u Centru za kulturu i obrazovanje u Rakovici, dodeljena je drami u produkciji Narodnog pozorišta u Užicu „Mesec dana na selu“ po tekstu Ivana Turgenjeva i u režiji Milana Neškovića.
Profesor i reditelj Milan Nešković je i letos, povodom nedavno navršenih 160 godina od rođenja Branislava Nušića, postavio piščevu “Protekciju”. Uoči premijere, najpre na festivalu Grad teatar Budva, a potom i u Narodnom pozorištu u Somboru, gde se i izvodi, Nešković je zapisao da je “humor jedan od najuzvišenijih oblika komunikacije među ljudima, zato u životu nije tako često, a ni lako biti duhovit, dok je na sceni još teže”.
“Doduše, ima različitih vrsta humora, koji proizvode različite vrste smeha. Ovaj Nušićev je univerzalan, jer se bavi karakterom jednog naroda, koji se, očigledno, ne menja već skoro dva veka. A, što i da se menja kad mu dobro ide”, naveo je reditelj podsetivši da je „Protekcija” jedan od prvih komada Branislava Nušića.
“Pisao ga je u zatvoru, gde je autoritarno oko straže pratilo svaku njegovu reč, te je bio prinuđen da ublaži svoj kriticizam, koji ga je inače koštao slobode. Upravo tako smo dobili jednu, za njega atipičnu, istinski toplu priča punu naivnih zapleta o nesavršenim ljudskim karakterima. Svi likovi u ovoj komediji su neodoljivi, uprkos svim manama. One nikako nisu zanemarljive, ali su nam tako bliske i prepoznatljive.”
U jednom od songova iz predstave Narodnog pozorišta Sombor stihovi glase: „Da l’ je to karakter ili mentalno oboljenje?“
“Šta god da je odgovor na ovo pitanje, samo humor može bar prividno da spase svet. I naš, i Nušićevih likova. A, ako već delimo njihov karakter, hajde da delimo i sudbinu, pa da im/nam poželimo srećan kraj. Kraj podrazumeva konačnost, pa uz sreću može da stoji samo kao oksimoron. To i hoćemo u pozorištu, to i hoćemo od humora”, naveo je Milan Nešković.
Komad “Protekcija” je izveden i na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu “Bez prevoda” u Užicu, gde smo i razgovarali s rediteljem. Milan Nešković u razgovoru za “Novu” kaže da ono što je Nušić pisao o našem karakteru i mentalitetu i ono na šta nas je upozoravao, ne može da se meri s onim što danas živimo. Smatra da je iluzorno reći da je Nušić naš savremenik, jer, kako tvrdi, ovo što se danas dešava više je po žanru horor, a ne komedija.
Za naš sajt govori i o svom viđenju Nušića i mesta takvog hroničara u današnjoj stvarnosti i vremenu u kojem živimo…
– Kad je Nušić u pitanju, sad imamo taj odmak od 160 godina. A šta će biti, znaćemo tek kada prođe vreme, za još toliko… Naravno, ako se za tih 160 godina oporavimo od ovog vremena i od ovoga što nam se sada dešava. Ali Nušić je predvideo pojavu ovakvih ljudi, kojih je uvek bilo. To su oni koji su blizu vlasti. Međutim, nisu nikada bili blizu vlasti u meri u kojoj su danas. Ja sam jedna od najgorih generacija koja je ikada rođena na ovim prostorima, jer sam krenuo u osnovnu školu 1992. godine. Ne sećam se ničega pre neke 1990. ili 1991. godine… Ne pamtim da je ovde ikada bilo dobro.
Postoji li razlika između tog perioda devedesetih i današnjeg?
– Pa devedesete su bile mnogo nestabilnije finansijski i ekonomski. Moram da priznam da su tada na čelu države bili ideološki jezivo problematični ljudi, ali su opet bili stručnjaci, svako u svojoj sferi – od direktora obdaništa, preko direktora institucija kulture, direktora instituta CIP pa do ministara saobraćaja, građevine i svih drugih resora. Danas ovom negativnom selekcijom, koja je zahvatila naše društvo, nemanjem empatije unutar društva, dolazimo do toga da se od ovoga možda nećemo oporaviti ni narednih 160 godina. Tako će neki hroničari ovog vremena, preloma s 20. u 21. vek, govoriti o nama, plašim se kao o nekim dosta intelektualno nazadnijim bićima u odnosu na bića od pre 160 godina, kao što je bio Nušić. On nam dokazuje da mi apsolutno ništa nismo naučili i da nam baš ništa nije jasno, uprkos tome što nas je uporno upozoravao.
Šta je to što nas najviše urušava, o kojoj je to ljudskoj osobini primarno reč?
-To je apsolutno psihopatija, ali to je i globalni fenomen. Ja se dosta bavim i filmom i kroz filmske festivale pratim i uviđam tu globalnost. Poslednjih deset pobednika Kanskog festivala su filmovi koji se bave upravo gubitkom ljudske empatije. Mi smo to apsolutno usavršili. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu radim komad Duška Kovačevića “Sveti Georgije ubiva aždahu”, u kom doktor kaže: „Vi ste jedino složni kada treba izginuti.“ Mi prednjačimo u tome, zaista. Mi se prvi busamo u grudi, poručujemo onom Šolcu da može jedino da dođe da iskopa „dedu“ na Ceru i da ništa drugo ne može da iskopa. I to je duhovito? Ne, nije duhovito, nas je skoro dva miliona poginulo u tom Prvom svetskom ratu. Na kraju smo bili na pobedničkoj strani, ali smo sravnjeni sa zemljom kao nijedna nacija u modernoj istoriji ratovanja. Nikada se nikom nije dogodilo da izgubi 29 odsto stanovništva, a da to i dalje smatramo našom velikom pobedom iako smo toliko stradali. Mi danas prednjačimo u svim negativnim stvarima na koje nas je Nušić upozoravao, a upravo zbog sistema koji je duboko ukorenjen u naš DNK.
Da li smo protekciju prihvatili kao podrazumevanu narav?
– Da, mi smo deo tog sistema. Uvek ćemo policiji pre da damo hiljadu dinara nego da platimo kaznu koja košta 2.500 ako se plati u roku od osam dana. Mi svesno funkcionišemo u tome i pravdajući sebe da je to u redu, jer je policajcu mala plata. Ako idemo kod doktora, uvek ćemo se pozvati na nekoga koga poznajemo, makar to bila i čistačica, jer smo prihvatili da je ta protekcija prednost.
Kako se osećate dok dajete odgovor na pitanje čime se bavite, imajući u vidu mesto kuture u današnjem sistemu i način selekcije?
– Ja imam tri predstave u Narodnom pozorištu u Beogradu na repertoaru, koje se igraju na kartu više, a jedna od njih već 10 -11 godina. Jako sam ponosan što sam trenutno zabranjen reditelj u Narodnom pozorištu u Beogradu, jer duže ću ja biti reditelj i duže će to biti moje pozorište, nego što će neko, ko mene zabranjuje, biti na vlasti u tom teatru. Osećam ogroman ponos što nisam deo tog establišmenta koji danas drži našu kulturu. Siguran sam da sve prolazi – „Tutto passa“… Proći će i ovo, samo se nadam da nas nisu toliko uništili. Privatno sam jako pesimističan i zato se trudim da kroz posao lečim i sebe. Lečim se kroz pravljenje nekih optimističnih predstava u poslednje vreme, baš zbog tog mog pesimizma. Opet sam siguran da će svemu doći kraj, samo se nadam da ćemo izaći čitavi, sa svim udovima i fizički, pre svega mentalno, bar ne mnogo oštećeni.
Bonus video: Boško Buha
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare