0
Smešten usred zadivljujućih ukrajinskih zimskih pejzaža, u postsovjetska odumiruća sela, film "Stepe" prati Anatolija koji se vraća kući kako bi brinuo o majci na samrti, a ona mu priča o blagu koje je zakopala u šupi.
U okviru takmičarskog programa 29. FAF-a publika će imati priliku da pogleda i film „Stepe“ autorke Marine Vrode koji publika može da pogleda danas i sutra.
Svetska premijera filma održana je na Filmskom festivalu u Lokarnu, gde je „Stepe“ osvojio nagradu za najbolju režiju.
Prenosimo tekst Stefana Ivančića, selektora FAF-a, originalno objavljenog u listu „Locarno Daily“ koji izdaje Filmski festival u Lokarnu.
Stari autobus vozi kroz pusti pejzaž, u zoru, negde na istoku Ukrajine. Unutra je gužva: autobus je pun običnih ljudi, seljaka, radnika. Među njima je i sredovečni čovek čije ćemo ime kasnije saznati: Anatolij. Ubrzo, on izlazi iz autobusa i hoda blatnjavim putem, sa svega nekoliko kesa u rukama. U blizini nema žive duše, a zimski pejzaž, na kom se oseća trag istorije, govori više od hiljadu reči.
Početak filma „Stepe“ nas upoznaje sa glavnim likom filma, koga veoma precizno i neobično nežno tumači Oleksandar Maksiakov, i uspostavlja sumračni ton filma kroz nestvarnu atmosferu i gotovo dokumentaristički, ali veoma konzistentan i upečatljiv filmski stil. Igrana priča duboko ukorenjena u stvarnosti, „Stepe“ je dugoočekivani dugometražni debi Marine Vrode, na kom je radila više od deset godina.
Svetska premijera filma održana je na Filmskom festivalu u Lokarnu, gde je „Stepe“ osvojio nagradu za najbolju režiju. Prethodno poznata po kratkom filmu „Preko brda i dolina“ (2011), suptilnim promišljanjem o ljudskom postojanju sa kojim je osvojila Zlatnu palmu u Kanu, ukrajinska rediteljka u svom prvencu predstavlja socijalno, politički i estetski snažno umetničko delo u kome je vidljivo nasleđe i uticaj najvećih istočnoevropskih filmskih autor, ali i remek-delo koje se odmah upisuje u tu istu istoriju.
Zapušteno mesto koje Anatolij posećuje je njegovo rodno mesto, koje nikada nije konkretno imenovano u filmu, u kom živi pretežno starija populacija, koja polako nestaje. Došao je da poseti svoju majku koja je na samrti (Nina Antonova), te će ovo elegijsko putovanje biti Anatolijev susret sa prošlošću – pogled u njegovu ličnu prošlost sećanja, koja se ogledaju u liku Anje (Radmila Šegoleva), davne ljubavi koja je ostala u malom gradu; ali i prošlosti zemlje, jednog naroda koji je preživeo velike gladi i ratove – i sada polako nestaje.
Škrt na rečima, „Stepe“ je film iz kog značenje i emocije dopiru do publike kroz izražajnu tišinu i sve ono što je nedorečeno; kroz pokret kamere, koja stvara koreografiju sa mizanscenom, a istovremeno ostaje verna stvarnosti koju beleži; kroz refleksiju difuznog prirodnog svetla i tople svetlosti sveća na licima ljudi, predmetima i prostorima; kroz fizionomiju naturščika i pesme koju oni pevaju; kroz pažljivo dizajniran zvučni pejzaž i magnetičan ritam montaže.
„Stepe“ je melanholičan film o rastancima – o opraštanju od dragih ljudi, od prošlih vremena, od sopstvenih korena. Film koji nas suočava sa našim ličnim sećanjima. Hronika nestajanja.
Bonus video: Bono Voks na Sarajevo film festivalu
