2
Kad su mi javili za nagradu na Paliću, počeo sam da razmišljam o svojoj mladosti. I bio sam srećan što sam radio te lude, "divlje" pank stvari sa svojim drugarima, bez ikakvih planova i snova o nekoj karijeri. Ali, najveće dostignuće mi je što sam uspeo da održim kontinuitet. I to slobodnog duha, kaže Mika Tanila, finski reditelj i vizuelni umetnik, laureat priznanja Underground Spirit.
Bavi se filmom, ali i vizuelnom umetnošću. Iako eksperimentalni i iščašeni filmovi Mike Tanile prikazivani su na festivalima u Berlinu, Torontu, Roterdamu, Karlovim Varima… Iza umetnika su i brojne audio-vizuelne instalacije i kolažni radovi, koji su svoje mesto našli na Venecijanskom bijenalu, u Berlinu, Šangaju, Bolonji, Montrealu…
Ali, ovaj Finac jedinstvene autorske poetike prepoznat je 31. Festivalu evropskog filma zbog izuzetnog rada na polju nezavisnog filma. Ovogodišnji laureat nagrade Undergound Spirit Palićkog festivala Mika Tanila priznaje za Nova.rs da je „čuo za festival od kolega, koji su, ili bili ovde, ili su im filmovi prikazivani na Paliću„.
– Međutim, nisam znao da je ovde ustanovljena nagrada za nezavisno filmsko stvaralaštvo, tako da sam bio veoma iznenađen kad su me pozvali i kazali mi da sam laureat priznanja Underground Spirit.
Na uručenju priznanja na palićkoj Letnjoj pozornici kazao je Mika Tanila da mu se dopada naziv nagrade – Nezavisan duh, a finski reditelj, filmski stvaralac i vizuelni umetnik u razgovoru za Nova.rs pojašnjava i zašto:
– U mom umu to ima pozitivnu asocijaciju. Jer, simboliše slobodan duh, avanturu, radoznalost spram mogućnosti filma, i umetnosti uopšte. A za mene ima još jedno značenje, koje se vezuje za koncept – uradi sam! Odrastao sam kao tinejdžer uz pank-rok kulturu. Bilo je to krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Imao sam, sa svojim prijateljima iz Helsinkija razne bendove i objavljivali smo demo izdanja na kasetama. Bili smo i deo čitave te scene s fanzinima. A tu se sve svodilo upravo na koncept – uradi sam. Počeli smo bez ikakvog obrazovanja, veština. Taj duh je, nadam se, i danas deo mene. I zato mi je ova nagrada posebno značajna – ističe naš sagovornik.
Sećajući se svog stasavanja priča da je, u ono vreme, slušao razne bendove.
– Obožavao sam X Ray Spex, pa Bazkokse. Onda sam počeo da slušam malo eksperimentalnije bendove, kao što su bili This Heat, Flying Lizards, Toksido mun, Gang of Four. Te kasne sedamdesete i početak osamdesetih bile su tako uzbudljivo vreme. Osećali smo da je sve moguće! Muzika je mogla biti kakva god želiš da bude. I muzika je zato za mene bila neka vrsta kapije za umetnost. Počeo sam tada da sanjam o tome da se jednoga dana posvetim filmu.
Upitan da li je četrdesetak godina kasnije, kad se osvrće na pank, i uticaj tog pokreta, ne samo na pop kulturu, već na čitav svet, to bio istinski revolucionarni potres, odgovara potvrdno. A da li je danas ostalo nešto od panka?
– Promenio je danas formu. Ali, za mene i moju generaciju pank jeste bio revolucionaran, zaista je srušio sve granice. No, svaka generacija ima svoju estetiku. Međutim, rekao bih da i danas ta ideja da možeš sve sam da uradiš jeste bila eksplozija. Dakle, ne treba ti formalno obrazovanje, nije ti potrebna ničija dozvola da uradiš šta god ti volja. Tragove toga imamo i danas – smatra Tanila.
Osim što mu je dodeljena nagrada, u okviru Festivala evropskog filma Palić, u bioskopu Abazija publika je mogla da vidi njegove filmove, kao omaž ove smotre novom laureatu. Finski umetnik priznaje da je očaran Palićem:
– Fantastična je atmosfera. Bio sam na raznim festivalima, od onih najvećih, do malih, ali lično volim ovakve intimnije festivale. Ovde se lako možeš sresti s različitim, interesantnim ljudima, tako da postoji i taj zanimljiv socijalni aspekt festivala.
Kao neko čiji su filmovi prikazivani na velikim festivalima, poput onih u Berlinu postavlja se pitanje ga koliko se tamo daje prostor mladim, nezavisnim stvaraocima?
– Ima prostora za nove snage i to je bitno. Ja nisam protivnik velikih, A festivala. Važno je za filmsku, bioskopsku kulturu i industriju da imamo raznolikosti – velike, srednje, male festivale, blokbastere i visokobudžetne, komercijalne filmove, i s druge strane, andergraund i opskurna ostvarenja. Raznovrsnost je tu, i divno je što je možemo prigrliti.
A koliko Finska, koja nama u Srbiji, bar kad je reč o životnom standardu ili uređenosti nedostižna, pruža ruku neki novim talentima u svetu umetnosti?
– Mislim da je lakše nego što je to bilo kad sam ja počinjao. Mi smo mala nacija, pomalo izolovana od kontinentalne Evrope, i imamo taj svoj čudan jezik, koji je jako teško naučiti. Ali, ako to poredimo sa, na primer Srbijom, sigurno je lakše doći do sredstava za umetničke projekte. U Finskoj je uvek moguće da apliciraš za novac za neke čudne projekte, bilo da se radi o filmu, muzici, pozorištu, plesu, eksperimentalnoj umetnosti. Gajilo se u Finskoj uvek to kulturno nasleđe i mnogo je različitih institucija od kojih možete tražiti sredstva. Naravno, u Finskoj nema mnogo stanovnika, tako da su svi projekti „manjeg obima“, ali moja zemlja je, rekao bih, dobra država za kulturu.
I dok je proteklih petnaestak godina za umetnike, poput našeg sagovornika u Finskoj bilo „vreme idile“, zemlja u kojoj se može sve, sad je, ipak, malo drugačija situacija kad je posredi finansiranje kulture. Za to krivi uspon populističkog pokreta desnice:
– Nažalost, ne dešava se to samo u Finskoj, već i u drugim evropskim zemljama, poput Italije, Holandije, Švedske. Mislim da do rasta desnice dolazi jer su neki nesigurni u sopstveni identitet pa žele da se zatvore, da zabrane dolazak emigranata, ne treba im ništa drugo što je izvan njihovog „malog balona“. Glupo je to i uskogrudo i ne razumem ni sam zašto se to baš sad dešava. Ali, te desničarske partije su direktno odgovorne za smanjenje budžeta za finansiranje kulture. U Finskoj je budžetiranje već smanjeno, a oni traže još veće umanjenje. Oni smatraju da kultura nije važna, jer šta fali gledanju klipova na Tik-toku. Finska je još uvek dobro mesto u odnosu na neke druge zemlje, no tendencija okretanja desnici je za mene tužna i zastrašujuća. Eto, dešava se to i u našoj maloj, civilizovanoj zemlji.
Nameće se i pitanje da li ga je ova palićka, poslednja od brojnih nagrada u karijeri u neku ruku naterala da razmišlja o životu i postignućima?
– Pomalo… Ono što sam pominjao – kad su mi javili za nagradu, počeo sam da razmišljam o svojoj mladosti. I bio sam srećan što sam radio te lude, „divlje“ stvari sa svojim drugarima, bez ikakvih planova i snova o nekoj karijeri. A kad se zaista osvrnem na svoju karijeru, mislim da ne postoji samo jedna stvar koju bih izdvojio. Bio sam srećne ruke što sam imao šansu da idem iz jednog u drugi eksperimentalni projekat. Mislim, zapravo, da mi je najveće dostignuće što sam uspeo da održim kontinuitet. I to slobodnog duha (smeh). Ali, ova palićka nagrada mi samo daje podsticaj da nastavim. To ti je motivacija, znak da je nekim ljudima dobro ono što radiš, i onda je to svojevrsna dozvola koja te ohrabruje da još mnogo toga postigneš. Ne planiram da se zaustavim!
Bavi i vizuelnom umetnošću, a o tome kako miri film i drugu stranu svoje umetničke ličnosti ovako priča:
– Moj život je pomalo haotičan. Radim toliko mnogo stvari u jednome danu, a ne mogu da se pohvalim time da sam izrazito organizovana osoba. Voleo bih da jesam, pa da šest meseci života posvetim samo jednom projektu. Međutim, ponese me entuzijazam, mogućnost rada s različitim ljudima, tako da, nažalost, radim sve u isto vreme.
Tanila je svoje radove izlagao širom sveta, filmovi su mu prikazivani svuda, i to mu je znak da njegova dela komuniciraju s ljudima iz različitih kultura, da nisu namenjeni samo lokalnoj publici.
– Ne komuniciraju samo s publikom Helsinkiju, već imaju širok odjek. Razumeju to ljudi i u Buenos Ajresu, Tokiju, Veneciji, gde god… I to je dobar osećaj, kad tvoja umetnost rađa neku vrstu komunikacije. Nije meni nikad bilo najbitnije, niti plan da učestvujem na Venecijanskom bijenalu, ili da mi filmovi budu prikazani u Kanu, ali kad podvučem crtu to znači, ako ništa s praktične strane – da lakše dobijam novac za sledeći projekat.
Bonus video: Palić
