0
Moja glavna junakinja priželjkuje ljubavnu priču, ali joj ona stalno izmiče. Mnogo više filozofira nego što se ljubi, a pokušavajući da sebi protumači razloge osujećenog ljubavnog života, poziva se radije na Kanta i Heraklita nego na TV sapunice, kaže Jelena Lubarda, autorka romana “Hoću da se udam” za naš portal.
Dok plejada modernih ženskih glasova šalje poruku da brak i muškarci više nisu potrebni, Jelena Lubarda (Beograd, 1970) manje radikalno, a opet vrlo autentično i ubedljivo u prvom romanu „Hoću da se udam“ (Portalibris) razmatra stvarnu poziciju žene bez partnera u našem vremenu. Njena junakinja Marta želi da se uda, ali se u romanu prikazuje njen unutrašnji doživljaj potrage za eventualnim mladoženjom. Predočene su njene emocije i suštinske dileme, pitanja usamljenosti i razumevanja od strane porodice i prijateljica. Ali, pre svega da li je moguće, u svetu društvenih mreža i instant zadovoljstava, pronaći osobu koja može biti dovoljno dobar saputnik za život.
– Nikako se ne udajte! Šalim se, naravno. Ako Martu izvesna autoironija spasava osećanja neprilagođenosti i neuspešnosti, onda joj taj humorni pogled na svet omogućava da svoju potragu za mužem doživi kao splet zabavnih i uzbudljivih epizoda, ma koliko ponekad bila na ivici suza ili strpljenja – kaže za Nova.rs Jelena Lubarda, objašnjavajući glavnu poruku knjige, pre svega, čitateljkama.
Odnos polova, žensko pitanje, očekivanja od partnera i veze i opstanak porodice kao takve, neka su od glavnih pitanja o kojima se danas raspravlja, a ti to činiš na relaksirajući način. Ali, da li si se plašila da će neki pogrešno razumeti knjigu kao neku vrstu “ljubića”?
– Ili kao priručnik za udaju! Mada, junakinja u jednom trenutku kaže: “Ako nešto znam, znam kako da se ne udam”. Elem, čitaoci ne mogu pogrešno da razumeju knjigu – ona je onakva kakvom je dožive. Ali, tek nakon što je pročitaju. Da li će je unapred svrstati u trivijalnu književnost zbog naslova – možda. Radni naslov bio je „Kafina“, što je pseudonim junakinje na društvenoj mreži, ali urednica i ja smo se složile da dopustimo knjizi intrigu i direktnost u naslovu. Ako za ženu koja obuče mini suknju pomislite da je zbog toga ovakva ili onakva, onda i knjiga, koja se na šaljiv način bavi muško-ženskim odnosima, mora biti površna. No, da li je to zaista tako? Pritom, nikako ne bežim od ljubavi kao teme, naprotiv. Ima li veće teme? Ljubavni roman, međutim, obično podrazumeva romansu, što ovde nije slučaj. Glavna junakinja priželjkuje ljubavnu priču, ali joj ona stalno izmiče. Zapravo, mnogo više filozofira nego što se ljubi, i mnogo više analizira negoli što se prepušta. Pokušavajući da sebi protumači razloge i okolnosti svog osujećenog ljubavnog života, poziva se radije na Kanta i Heraklita nego na televizijske sapunice koje njena majka neumorno prati.
Marta sve vreme ima ironičan otklon prema sopstvenoj potrebi da se uda, a opet, žarko to želi?
– Kao kada se upustite u neki poduhvat, a onda svako malo govorite: “Uh, šta mi je ovo trebalo!“ Kao da ni na sama ne oseća odmah težinu tih humornih opservacija, dok je ne sustignu trenuci malodušnosti u njenoj sobi, između dva dopisivanja s muškarcima, ili dok piše tekstove za album „Bluz neudate devojke“ koji će komšijski bend svirati na tuđim svadbama… Svoju čežnju pristaje da komercijalizuje, čak i banalizuje, upadajući u kojekakve situacije. Međutim, upravo taj aktivizam će joj otvarati vrata za koja nije ni znala da postoje. (Ja kucam na jedna vrata, a druga mi se otvaraju.) Proučava popularnu psihologiju, pohađa seminare na kojima se uči asertivnosti i bori sa prokrastinacijom, a ponajviše, spasava napuštene i bolesne životinje. U početku tu je samo plašljivi pas Lima, ali se tokom tih nekoliko meseci u koje je smeštena radnja romana, njena kućna menažerija prilično uveća.
U knjizi čitamo Martina dopisivanja sa udvaračima preko društvenih mreža. Neka su smešna, druga mogu da izazovu zgražavanje, ali ima ionih zabavnih, poetičnih… Koliko tu ima autentičnih iskustava i misliš li da je upoznavanje preko društvenih mreža olakšalo ili iskomplikovalo stvar?
– Negde sam pročitala, i slažem se s tim, da se u stvaranju likova oslanjamo, uglavnom, na četiri vrste izvora – sopstveno iskustvo, iskustvo ljudi koje poznajemo, ono nepoznatih ljudi o kojima samo čujemo ili čitamo, i na čistu fikciju. Ipak su to manje-više opšta mesta u kolektivnom iskustvu i savremenom društvu, i ma koliko se neko prepoznao i pomislio: “Pa, ovo sam ja“, to se desilo i dešava mnogima, što možda nije laskavo, ali je svakako utešno. I ja kao čitalac tragam za mestom u knjizi koje će me pogoditi, s kojim ću se povezati kao s fotografijom iz porodičnog albuma, s neprijatnim sećanjem iz tinejdžerskih dana, sa nekom generacijskom šalom, a opet, strahujem da me nije neko prozreo, baš mene opisao, pozajmio moje uspomene i doživljaje… S druge strane, ljudi su, ipak, toliko jedinstveni i neponovljivi, da i kada nekom književnom liku pripišete osobinu ili doživljaj neke prijateljice ili poznanika, to nisu oni. To je kao da ste njihov sako ili košulju obukli nekoj manekenki koja ih sasvim drugačije nosi. Živela fikcija!
Da li su dopisivanja preko inboksa i mesindžera naš pravi život „off the record“?
– Svakako su polovina života, čini mi se. Ne bih rekla da je dopisivanje najbolji način da se upozna emotivni partner iako sam junakinju svog romana bacila upravo u tu bitku. Marta na jednom mestu kaže kako je njen profil na mreži za dopisivanje zapravo filter kroz koji provlači muškarce – kandidate, i samo oni koji prođu to prvo sito, idu dalje… Nakon upoznavanja uživo, dopisivanje se nastavlja, jer često je lakše da nešto napišemo, nego da izgovorimo; dok kuckamo budemo odvažniji, otvoreniji, direktniji, pa i manje oprezni. Svakodnevno čitam opširne i žučne onlajn polemike ljudi koji su jedni drugima potpuni stranci, i postavlja se pitanje šta je za koga pravi život – da li onaj u kojem odlazimo na posao, sedimo pored „živih“ ljudi s kojima razmenimo nekoliko rečenica o vremenskim prilikama i dnevnopolitičkim dešavanjima ili onaj u kojem se satima dopisujemo sa nekim o pitanjima koja su nam na duši…
Išla si na časove kreativnog pisanja kod profesora i pisca Zorana Živkovića, kao i prva pobednica “Bukinog” konkursa Mirjana Drljević. Koliko su tebi značili ti časovi i može li se pisanje naučiti ili bar zanatski poboljšati?
– Da, imala sam sreću da budem član grupe koja se kod profesora okupljala utorkom. Tad je i nastala moja “Kafina”, Mirjanin nagrađivani roman „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“, te „Praćerka“ Ivane Bulatović. Časovi kod profesora Živkovića su mi mnogo značili, jer sam, kao prvo, krenula na njih kad sam se malo odvojila od pisanja, živela na drugom koloseku i ćušnula tu svoju spisateljsku težnju pod tepih svakodnevice. Ranije sam tačnije u periodu od 2003. do 2010. takođe išla na časove pisanja, pisala poeziju i kratke priče koje su objavljivane u tadašnjim književnim časopisima. Nije laskavo, znam, ali kao i što ne vežbam samostalno, tako mi je i za pisanje u tom periodu bio potreban kondicioni trener i mentor. Na sreću, profesor Živković je prisustvo času uslovljavao napisanim tekstom, pa sam se polako vraćala u formu tj. ritam. Druga velika korist časova bio je rad na jeziku i zaista vrhunsko majstorstvo koje Zoran Živković poseduje kako bi se postigla kristalna jasnoća iskaza, uz oslanjanje na raskoš i bogatstvo jezika. Ipak, kako kaže Olga Tokarčuk u knjizi “Blagi pripovedač”: „Ispostavlja se da, pored talenta i umeća, pisanje iziskuje osobit, vlastiti stil koji će osujetiti traćenje talenta i umeća“. A stil se najbolje doteruje čitanjem. I tu se, neminovno, vratite na početak.
Profesorka si engleskog i književnosti u srednjoj školi. Kakva je danas situacija sa “klincima” i čitanjem?
– Situacija sa tinejdžerima i čitanjem nije sjajna, ali nije ni toliko katastrofalna kako možda deluje. Ono što primećujem jeste da čitaju praktične knjige, one za koje veruju da će im pomoći da steknu određene veštine za bolje snalaženje u životu… Čitaju knjige o tome kako da steknu novac, ovladaju tehnikama manipulacije, kako da prevaziđu stres… Kao da se izgubilo čitanje radi uživanja u tekstu. Ipak, nemam bojazni da li će lepa književnost opstati. Hoće.
Bonus video: U Novom Sadu postoji knjižara sa dušom koja otvara vrata psima i macama sa ulice
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
