0
Radovan Beli Marković, neuporedivi savremeni srpski prozni pisac, sazdao je svoj pripovedni svet od najfinije mašte i od ingenioznog, autorski neponovljivog i trajno prepoznatljivog jezika, kakvim pre njega na srpskom niko nije pisao i kakvim posle njega niko neće pisati. Taj Markovićev jezički izraz, prvo i poslednje svojstvo njegovog pripovedanja, specifična je, rekao bih, alhemijska sinteza propisane jezičke norme, arhaizama, lokalizama, neologizama, frazeologizama i posrbljenih, pokadšto namerno "iščašenih" stranih reči, piše u autorskom tekstu za Nova.rs Mihajlo Pantić.
Jezik Markovićevih pripovedaka i romana, tmoli, spori ritam i gusti smisao njegove vrlo ekspresivne rečenice predstavljaju iskušenje čitaocu, traže od njega da im se prilagodi, da ih prihvati i usvoji, naročito u vremenu oplićalog i osiromašenog govora svakodnevice i holivudski oveštalih narativnih sižea.
Tako je i kod nas, ali i drugde, kada su i mnogi pisci olako zaboravili na činjenicu (i zadatak) da književnost, ukoliko pretenduje na stvarnu vrednost, ne može nastati bez naročite brige za tvorbu, negu i čuvanje jezika. Upravo zato Radovan Beli Marković nije bio, niti će ikada biti, pisac sa bestseler lista, ali će oni koji su zavoleli i prihvatili njegovu neiscrpnu jezičku inventivnost u njoj bezmerno uživati i nastaviti da to čine u svim budućim vremenima. O tome, uostalom, svedoči činjenica da je Marković, moj Beli, bio jedan od srazmerno retkih ovdašnjih savremenih autora čije delo je za života, osim što je sa punim pokrićem zaslužilo niz najuglednijih nagrada, naišlo na hvale vredan odjek i u aktuelnoj književnokritičkoj i akademskoj misli.
O tom delu napisano je više zasebnih knjiga, sačinjeno više zbornika tekstova i odbranjeno nekoliko disertacija, koje, skupno uzev, utiru put daljim tumačenjima, a piscu već sada osiguravaju vidno, izdvojeno mesto u istoriji modernog srpskog pripovedanja.
Markovićeva Sabrana dela (2013) u trinaest knjiga, uz nekoliko kasnijih novih naslova (romani: „Putnikova ciglana“, „Plava kapija“ i „Stojna vetrenjača“), uzeta skupno, a može i zasebno, napreskok, pokazuju sa koliko pažnje je taj pisac gradio i na kraju izgradio svoj svet, u kojem se med i žuč ljudskog, mahom tragičkog postojanja, ublaženog onako kako je jedino moguće, (crno)humornim intervencijama stapaju u amalgam gotovo bez presedana u srpskoj književnosti (odjeci, u stvari, više senke Glišićevog, Stankovićevog, Nastasijevićevog, Bulatovićevog glasa), sa jasno analogijom prema „foknerovskoj“ tradiciji ili, bolje reći, takvom modelu pripovedanja u kojem se konkretni, stvarni prostor i u njemu dogođena istorija uzima kao ram za „bošovsku“ sliku, krcatu minijaturnim detaljima. Takva slika se u jednom trenu iz ravni te početne konkretnosti uzdiže u univerzalnu, fantazmagoričnu, fantastičnu, snoliku viziju svekolike čovekove patnje i milosti.
Prostor zbivanja proznih dela Radovana Belog Markovića uglavnom je Kolubarski kraj (centralna Srbija), ali pripovedanje u tim delima nije realističko-regionalnog karaktera, već se odlikuje grotesknom i crnohumornom simboličnošću i naglašenom poetičnošću. U Markovićevim pripovetkama i romanima koji vrve od ubogih, sumasišavših, sirotih, božjih, poniženih i uvređenih ljudi, što strepe kako pod presijom moćnika, ali i pod pritiskom morbidne istorije koja nikada nije imala niti će imati razumevanja za „male ljude“, sve je na piščevu i samo „njegovu ruku“, izvan stereotipa i zadatih konvencija, uvek u pravcu suprotnom od rutine, inercije, dosade i utreniranih iščekivanja. Zato su ga čitali samo oni koji su pristajali na tu i takvu „narativnu frekvenciju“ u kojoj nije bilo ustupaka ni bilo kome ni bilo čemu. Time je do kraja ispunjen i iskupljen jedan stvaralački život.
Radovan Beli Marković bio je moj prijatelj. Čitao sam njegovu knjigu „Palikuća i Tereza milosti puna“ pre nego što sam ga upoznao, sa osećanjem da takvih knjiga nikada nije previše ni u srpskoj ni u drugim književnostima. I kasnije, kada smo se sprijateljili, naši razgovori bili su jedino i samo o književnosti. Nikada od njega nisam čuo nijednu lošu reč o bilo kom drugom piscu, ni o bilo kom čoveku, u književnom životu koji je „vašar taštine“ sa neograničenim rokom trajanja. Pamtiću ga, zauvek, ne samo kao izvrsnog, neuporedivog pisca, već i kao predobrog čoveka koji svoj talenat nije nosio ni kao teret ni kao kaznu, već kao dodeljenu mu višu milost na koju je izdašno i sa zahvalnošću uzvratio.
Odlaze prijatelji. Sve ih je manje…
Bonus video: Darko Tuševljaković