1
Apsolutno je ovo zaslužena Nobelova nagrada za književnost. Nije zaslužena nagrada samo zato što je u pitanju autor kog sam prevodio, već zato što mislim da je uistinu u pravim rukama, kaže za Nova.rs Marko Čudić, profesor Filološkog fakulteta i prevodilac, koji je prevodio na srpski dela novog nobelovca Lasla Krasnahorkaja.
Prošle godine izdavačka kuća „Saturna“ ponovo je, posle više od jedne decenije kada je izašao u izdanju „Platoa“, objavila najhvaljeniji roman ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost Lasla Krasnahorkaja – „Melanholiju otpora“. Roman, koji je davne 1993. proglašen knjigom godine u Nemačkoj, preveo je ponovo s mađarskog na srpski profesor Filološkog fakulteta i prevodilac Marko Čudić. Pre nekoliko godina preveo je i zbirku priča mađarskog pisca – „Ide svet“ („Rende“).
Opus 122. dobitnika Nobelove nagrade za književnost karakteriše, po sudu prevodioca, univerzalnost:
– Osim u intervjuima, čini se kao da je Laslo mimo dnevne politike. Njegova poetika i poruka jesu univerzalni. Kritika je jednoglasna u tome da se bavi apokalisom. Laslo ima fenomenalan humor i ne znam kako mnogi ne primećuju taj „pravi humor sa vešala“, što bi se reklo u Srednjoj Evropi. U jednom svom tekstu, pošto se humor stalno provlači kroz njegova dela, okarakterisao sam to kao „apokalipsavanje“, dakle kao jednu vrstu ironičnog prikaza apokalipse. Bolji je Krasnahorkai u onim romanima u kojima nije do kraja eksplicitan u viđenju nekakvog otkrovenja i kraja sveta, kraja vremena, tamo gde se to samo naslućuje. Tako je u njegovoj trilogiji o domaćim temama, najpre u „Santangu“, potom u „Melanholiji otpora“ i na kraju u „Povratku kući barona Venkhajma“. Tu imamo vrlo slične obrasce, ali napisane na drugačiji način. Recimo, u ovom poslednjem delu imamo situaciju gde će lokalno kulturno-umetničko društvo izvesti totalni tango u čast čoveka koji se vratio. Dakle, prisutna je fina autoironija, autofikcija, reflektovanje na čitav taj svet koji je stvorio – objašnjava Čudić.
I dok tu trilogiju u kojima se bavi zavičajnim temama naziva jednom linijom Laslovog stvaralaštva, napominje da postoji i druga:
– Ta druga se bavi potragom za smislom i to kroz bavljenje drugim kulturama. U svom opusu mnogo se bavio Japanom i Mongolijom. Tim kulturama je posvetio tri odnosno četiri knjige. Zanimljivo je da te knjige nisu naišle na jednoglasno odobravanje kritike, kao što je to bio slučaj s onima koji se bave „domaćim“ temama.
Laslo Krasnahorkai je, posle Imrea Kertesa, tek drugi Mađar koji je osvojio Nobelovu nagradu za književnost. Čudić kaže da Mađarska nije jedina zemlja koja je zaslužila više od dva najznačajnija književna priznanja.
– Mađarska je velika književnost. I uvek je dobro kada neke književnosti, koje se nepravedno smatraju „malim“, budu priznate. Mađarska poetika je vrlo specifična, pa se često misli da je teško prevoditi s mađarskog jezika. Podsetio bih da je prvom mađarskom nobelovcu Imreu Kertesu trebalo nekih dvadesetak godina da se uobliči, kao što je to kod nas bio slučaj s Mešom Selimovićem. Ali ponekad su potrebne godine da pisac pronađe adekvatan ključ, pravi jezik, ugao da se ispriča priča koji neće biti stereotipna – smatra naš sagovornik.
Čudić podseća da su kritičari često ocenjivali da Laslovo pisanje pomalo liči na Kafkino, ali i na neke „ključne latinoameričke magove kao što je Gabrijel Garsija Markes“:
– Ali, istina je da je Laslo Krasnahorkai veoma svoj. U stvari, filmovi koje je radio zajedno s Belom Tarom dosta su mu pomogli u vizuelizaciji. Nedavno sam ponovo pogledao „Santango“ u novoj digitalnoj tehnici, koji traje sedam i po sati. I sada sam se tek na pola filma smejao, jer sam shvatio koliko je ironičan, crnohumoran… Laslo je kao autor polifoničan, kad pogledate likove, primera radi, u „Melanholiji otpora“, uvidite da se ozbiljno bavi teorijom. A i sama forma je kod pisca veoma bitna. Iako je izuzetan autor, jedan je od onih koji uspeva da podeli ljude – ili ga jako vole, ili ne žele da ulaze u taj njegov vrtlog – zaključuje Marko Čudić.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
