0
Ja ne idem okolo i ne sudim ljudima, pa bih molio da se i mene pusti da živim svoj život kako želim, kaže pisac "Knjige za Maju".
Jedan od najpopularnijih pesnika i pisaca na ovim prostorima, Marko Tomaš, pričao je za zagrebački portal „Telegram.hr“ povodom novog romana „Knjiga za Maju“ (Booka). Prenosimo vam jedan deo iz ovog intervjua u kojem je Tomaš govorio o novoj knjizi, ali i o književnosti, jeziku, sebi i mnogim drugim stvarima.
Može li se pisanjem rešavati trauma? Vi govorite kako svojim pisanjem, zapravo, podražavate lične traume, suočavate se s njima više nego što što ih želite zaboraviti.
– Književnost nije psihoterapija. To je zanat i umetnost, mada mi se čini da sve više postaje psihoterapija, za veliki broj ljudi. Ali, književnost bi se trebala baviti stilom i jezikom. Hajmo se igrati jezikom, da vidimo što možemo iz njega izvući. Mene to zanima, a ne psihoterapija.“
Danas živimo u istoriskom trenutku u kojem, osim propisa koji stižu kroz zakonske forme, imamo i neformalne propise o tome kako bi trebalo govoriti, misliti pa i pisati o određenim stvarima. Mislim, naravno, na političku korektnost. Kako je vama da pišete u takvom vremenu?
– Odmah se setim Sali Runi. E vidite, to je psihoterapija. Svako može da nauči da piše prosto proširene rečenice, ali gde je tu život? Čini mi se da se književnost danas pretvara u produkt raznih škola za kreativno pisanje. Samo, kakvo je to nekreativno pisanje? Ja još nisam čuo za to. Zato hajde, opusti se, budi malo lud. Daj nam nešto. Književnost danas izgleda kao da se svi previše trude da budu ispravni. Niko nije ništa kriv, nije ništa uradio. Prosto proširene rečenice, a stila nigde! Daj mi, brate, stila. Književnost treba da kvari jezik, tera ga napred. Terajući jezik napred, mi teramo svoj algoritam, jer smo programirani jezikom. I zato, daj jeziku neki zavijutak, daj mu nešto, bilo šta. Da izbrišeš imena autora s korica današnjih knjiga, svaka bi bila ista. Ista tema, ista priča.
U srpskom izdanju Booke do sada je prodato 1500 primeraka vašeg novog romana. Kako ste doživeli taj uspeh?
– Nisam ga doživeo još uvek, ali mi je drago. Pogotovo mi je drago zato što smo mi malo tržište, mali jezici… Ako se prodalo 1500 knjiga, to znači da je bar 3000 ljudi pročitalo knjigu iz ruke u ruku. To su meni važne stvari.
Često znamo da čujemo pomalo neugodne priče o vama. Kao, jesi vidio Tomaša, bio je ovakav, ili onakav. Na predstavljanju svoje knjige pojavio se pijan, kod Galeba Nikačevića u podcastu bio je vidno u afteru… Zaista vas nimalo ne diraju takve priče?
– Što bi me dirale? Jesam li ja nekog drugog osuđivao? Nisam. Ja ne idem okolo i ne sudim ljudima, pa bih molio da se i mene pusti da živim svoj život kako želim, dok god sam podnošljiv dragim ljudima koji su oko mene. Kad više ne budem podnošljiv, ni ti ljudi više neće biti tu.
Postojalo je, ipak, vreme u kojem se očekivalo od pesnika da bude boem, dok mi se čini da se danas od pisca i pesnika pre očekuje da bude aktivista.
– Svi drogirani i pijani a onda, kao, aktivisti. Samo, jebiga, mene snime. To vam je ključna razlika.
Bonus video: Šta nam poručuje pisac Nenad Racković kroz „Aspirin supernovu“