4
U Centru za obuku službe bezbednosti stasale su generacije prateći našu subverzivnu delatnost. Ko zna koliko se modela magnetofona promenilo za to vreme. Đido je znao gde je njegov i služio mu je da ih navodi na pogrešan trag, priča pesnik i akademik za novi broj Nedeljnika.
U intervju za novi broj Nedeljnika akademik i pesnik Matija Bežković govori o Milovanu Đilasu, Slobodanu Miloševiću, Dobrici Ćosiću, Vojislavu Koštunici, komunizmu, Udbi, nacionalizmu, Jugoslaviji, 5. oktobru, ratu, podelama, pomirenju o prijateljima, piscima, političarima, disidentima… Prenosimo deo ovog intervjua.
Kad smo se sreli sa Matijom Bećkovićem da razgovaramo o Milovanu Đilasu, pored restorana u kojem smo se sastali kod Narodnog pozorišta prolazio je autobus na liniji 31. Bećković i Đilas su se godinama družili, a često su se i vozili tom linijom koja spaja Konjarnik i Studentski trg. Tako su jednom seli na sedište iza vozača, a Bećkovića je jedan od saputnika upitao da li pored njega sedi njegov otac. Odgovorio mu je da je to Milovan Đilas. „Ma kakav Đilas, znam ja njega i iz rata i iz zatvora.“ Čovek nije poverovao, a Đilas mu je na silaznoj stanici pokazao boračku legitimaciju da bi ga uverio da je to zaista on. „Ma dajte, imam ja takvih četiri“, odbrusio mu je čovek dok je odlazio.
Ta zanimljiva anegdota samo je delić svega onoga što su Đilas i Bećković zajedno proživeli, kao disidenti u vreme komunizma. Nije to bilo nimalo lako. Bilo je epizoda kada su fotografi bežali iz sopstvenih radnji kada bi ih videli zajedno, ne želeći da ih fotografišu, a bilo je i onih dana kada je Đilas na svako „Dobar dan“ upućeno na ulici odgovarao sa „Hvala“. Toliko je bio prokažen od svojih drugova.
Delići njihovog prijateljstva i razgovora, mogu se danas pročitati u nedavno objavljenim Đilasovim dnevnicima, a upravo to izdanje je povod za razgovor Nedeljnika sa akademikom Matijom Bećkovićem.
Ima ta anegdota koja se prepričava po gradu, ne znam da li je istinita, da vam se kasnije desilo nešto slično kao u „Profesionalcu“ Duška Kovačevića?
U Centru za obuku službe bezbednosti stasale su generacije prateći našu subverzivnu delatnost. Ko zna koliko se modela magnetofona promenilo za to vreme. Đido je znao gde je njegov i služio mu je da ih navodi na pogrešan trag. Kad je preminuo, na stotine njih je ostalo bez posla. A silaskom s vlasti, govorio sam mu, da nije učinio ništa drugo nego što nas je poštedeo stotina doktorskih disertacija posvećenih njegovoj misli, liku i delu, zadužio je našu kulturu. Umesto te slave on je moju ćerku Ljudmilu spremao za ispit iz marksizma.
Jedan od onih koji su ga pratili došao je da mu se izjada i ispriča svoj slučaj. Kad su popadali policajci koji su ga isleđivali i s njima se družio, a oni mu priznavali kako su mu se divili dok su ga gonili, jer nisu smeli ono što je smeo jedino on.
Ja nisam upoznao svog profesionalca. Još ga čekam. I da mi, ako je živ, donese bar onu traku za koju sam čuo da je drugovi još slušaju u slobodnom vremenu.
Da li je Đilas precizno opisao vaš stav, i promene vaših stavova, prema Miloševiću i srpskoj politici od 1989. godine? On navodi da ste u prvom momentu „oduševljeni“ Miloševićem, ali u tim godinama ga javno kritikujete?
Prvo je bila nada, a potom strah. Nisam ga kritikovao odmah, nego kasnije. Odmah ga nije kritikovao niko, sem njegovih poraženih partijskih pajtaša. Podržao ga je i Zapad. Činilo se svima da se prva velika promena dogodila u Srbiji. Kad su počeli da ga objavljuju, i Đido mi je rekao: „To ne bi moglo bez njegovog odobrenja.“
Kad sam Đidu čitao pismo koje sam mu u ime DEPOS-a napisao tražeći njegovu ostavku – rekao mi je: „Pa to će biti kao ono Vuka Karadžića knezu Milošu.“
Srećom za mene, a nesrećom za njega, nije me poslušao.
Bonus video: Ruski pisci
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare