5
Nije pitanje bunta samo u muzici, generalno je nedostatak toga. Ljudi kažu: ’šta da se bunim, meni je dobro u nekoj svojoj ljušturi". Mi se u zemlji u kojoj živimo 30 godina nešto bunimo, očekujemo i bavimo se pukim preživljavanjem. Da ga ima - ima ga. Da treba da ga ima više - neuporedivo više", kaže za Nova.rs Ljubomir Jovanović Jovec, jedan od osnivača legendarnog benda "Električni orgazam".
„Električni orgazam“ ove godine slavi tačno četiri decenije od izlaska albuma „Les Chansones Populaires“, u izdanju Jugotona.
PROČITAJTE JOŠ
Ova kompilacija činila je osam obrada popularnih pesama sa engleskog govornog područja, pa su tako pre 40 godina ljubitelji rok i psihodeličnog zvuka mogli da čuju „Metal Guru“ Marka Bolana, „The Man Who Sold the World“ Dejvida Bouvija i „I’m Waiting for the Man“ Lua Rida u potpuno drugačijem ruhu.
Odluka da odu nekim drugačijim putem ne iznenađuje imajući u vidu da su od početka odstupali od svih utabanih staza tadašnje muzičke scene.
Ljubomir Jovanović Jovec je zajedno sa Srđanom Gojkovićem Giletom učestvovao u stvaranju onoga što je „Električni orgazam“ ranih osamdesetih godina doneo na jugoslovensku muzičku scenu. Nastali su kao predgrupa sami sebi, želeći da publici predstave drugačiji zvuk u odnosu na ono što je njihova primarna grupa “Hipnotisano pile” stvarala.
– Gile i ja smo se upoznali nekih godinu, dve dana pre toga, sasvim slučajno, u Engleskoj, na koncertu Boba Dilana „Blackbusche“, koji je do danas njegov najveći koncert. Mi smo se sreli među 250 hiljada ljudi. To je bio neki znak i tu je krenulo naše druženje, a zajednička interesovanja su dovela do osnivanja „Hipnotisanog pileta“. U isto vreme kreće i novi talas, pank u Engleskoj, koji je i mene i njega povukao na jednu drugu stranu u odnosu na „Hipnotisano pile“. Imali smo želju da naše druženje i interesovanja materijalizujemo u nekom drugom obliku. Sve je krenulo u nekoj polu šali, tako što smo zamenili instrumente – on koji je bio bubnjar krenuo je da peva i svira gitaru, a ja koji sam svirao gitaru seo sam za bubanj. Iz te priče je nastalo ovo što traje preko 40 godina“, priča Jovec.
Ubrzo je veliku pažnju javnosti privukao eksplozivni nastup „Električnog orgazma“ na Omladinskom festivalu u Subotici kada je došlo do rušenja scenografije. Prisećajući se tog momenta, Jovanović pokušava da razume trenutak i odgonetne da li jugoslovensko društvo nije bilo spremno, ili voljno da se suoči sa neminovnim promenama na muzičkoj sceni.
– To je bilo dvojako. Sa jedne strane mi smo diskvalifikovani zbog navodno skandaloznog i destruktivnog nastupa, koji je bio više splet nekih okolnosti, da ne kažem traljavo napravljene scenografije, ali i naše energije i stava koji smo nosili. U tom trenutku je došlo do takve sinergije da je gledajući sa strane to destruktivno izgledalo, međutim festival je do te godine bio prilično konzervativan, mahom dosadan i politički opredeljen po nekom republičkom ključu. Sve je tu bilo lepo. Izdvojio se i po tome što se nije održao 25. maja te godine jer je Tito umro, već je pomeren za 29. novembar. To je jedini put i jedino mesto gde se našlo sve što je vredelo u tom trenutku na ex yu rokenrol sceni. Od Haustora, Filma, cele beogradske scene. Sve što je postojalo i nešto značilo se našlo na jednom festivalu koji je imao prizvuk socrealizma, državnog, politički korektnog festivala. Cela epizoda je malo začudna jer je jedan deo ljudi sa odobrenjem gledao na sve, a sva ta okoštala struktura koja je to vodila, oni su bili zbunjeni, uplašeni, zgroženi. To je dovelo do toga da smo mi diskvalifikovani, ali su se paralelno dešavale večeri slobodnih formi gde je svaki bend imao pola sata da predstavi svoj materijal u pozorištu u Subotici. Nama su zabranili da tu nastupimo u prvom momentu, međutim svi ostali bendovi su zauzeli stav da ako nama ne dozvole – neće svirati ni oni. Tako da se i solidarnost pokazala na delu.
Iako su diskvalifikovani na pomenutom festivalu, više problema su imali zbog imena benda, priseća se Jovec.
– To je bilo zabavno. Tada je možda delovalo malo čudno, ali sada sa protokom vremena i znajući šta su neki ljudi radili, to sada više nije čudno. Nas je prvo kontaktirao PGP i jedini realni problem imali smo sa njima i s tim što su nam po nekim novinama uvek skraćivali ime (El. org.). Iz PGP-a su poručili da sve može, da smo super, talentovani, da nema potrebe da idemo u Zagreb jer ćemo ovde sve dobiti, a onda je došlo do toga da se ime skrati, pa da se tekstovi koriguju. I tu je posle jednog razgovora sva potencijalna saradnja postala nemoguća. Jugoton je na čelu sa svojim tadašnjim urednikom za domaće izdanje, Sinišom Škaricom, je pokupio sve grupe. Saša Gajović koji je pisao za Politiku ekspres se sada posipa pepelom kako je on uvek bio za to, kako je podržavao, ali kad bi malo pročitao šta je pisao u to vreme, video bi da nije baš to tako bilo. To skraćivanje imena i neko zgražavanje se dešavalo ovde, u našoj sredini, u Beogradu. Čim bismo krenuli malo dalje, prema Zapadu, na te stvari se gledalo najnormalnije.
Novinar uticajnog muzičkog časopisa NME je „Električni orgazam“ nazvao najuzbudljivijim i najinteresantnijim bendom van engleskog govornog područja. Jovec se priseća kako je reagovao kada je pročitao pozitivnu recenziju.
– To je u tom trenutku izgledalo kao ostvarenje svakog sna. NME i Melody Maker, to je uz Studio B, Slobu Konjevića i Džuboks bio naš glavni izvor informacija. Bilo je sjajno kada smo se tu pojavili jer je malo bendova iz Evrope van Engleske došlo do toga da se uopšte o njima nešto piše. Sada kada je tu internet i društvene mreže, svi mogu svuda da pišu o svemu. Bio je potreban čovek koji je ozbiljan rok kritičar koji je to preslušao i napisao recenziju. Nije imao nikakvu obavezu, znači da je to na njega na neki način delovalo.
Uzimajući u obzir to da isti taj NME danas više piše o mejnstim pop zvezdama, a da se manje bavi pronalaskom novih bendova, Jovec pokušava da odgonetne da li je jedina vodilja danas „logika klika“ ili je vreme rokenrola prošlo.
– Ima tu svega po malo. Što se tiče rokenkrola – nije prošao. Možda nema tu dimenziju i značaj koji je ranije imao, ali činjenica je da su liberalizam i ta trka za profitom po svaku cenu, uz razvoj modernih tehnologija i društvenih mreža, celu stvar usmerili u jednom pravcu, odnosno ka jednom cilju. Mislim da više ne postoje neki ozbiljni i autoritativni rok kritičari, ne samo u muzici, tako je i sa filmom i sa nekom opštom kulturom. To je jedan proces koji je bespovratan. Sa druge strane, i dalje ima dobrog rokenrola i dobrih filmova i ko hoće, odnosno kome to treba – on će nešto za sebe naći.
– Ono što sam primetio jeste da mlađa generacija žurku počinje sa Stonsima ili sa EKV-om, ili sa Beastie Boys-ima i kroz dva sata će to preći u one najgrđe narodnjake. Profil prosečnog potrošača muzike i kulture se promenio. Oni su svaštojedi, ne znam kako da ih nazovem. Sada je svima sve dobro, što meni nije jasno.
On se osvrnuo i na manjak bunta na današnjoj muzičkoj sceni. Čemu se mladi protive?
– Nije pitanje bunta samo u muzici, generalno je nedostatak toga. Ljudi kažu: „šta da se bunim, meni je dobro u nekoj svojoj ljušturi“. Mi se u zemlji u kojoj živimo 30 godina nešto bunimo, očekujemo i bavimo se pukim preživljavanjem. Da ga ima – ima ga. Da treba da ga ima više – neuporedivo više. Ta letargija i malodušnost je zavladala ovom našom sredinom. Tih pokušaja ima, ali do koliko ljudi dopire, to je sasvim drugo pitanje.
BONUS VIDEO: Srđan Gojković Gile: „Električni orgazam“ otkrivamo i novoj publici
