Sudeći na osnovu spiska članova žirija za buduću nagradu Narodne biblioteke Srbije, možda je primerenije bilo da se ona nazove nagrada Laguninog književnog kluba, kaže u intervjuu za Nova.rs pesnik i esejista Marjan Čakarević, koji danas ima promociju knjige priča „Povest o telu“ u UK Parobrodu u 19 časova.
Marjan Čakarević (1978) objavio je pesničke knjige Paragrad (1999), Sistem (2011), Jezik (2014, nagrada Miroslav Antić), Sedam reči grada (2014) i Tkiva (2016, nagrada Branko Miljković). Priredio je tematske brojeve časopisa Gradac posvećene dendizmu (2013) i književnosti i alkoholizmu (2021), kao i sabranu poeziju Milana Milišića, Aleksandra Ristovića (sa A. Bešićem i A. Ristović) i Vujice Rešina Tucića (sa A.Bešićem). Poeziju, prozu, kritike i prevode objavljuje od druge polovine devedesetih godina. Zastupljen u nekoliko antologija savremene srpske poezije. Bio je član NIN-ovog žirija do ove godine.
“‘Povest o telu’ je obrazovni roman koji se pretvara da je knjiga priča”, kaže Aleksandar Stević na koricama knjige. Šta je zapravo „Povest o telu“ za Marjana Čakarevića?
– Stevićevo određenje „Povesti o telu“ elegantno i precizno odražava žanrovsku nedoumicu koju bi knjiga mogla da izazove, ali koju ja uopšte nisam imao dok sam je pisao. Svakako postoje ravni (glavni junak, hronologija, delovi tela u naslovima itd.) koje ove priče povezuju nešto čvršće nego što je to slučaj sa „klasičnim“ zbirkama, ali roman, bar po mom osećanju, ipak podrazumeva složeniju, obuhvatniju i dublju umreženost tih ravni u jednu, jedinstvenu priču. Povest o telu je utoliko bliža onome što je naš profesor Ljubiša Jeremić nazivao „pripovedačkim vencem“. Kao, recimo, Kišovi „Rani jadi“, ili još bolje Karanovićeva serija Grlom u jagode. S obzirom na vreme i mesto, moji bi junaci mogli biti kao neka deca Baneta Bumbara i njegovih vršnjaka. Ali nezavisno od svega toga, „Povest o telu“, kao, verujem, i svaka knjiga koja drži do sebe, pokušava da odgovori na pitanja „ko sam ja“ i „šta ja tražim ovde“.
Poznat si kao pesnik i esejista, ovo ti je prva knjiga u prozi. Otkud taj prelaz i da li ćeš nastaviti u tom smeru?
– Da citiram čuvenu Bizmarkovu definiciju: proza je samo nastavak poezije pripovednim sredstvima. U osnovi, tema, sadržaj, ono što zahteva da se iskaže – nameće formu i žanr. Meni je intimno najvažnije da u tekstu postignem, ako bi tako moglo da se kaže – specifičnu jezičku gustinu, odnosno jedinstven, neponovljiv ritam zvučanja i značenja, i onda se konačna forma zaista lako uobliči. Kada sam završio prethodnu knjigu “Tkiva”, osetio sam zasićenje poezijom. Istovremeno, godinama unazad proganjali su me neki utisci, doživljaji, scene, neka istorija koja je želela da bude ispričana. I evo, nešto od toga sam ispričao. Ali ostalo je još.
Poezija je sve popularnija zbog društvenih mreža. Jednostavna je, kratka, zgodna za malo pažnje. Da li ti je to u redu što se na taj način populariše?
– Poezija je zahvaljujući mrežama možda za nijansicu vidljivija nego što je bila, a i to opet, rekao bih, samo u određenim krugovima, koji se inače zanimaju za književnost i umetnost. Pri tome, čini mi se, samo određeni tip poezije, one prozirnije, prijemčivije. Koliko god to već zvučalo kao fraza, poezija zbilja jeste bolji deo naše književnosti. I stoga je izvanredno što se vrti po mrežama. A na kraju krajeva, svaki tekst i svaka knjiga, pa tako i pesma, odnosno knjiga poezije, u prvom redu je tvorevina duha, i u konačnici je stvar ličnog rituala da li se čita na ekranu ili papiru.
Tvoj mandat u NIN-ovom žiriju je prestao, kako je bilo iskustvo rada tokom četiri godine? Šta si dobio, naučio, saznao? I kakva je savremena srpska književnost. Šta je dobro, šta je loše?
– Iskustvo je bilo prelepo, svakom bih preporučio. U suštini, žiriranje je čitanje kao i svako drugo, s tom razlikom što kad ste u žiriju morate da čitate i ono što možda inače ne biste, i da potom svoja iskustva najpre ukrstite sa ostalim članovima žirija, a onda ih na kraju date javnosti na procenu.
Najlepše u kritičarskom poslu jeste mogućnost, privilegija da budete prvi koji će naglasiti značaj nekog dela, koje će možda u budućnosti postati klasično. Ali bez obzira na tu privilegiju, bilo bi neozbiljno, pa u neku ruku i nemoguće procenjivati kakva je naša savremena književnost u celini. Pojedine knjige su izvanredne i moj se sud tu uglavnom poklapa sa onim što smo kao žiri odabirali. No imam takođe utisak da nam kao kulturi, kao zajednici pomalo nedostaje u znanju utemeljeno samopouzdanje, vera da možemo da proizvedemo nešto što će biti prepoznato kao značajno i izvan granica srpskog, pa i jugoslovenskog sveta.
Pisao si tekst o novoustanoljenoj književnoj nagradi Beogradski pobednik. Sada Narodna biblioteka Srbije od juna uvodi novu nagradu gde pisci ocenjuju pisce. Kako ti to deluje?
– Ovo je u poslednjih dve-tri godine čak treća nagrada koja se ustanovljava, neposredno ili posredno, kao posledica nezadovljstva ili frustracije Ninovom nagradom. Da podsetim, prvo je osnovana nagrada „Beskrajni plavi krug“ u Matici srpskoj, ali je ona očigledno zvučala previše ezoterično, pa je zato malo ko primetio da postoji, iako to ne znači da se neke pare ne troše i na nju. Potom je ustanovljen Beogradski pobednik, gde je, izgleda, žiri izneverio očekivanja osnivača, tako da je moralo da se pokuša i treći put. Sada doduše u malo diskretnijem vidu, jer će ovog puta u žiriju sedeti ipak i pisci, Matijević i Mitrović, koji nisu bojkotaši ili spoljni saradnici bojkota. Ali sudeći na osnovu spiska članova žirija za buduću nagradu NBS, možda je primerenije bilo da se ona nazove nagrada Laguninog književnog kluba. No, da ne budem samo maliciozan, ono što jeste novo, pa u perspektivi i zanimljivo, jeste činjenica da je ovo prva nagrada kod nas, a ne znam koliko ih i u svetu ima sličnih, koju će isključivo pisci dodeljivati jedni drugima.
Kojim piscima se uvek vraćaš, ima li knjiga koje čitaš po nekoliko puta?
– Razne pisce i knjige čitam više puta, neke zbog toga što ih najviše volim, druge jer su mi važni zbog nečega što sam pišem. Prethodnih godina, recimo, čitao sam ponovo disidente iz epohe (prvog) hladnog rata i uopšte Istočnoevropljane: Hrabala, Konrada, Škvoreckog, Krasnahorkaija, Nadaša, Sašu Sokolova, Andreja Bitova, Vitkjeviča i dr. Kako stvari stoje trenutno, nezavisno od njihovih prvorazrednih umetničkih dometa, izgleda da će nam ta iskustva biti u budućnosti dragocena.
Bonus video: Frenzen – Zašto je plakao dok je čitao Elenu Ferante?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar