2
Kad si već odlučio da živiš ovde, onda bi trebalo da budeš svestan da si deo zajednice i da tvoj glas znači mnogo, kaže glumac Marko Janketić za naš portal.
Janketić je tokom godine za nama ostvario mnogobrojne uloge na filmu i u pozorištu, ali je, nažalost, bio u žiži javnosti zbog pretnji koje je dobio nakon što je u martu u našem potkastu „Pop Tok“ pričao o Srbiji, urušenim institucijama i da bi savetovao svoje ćerke da „spakuju kofere i odu odavde“. Janketić, ipak, nije odustao i nastavio da progovara o stvarima koje ga duboko diraju u ovom društvu.
O tome šta ga najviše tišti, nada li se promeni 17. decembra, šta je neophodno ovom društvu da upali lampicu u mraku, koje ga okružuje, razgovarali smo s glumcem uoči prošlonedeljne premijere predstave „Limeni doboš“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koja je ispraćena ovacijama.
Komad je rađen po istoimenom, čuvenom romanu Gintera Grasa o Oskaru Maceratu, tridesetogodišnjem pacijentu psihijatrijske ustanove, koji je, kao trogodišnji dečak, u predvečerje uspona nacizma i početka Drugog svetskog rata odlučio da prestane da raste. Protestujući protiv odraslih, Oskar komentariše istorijska dešavanja iz dečje perspektive, crtajući sliku sveta koji hrli ka samouništenju.
Posebne pohvale dobio je Janketić za ulogu Alfreda Macerata, supruga Oskarove majke i člana nacističke partije, ali i još šest rola u istom komadu: Sigizmunda Markusa, Feliksa, Dikerhofa, Aksela Miška, Učenika i Marka.
U ovom društvu sve je postalo rijaliti
– Roman Gintera Grasa, kao i naš komad, važan je za današnji trenutak, jer donosi priču iz perspektive dečaka, deteta koje ne želi da odraste zato što ne pristaje na užas oko njega. Pokušava da zaštiti sebe tako što ne želi da bude veliki. Misli da će tako sebe izopštiti iz tih strašnih događaja, no to je nemoguće. Svedoci smo da su deca najranjivija i zato je ovo što pričamo utoliko bolnije. Kad god poželimo da govorimo o ratu ili nekom represivnom društvu ostrašćeno ili navijački, zaboravljamo decu, stare i nemoćne ljude, koji stradaju mimo svoje volje – kaže glumac za Nova.rs.
Janketić ističe da su naša deca svakodnevno žrtve dostupnosti zla i zlih sadržaja u ovom društvu „gde je sve postalo rijaliti“.
– Najmlađi ne mogu da imaju kriterijum šta je loše, a šta dobro, zlo… Nažalost, ove godine smo imali najstrašniji i najbolniji dokaz toga. Takođe, u svemu što se događa u svetu, u svim ratovima, deca su najveće žrtve. Prisustvujemo rađanju neonacizma. Možemo to nazvati kojim god imenom, ali u suštini to je – zlo.
Na pitanje kako se zaštititi, odgovara da je to vrlo teško u našem društvu:
– Bojim se da mi, ako govorimo o našoj svakodnevici, još uvek nemamo mehanizme da odbranimo našu decu. Za to je potrebno da škole, institucije i prosveta, pre svega, funkcionišu, ali i da roditelji imaju podršku. A, mi smo razoružani kada je u pitanju borba o kojoj pričamo.
Kad ga pitate za političke promene, priznaje da odavno ne gaji nikakva očekivanja, ali da se, ipak, nada izlaznosti 17. decembra na izborima.
Etiketiraju me kao drugosrbijanca, izdajnika
– Toliko sam puta u životu bio demantovan, od devedesetih naovamo. Imam već dovoljno godina, četrdeset, i mnogo puta sam se razočarao, tako da ne očekujem ništa. Mogu da se nadam, da verujem, ali to je to. Na kraju krajeva, i Gras, kao i mi u pozorištu, bavimo se tom temom. Neophodno je svetlo, lustracija, bar neka katarza u ovom društvu. Često kažem da, ako se ne upali svetlo u ovom društvu, nestaćemo. Potrebno nam je da se prodrmamo i da doživimo prosvetljenje. Međutim, kad ovako pričam, odmah me doživljavaju i etiketiraju kao drugosrbijanca, izdajnika… I to je još jedna stvar o kojoj pričamo u predstavi “Limeni doboš” – usponu nacizma… Ginter Gras je napisao kapitalno delo koje ne stari. Bar zasada nije. I, nažalost, i dalje je vrlo aktuelno.
Komentarišući napade na glumce i one koji glasno govore protiv vlasti, ističe da je to strašno nepravedno, ali i da su mnogi ljudi ucenjeni.
– Zato je važno da svi dignemo glas, poput Oskara, koji svojim dobošem i vriskom zaglušuje užase nacizma. I to ne samo glumci. Važno je da svako ko ima mogućnost u javnom prostoru kaže šta misli, pogotovo kada su u pitanju nepravde, krađe ili nepočinstva. Svestan sam da je to mnogima jako teško. Mnogi su ucenjeni. Ljudima nije lako. Ali, kada čujem ono „ne znam za koga“ ili kada se kategorišu kao apolitični – to ne mogu da razumem. Sve u našem životu je politika, što ne znači da treba aktivno da se njome bavimo i učlanimo u partiju, već da učestvujemo u društvu, pratimo šta se događa, da znamo gde živimo i kako žive ljudi oko nas. Ako si već odlučio da živiš ovde, onda bi trebalo da budeš svestan da si deo zajednice i da tvoj glas znači mnogo.
Neko voli šah ili odbojku, a glumcima je pozorište beg od stvarnosti
S obzirom da Oskar u komadu odbija da odraste, pitamo Marka Janketića kada je isto poželeo ili zažalio što je odrastao?
– Uvek se šalim da je kod nas glumaca to neka vrsta poremećaja ličnosti, a predstava “Limeni doboš” i počinje sa rečenicom koju Miša (Miodrag Dragičević u ulozi Oskara, prim.aut) kaže: “Član sam ove pozorišne ustanove”. Glumci su večita deca. Neko voli da igra šah, karte, odbojku, tango, mi volimo da se igramo pozorišta. To je neki naš beg, naš azil iz strašne stvarnosti. U tom smislu mi jesmo deca i održavamo tu infantilnost na najplemenitiji način. U službi smo pučanstva koje hoće da dođe u ovaj hram i da sa nama zajedno u toj čaroliji zaboravi na gorku zbilju, a može da doživi i katarzu. Volim onu umetnost koja postavlja pitanja, a ne daje odgovore. Lepota je u očima posmatrača. Pozorište je tu da vas nagna na promišljanje, da se zapitate – šta bih mogao da menjam?
Bonus video: PopTok – Marko Janketić
