„Ta predivna priča Marine i Ulaja počinje u Beogradu na Aprilskim susretima 1976. i završava se 1988. godine njihovim rastankom na Kineskom zidu. Pisala nam je iz Kine i tražila da priredi prvu prezentaciju Kineskog zida u Beogradu, da se vrati kući i da se smiri nakon odvajanja od Ulaja, tu prestaje njihova emotivna i profesionalna veza“, prisetila se istoričarka umetnosti Biljana Tomić emotivne i profesionalne veze Marine Abramović i Franka Uvea Lajsipena.
Tomić je bila urednica likovnog programa Studentskog kulturnog centra u Beogradu u vreme početka karijere Marine Abramović ranih sedamdesetih godina prošlog veka kada je bila u grupi šestoro umetnika zajedno sa Dragoljubom Rašom Todosijevićem, Zoranom Popovićem, Erom Milivojevićem, Nešom Paripovićem i Gergeljom Urkom.
„Kada sam radila u SKC-u stalno su dolazili stranci tako da kada je Marina došla sa svojim Ulajem, to je bilo normalno. Bio je izuzetno simpatičan i zgodan tip, pripadao je fenomenalnoj generaciji performera iz Nemačke u to doba. Mi smo imali nekoliko autora iz te grupe u Beogradu na Aprilskim susretima i to je bilo uobičajno u okviru međunarodnih prezentacija u SKC“, rekla je Tomić za portal Nova.rs povodom smrti Ulaja.
Ona ističe da je njihova saradnja i njihov zajednički život bio podjednako važan i za Marinu i za Ulaja i doprineo „formiranju specifične forme umetničkog rada, kretanja i ponašanja, gde je umetnost bila tu i na svakom mestu, dešavala se u njihovom permenentnom pokretu“, jer su živeli u kolima i putovali po Evropi.
Tomić skreće pažnju na njihov susret 2010. godine u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku za vreme njenog performansa „Umetnik je prisutan“ kada je Ulaj bio jedan od prvih učesnika performansa i jedini sa kojim je umetnica imala fizički dodir.
„To je verovatno najznačajniji momenat veze između dva nekadašnja partnera i umetnika koji su obeležili na dva različita načina istoriju umetnosti“, istakla je Tomić.
Boris Miljković, autor dokumentarca o Marini Abramović – „Povratak kući“, kaže da je Ulaj neraskidivi deo Marine i da nikada nije uspeo da se oporavi nakon njihovog rastanka.
„Bio sam sa Marinom pre 10-15 dana u Istanbulu, priveli smo kraju film i ona mi je tada rekla da ima utisak da se Ulaju više ne živi, da je to njegova duboka emotivna odluka“, rekao je Miljković za portal Nova.rs.
On je kazao da je u jednom trenutku izgledalo da su oboje na šteti nakon rastanka, međutim Abramović se, svojom kreativnom energijom, ubrzo sabrala i krenula dalje, dok je Ulaj ostao u mestu, pokušao da se sabere, ali nije uspeo do samog kraja.
„Ja znam da je bio bolestan, ali isto tako znam da je njegova bolest bila u remisiji i da to što je umro, na neki način je izvršenje njegove poslednje volje. Ne govorim o samoubistvu, nego o odustajanju od ovog sveta“, rekao je Miljković i dodao da je jedan od Ulajevih poslednjih radova (svetlosni print njegovog tela na fotopapiru) delovao kao „polaganje čoveka u grob“.
On je istakao da je Ulaj Marini do kraja bio jako blizak čovek i da su ostali u tesnoj vezi, čak je, dodaje, i njegova sada udovica Marinin prijatelj.
„Marina ga je volela svom žestinom i osećala se izneverenom u toj vezi nekoliko puta i njeno svedočenje posle Kineskog zida pokazuje to. To je trebalo da bude ljubavni sastanak, a pretvorilo se u rastanak i ona je znala da će ta veza nestati i povrediti je. Ipak nastavila je dalje i još pomagala i njemu i njegovoj ženi u krizama kroz koje su prolazili“, ispričao je Miljković.
Ulaj je trebalo da prisustvuje otvaranju restrospektivne izložbe „Čistač“ Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti 21. septembra prošle godine, ali ga je bolest u tome sprečila.
Beogradska publika je imala priliku da pogleda deo njihovih zajedničkih radova koji su nastali 1977. i 1978. godine u kojima isputuju granice ljudske izdržljivosti.