0
Pošto je film skupa stvar onda je potrebno puštati da stvari "odstoje" u svakom delu procesa, kako bi bila doneta najbolja moguća odluka. Plus, deo oko traženja novca uvek potraje tako da sve to na kraju rezultira velikim vremenskim rasponom, kaže reditelj i scenarista Marko Đorđević, koji se posle pet godina vraća s novim ostvarenjem "Za danas toliko".
Spremanjem omiljenih mu kolača – čupavaca, Šarenci uspevaju da namame najstarijeg brata da dođe kući. Vreme kao da prestaje da postoji i počinje bajka o srećnim ljudima. Naizgled obični letnji dani postaju neobični. Zaljubljeni u život, uzdižu realnost iznad tla, rasterujući tamne oblake vedrinom. Bio bi ovo kroki jednog od šest domaćih filmova koji se premijerno prikazuju na 52. Festu. U pitanju je novo ostvarenje mladog reditelja Marka Đorđevića „Za danas toliko“. Novi film sineaste, koji se proslavio debijem „Moj jutarnji smeh“, premijerno će publika moći da vidi u okviru Glavnog takmičarskog programa Festa sutra u Mts dvorani u 19.30 sati, ali i dan kasnije u podne na istom mestu, kao i od 19 časova u Sinepleks galeriji.
Marko Đorđević, ne samo da je potpisao režiju, već i scenario, i montažu ostvarenja u kojem uloge tumače Filip Đurić, Ivana Vuković (oboje odigrali ključne role i u filmu „Moj jutarnji smeh“, prim.aut.), Nikola Rakočević, deca Miona Pejković i Milica Jovović, i glumačka zvezda Goran Bogdan.
– U trenucima kada su opruge stvarnosti pucale i kada nam se činilo da smo laki kao pero i visoko među oblacima, počeli smo da verujemo da je moguće uhvatiti sreću, i utisnuti je u ovaj film da ostane tu zauvek – reči su Marka Đorđevića, koji je rođen 1988. u Kragujevcu, a u Beogradu, na Fakultetu dramskih umetnosti završio je studije filmske i TV režije, gde je trenutno i na doktorskim studijama. I dok je tokom studija snimio nekoliko ostvarenja od kojih je najuspešnije bilo „Na drugoj obali“, na Festivalu autorskog filma 2019. prikazan je njegov debitantski igrani film „Moj jutarnji smeh“, i ovenčan gran-prijem „Aleksandar Saša Petrović“. Internacionalnu premijeru film je imao početkom 2020. na 49. Međunarodnom filmskom festivalu u Roterdamu, a dobio je i nagradu „Svetionik“ za najbolji film na Pančevo film festivalu, pa najbolji dugometražni film na festivalu Molodist u Ukrajini, Specijalnu nagradu na Filmskom festivalu u Trstu, kao i priznanja „Zlatni propeler“ i Fipresci na festivalu u Motovunu.
Nakon premijernih projekcija na Festu „Za danas toliko“ naći će se i u redovnoj bioskopskoj distribuciji, a o drugom dugometražnom ostvarenju za Nova.rs govori Marko Đorđević.
Još na početku profesionalne karijere, odmah nakon premijere rediteljskog prvenca „Moj jutarnji smeh“ priznali ste da vam je teško bilo da razvejete grč, sumnju u samoga sebe, da uverite sebe da ono što radite vredi. Koliko je uspeh filma doprineo odagnavanju „crnih misli“?
– Sigurno da jeste. Sumnja je naravno i dalje prisutna, ali osećam da sam slobodniji. Ima to verovatno veze i sa dobrim prijemom prethodnog filma, a ima sa ostalim aspektima života. Možda sam samo malo zreliji, ili bih ja bar voleo da je tako.
Posle pet godina vraćate se s novim, drugim filmom „Za danas toliko“. Iako ste s debitantskim ostvarenjem pobrali odlične kritike, ali i nagrade, ispostavlja se da to nije dovoljno da bi se „išlo“ iz filma u film. Koliko je uistinu danas teško doći do dugometražnog filma u Srbiji?
– Iako nam se činilo da smo napredovali najbrže moguće, opet je taj period ispao dug. Pošto je film skupa stvar onda je potrebno puštati da stvari “odstoje” u svakom delu procesa, od pisanja do montaže, kako bi bili sigurni da je doneta najbolja moguća odluka. Plus, deo oko traženja novca uvek potraje tako da sve to – od ideje do realizacije – na kraju rezultira velikim vremenskim rasponom.
I dok je premijera „Mog jutarnjeg smeha“ bila na Festivalu autorskog filma, novo ostvarenje premijerno prikazujete na Festu. S obzirom da ste bili isuviše mladi da biste svedočili onom što se obično karakterišu kao „zlatni dani“ Festa, koliko za vas ima specifičnu težinu to što je „Za danas toliko“ uvršćen u Glavni takmičarski program festivala?
– Ovih dana, uz festivalsku propusnicu, ulazim na projekcije filmova i ponovo shvatam koliko je Fest dobar festival i prilika da, zaista, vidite najbolje filmove u bioskopu. Radujem se što će se vratiti u Sava centar jer, kad smo kod nostalgije, to me asocira na vreme studiranja.
Kako je spremanje omiljenih kolača-čupavaca „zakotrljalo bajku“ o srećnim ljudima, bar u vašem filmu?
– Obično „male stvari“ pokrenu priču, pa se pričajući o njima, zapravo, govori o nečem većem, važnijem. Ali, šta to ima važnije za našu filmsku porodicu Šarenac od čupavaca? Teško da ima šta… Tako da nekada male stvari treba uzimati za ozbiljno.
Kakva je to porodica Šarenac, kakav je njihov unutrašnji svet i zašto je između mašte i realnosti?
– Obični su, a pomalo i neobični, zanesenjaci. Oni bi se sada ljutili da o njima pišem u kratkim crtama, jer ne vole tu vrstu uopštavanja. Ne bi trebalo svesti njihove ličnosti na nekoliko osobina. Čini mi se da imaju vrlo bogat unutrašnji svet koji mi je bilo zadovoljstvo da upoznajem tokom snimanja i tokom montaže.
Izjavili ste jednom da vam je mogućnost igranja jedna od najdražih stvari u stvaranju filma. Koliko ste se ovoga puta igrali?
– Mnogo. Stalno sam imao u svesti da imam tu privilegiju da pravim nešto lepo sa ljudima koje sam odabrao i koji su se zaista iskreno povezali među sobom. Jedini zadatak je bio da budemo slobodni i otvoreni, u nadi da će se u tom prostoru igre javiti emotivnost, što se na kraju, verujem i desilo.
Ponovo ste poverili glavne uloge dvojcu iz prethodnog filma Filipu Đuriću i Ivani Vuković, ali tu su sad i Nikola Rakočević i Goran Bogdan. Kako su se glumačke „novajlije“ uklopile u vašu rediteljsku zamisao?
– Predivno. Uživanje je bilo raditi sa svima njima. Stvarno mi je veliko zadovoljstvo da radim sa tako dobrim glumcima.
Ostvarenje „Za danas toliko“ nazvali ste filmom o ljubavi, filmom u ime vedrine, gde tmurnost ne može dugo da traje. Zašto nam je to sad tako potrebno?
– Film sam počeo da pišem još za vreme korone, a onda sam, montirajući ga, shvatio koliko zapravo ima zagrljaja u filmu. Izgleda da je nesvesno došla naša potreba za povezivanjem i za nežnošću u ovim vremenima u kojima vlada nesigurnost i strah.
Kad bismo zanemarili festivale, koliko je danas publike za jedan domaći, autorski film, koji „puca“ samo na bioskope?
– U ovom trenutku na ovo pitanje ne bih odgovorio realistično, već optimistično – puno. Svi žele da vide ovakve filmove!
Ako je „za danas toliko“, šta vam nosi sutra?
– „Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napredujem!“
Bonus video: Žilnik na otvaranju Festa
