1
Povodom godišnjice rođenja Desanke Maksimović, u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat, prvi put javnost je prikazana pisaća mašina na kojoj je čuvena pesnikinja napisala neke od svojih najlepših stihova,
Ovom prilikom u Muzeju srpske književnosti i Muzeju knjige i putovanja, izložene su i fotografije Desanke Maksimović koje je snimio član osnivač i legatar Adligata, književnik Ljubivoje Ršumović, i do sada nepoznata fotografija dr Ileane Čure (1930 – 2016), na kojoj su Desanka Maksimović, Matija Bećković i prof. Čura.
Pisaća mašina Desanke Maksimović u Adligat je došla u Legatu kompozitora Žarka Petrovića (1932 – 2018), poznatog po pesmi „Sve moje jeseni su tužne“, apsolutnog pobednika festivala „Beogradsko proleće“, čoveka koji je za Jugoton zapisao i aranžirao veliki broj starogradskih pesama i tako ih spasao od zaborava. Petrovićev legat je našao mesto u Muzej knjige i putovanja pod zalaganjem članice Udruženja Adligat Bojane Andrić.
Profesorka Ileana Čura, jedna je od najpoznatijih srpskih profesorki anglistike, istaknuti borac za ravnopravnost polova, takođe prijateljica Desanke Maksimović.
„Ponosni smo što javnosti možemo da pokažemo pisaću mašinu slavne pesnikinje. U našem fondu nalazi se više od stotinu posveta ispisanih njenom rukom, uglavnom upućenim njenim kolegama po peru. Odlučili smo se da ovog puta prikažemo posvetu jednom od najboljih srpskih pesnika, koji nepravedno nije dovoljno prisutan u javnosti, Petru Pajiću, i izbore iz građe iz legata Ileane Čure, Žarka Petrovića, Ljubivoja Ršumovića, zato što se radi o građi, ali i ličnostima koje zaslužuju da se i o njima priča“, izjavio je Viktor Lazić, počasni predsednik Udruženja Adligat.
Petar Pajić (1935 – 2017) jedan je od najznačajnijih srpskih pesnika 20. veka, pripada neosimbolistima, a jedno vreme je bio član žirija za nagradu „Desanka Maksimović“. Bio je lični prijatelj slavne pesnikinje i sa njom uradio niz intervjua u kojima ona objašnjava nastanak “Кrvave bajke”, ali priča i o mnogim drugim značajnim periodima svog života. Tako Desanka Petru Pajiću poverava za intervju objavljen u NIN-u: „Život volim, zato razmišljam o smrti“.
„Napisala sam pesmu “Krvava bajka”, treći dan posle streljanja dece. Tada sam bila u Beogradu, ali udaljena iz škole. Prošla sam jedno jutro u Prvu žensku gimnaziju, da vidim svoje učenike. Banuo je pred mene jedan čovek, kosa puna slame, izgreban, grozan, banuo je pa ni da kaže „Pomozi Bog!“, ništa – nego: „Sve nam đake u Кragujevcu pobiše!“… Ta pesma je nastala kao one prve ljubavne pesme. Ona zbilja nije pisana, ona se rodila, jer je imala psihičku predspremu, prvo refren da je to bilo u zemlji seljaka. To ej kao aluzija na to: aha, to je bilo u onoj zemlji koja je razbojnička, koja je seljačka, a vidite to se dogodilo u toj zemlji… Sve je bilo u meni gotovo: pesma se zaista rodila i zapisana je kad sam došla do kuće. Tako sam polako zaobišla četvrt u kojoj sam stanovala kao da nosim čašu vode na dlanu da se ne bi to što se kristališe razbilo. Sakrila sam kod kuće, hvala Bogu, pesmu gde je niko nije mogao da nađe. Dolazili su agenti…“
Bonus video: Ljubivoje Ršumović – Sve što napišem i dalje pročita Duško Radović