0
Petnaesto izdanje Kondenza – Festivala savremenog plesa i performansa, počinje večeras i traje do 30. oktobra na više lokacija u Beogradu pod sloganom “Radikalna ranjivost”. Tokom festivala biće izvedeno ukupno devet predstava i performansa, uz brojna predavanja i razgovore, a o svemu što nas čeka razgovarali smo sa ko-kustoskinjom festivala Marijanom Cvetković.
Razgovor vodio: Nikola Marković
Koliko se slogan festivala „Radikalna ranjivost“ odnosi na, u Kondenz programima, često tematizovan prekarni rad umetnika i umetnica u savremenom plesu i performansu, a koliko na našu ranjivost kao zajednice, odnosno jedinki – ljudskih bića u određenom kontekstu?
– Ovaj naziv prvenstveno se odnosi na opšte stanje u kome se globalni svet nalazi, uključujući ljude i sva druga živa bića, prirodu u celini. Nalazimo se svi, bez obzira koji deo planete naseljavamo i kojoj klasi pripadamo, u stanju ranjivosti i slabosti. Kapitalizam ne dozvoljava da se to prizna i da se, u skladu sa tim deluje, već od nas traži da se pretvaramo da smo jaki i neuništivi. Međutim, kada pogledamo u sebe i oko sebe, shvatamo kako nas je takvo bežanje od stvarnosti kapitalizma dovelo do ivice propasti. Zato umetnost koju prepoznajemo vidimo kao suptilan, ali jasan govor o tom stanju ranjivosti i o potrebi da budemo zajedno. Prekarni uslovi rada umetnika i umetnica, svih kulturnih radnika, ali i radnika uopšte, samo su jedna od manifestacija tog sveta koji je postao neosetljiv na ranjivost drugog. Tu spada i naš odnos prema prirodi: kako smo dozvolili da bića oko nas pate i nestaju, bore se za preživljavanje, tako isto dozvoljavamo da i čovek pored nas pati i bori se za puki život.
Svaki umetnički festival ima svoje „zvezde“, umetnike koji uživaju najveću popularnost ili renome unutar svoje scene – ko bi to bio za ovogodišnji Kondenz?
– Program svakog izdanja Kondenza pravimo tako da koncept „zvezde“ preokrenemo: to je kapitalistički koncept čiji je cilj da se neki proizvod bolje proda potrošačima, a nama je cilj da svaki program festivala, svaki njegov učesnik ili učesnica dobiju dovoljno pažnje publike i stupe u interakciju sa njom onoliko koliko žele i podele svoj rad na način na koji to žele. Naši su svi programi besplatni jer nam je važno da na festival dođu oni koji žele, a ne oni koji mogu da priušte karte. Ove godine, na festivalu imamo fantastične učesnike i učesnice koje su zvezdane na različite načine i koji umetnost plesa i koreografije koriste upravo kao idealno sredstvo za ukazivanje na naše ranjivosti. Među njima ima mladih i već afirmisanih umetnika, domaćih, umetnika iz regiona i Evrope, Brazila, Novog Zelanda.
Kada govorimo o koncepcijskim linijama festivala, bilo da se radi o određenim temama ili izvođačkim stilovima, šta biste istakli kao dominantnu ili zajedničku crtu za većinu ovogodišnjih gostiju?
– Ono što ih ove godine povezuje jeste istraživanje tema i načina da se kroz ples ukaže na one često potisnute sposobnosti tela i uma – da se oseća drugi, da se sluša tišina, da se pleše rukama i rečima, da se priznaju slabosti kako bi se na toj osnovi ljudi povezali i osetili jačim. Upravo ovaj program indirektno govori o zajedništvu, o mogućnosti da se, prepoznajući svoje i tuđe slabosti i ranjivosti, povežemo sa drugima i ponovo stvorimo zajedništvo koje je zasnovano na humanističkim vrednostima, u kome čovek čoveku nije vuk i gde čovek prirodi nije nezasiti uništitelj.
Takođe, mnogi od ovih radova ukazuju na plesno i umetničko nasleđe koje je važno za našu današnju umetničku poziciju, na nasleđe čije nam ponovno čitanje danas omogućava traženje alternativa – od ranih tradicija savremenog, konceptualnog plesa do lokalnih umetničkih fenomena poput Katalin Ladik. To je i na tragu naših nastojanja da, u jednom dugoročnom istraživačkom i arhivarskom procesu, konačno uspostavimo digitalnu arhivu istorije savremenog plesa na post-jugoslovenskom prostoru. Ovo je naš doprinos novim čitanjima te istorije, popunjavanju praznih mesta u hronologiji i uspostavljanju osnove za neku dugoročnu institucionalnu praksu koja odavno nedostaje u ovom polju. Sa mrežom Nomad Dance Academy uskoro ćemo otvoriti takvu digitalnu bazu savremenog plesa za sva buduća istraživanja.
Koliko je Kondenz tokom ovih 15 godina postojanja uticao na domaću plesnu scenu i koji su ključni dometi tog uticaja?
– Kondenz je nastao iz potrebe da se u Beogradu uspostavi prostor za nove, eksperimentalne plesne prakse koji bi služio razvoju i same plesne scene i publike. U ovih 15 izdanja čini se da je postao neizostavno mesto učenja, susreta, eksperimenata i za umetnike i za publiku, ali i za nas koji ga pravimo. Kroz njega je prošlo mnogo domaćih umetnika, često bio jedino mesto na kome su mogli da prikažu svoje radove. Tu je bilo umetnika i drugih učesnika koji su bili ili jesu danas ključne figure evropske plesne scene. Ali, posebno smo ponosni na način na koji se taj festival proizvodi i na činjenicu da je on zaista festival koji proističe iz saradnje na lokalnoj i regionalnoj plesnoj sceni. Jer, on nije projekat grupice ljudi, već platforma koja omogućava učešće svakom ko želi da se uključi, platforma za istinsku razmenu i eksperiment oblicima produkcije, kustosiranja, debate i dijaloga. Iako je to i dalje minimalno podržan festival – jer komisije Ministarstva kulture uporno odbijaju da mu daju više od minimalnog iznosa za festivale, on opstaje zahvaljujući međunarodnoj umreženosti i prepoznavanju njegovog značaja na međunarodnom nivou.
Takođe, činjenica da festival nudi sve svoje programe besplatno, od predstava do radionica i štampanih izdanja, uticala je i na razvoj publike koja je tu našla svoje mesto ne kao potrošač, već kao sagovornik i saradnik. Sami umetnici tu vide prostor za kritičku recepciju svog rada, za razmenu iskustava, nove kontakte i nove saradnje. Kondenz je postao važna tačka na lokalnoj plesnoj sceni, a verujem da je doprineo i tome da na široj kulturnoj sceni savremeni ples bude prepoznat kao važna, društveno angažovana i emancipatorska kulturna praksa.
Značajan deo Kondenza svake godine čine razgovori, predavanja, promocije knjiga…šta biste ove godine izdvojili kao posebno značajno iz ove programske linije?
– Ove godine festival, neuobičajeno, otvara jedno predavanje, predavanje njujorškog umetnika i teoretičara, Thomasa DeFrantza o „crnom“ performansu tj. performansu crnih umetnika koji prožimaju iskustva „crnog“ tela i „crnih“ političkih i društvenih borbi. Thomas će nam biti jedan od gostiju, umetnika i kustosa koji dolaze na Kondenz u okviru saradnje sa njujorškim plesnim teatrom Chocolate Factory sa kojim imamo višegodišnju saradnju. Ovim predavanjem želimo da najavimo temu idućeg izdanja Kondenza koji će se baviti pitanjima neo-kolonijalizma i naših anti-kolonijalnih tradicija kroz Pokret nesvrstanih, a u saradnji sa sličnim festivalima iz Rejkjavika i Bergena.
Osim ovog, imaćemo predavanje o radu Lusinde Čajds koje će, kao uvod u predstavu „Works in silence“, održati naš prijatelj Rok Vevar iz Ljubljane. I to je način na koji želimo da pomognemo publici da bolje razume istoriju plesa, ali i da ima podršku u razumevanju plesnih radova koji se ovde retko mogu videti.
Budući da je ovde kritičko pisanje o plesu gotovo izumrlo i želeći da tome posvetimo posebnu pažnju, ove godine ćemo predstaviti hrvatski časopis „Kretanja“ kroz razgovor sa dve izuzetne mlade urednice i autorke, naše saradnice, Ninom Gojić i Anom Fazekaš.
Kako se rodila ideja o saradnji Kondenza, Oktobarskog salona i Memorijala „Nadežda Petrović“, koju ove godine prvi put ističete i promovišete u javnom prostoru? Nekom će možda delovati neobično da se udružuju manifestacije koje su po svom renomeu i istorijskom kontekstu već velike i i značajne u svojoj sferi delovanja.
– Godinama apelujemo na potrebu za većom i intenzivnijom saradnjom u polju savremene umetnosti, budući da je kritička savremena umetnost sve više i više saterivana u ćošak politikama koje, sa jedne strane, podržavaju komercijalne programe (poslednji primer je neprimerena podrška Ministarstva kulture nastupu privatnih, komercijalnih galerija na trećerazrednom umetničkom sajmu u Budimpešti, sa pretežno nikakvim rezultatima), a sa druge, sistemsko izazivanje i produbljivanje jaza i nepoverenja između javnih institucija i nezavisne umetničke scene. Zato smo pozvali prvenstveno svoje kolege iz oba sektora da se ne boje saradnje, već da se povezuju, udružuju resurse kojih je sve manje i tako rade u javnom interesu, omogućavajući da se kritičke umetničke prakse učine dostupnim što većem broju građana, posebno van velikih gradova.
Ideja ovog zajedničkog javnog nastupa je, dakle, da se pokaže koliko je to zajedništvo i savezništvo nužno i, zato, moguće, i da se ovim činom ohrabre i oni koji zbog pritisaka oklevaju da čak i postojeće saradnje otvoreno predstave javnosti. To je i način apela za odbranu javnih institucija savremene umetnosti od gore pomenutih javnih politika. Moramo se odupreti politikama podela i usitnjavanja, jedina šansa nam je zajedništvo inspirisano zajedničkim dobrom, a ne profitom.
Ovo je druga godina kako teče i vaš veliki projekat Non Aligment Movements sa partnerima iz nekoliko evropskih zemalja. Kako vidite dosadašnje učinke ove saradnje u stručnom smislu,unutar zajednice profesionalaca, a kako na širem kulturnom planu, ka publici?
– Ovaj projekat je važan za intenziviranje prisustva regionalnih plesnih scena u svakoj pojedinačnoj zemlji, kao i za širenje prostora delovanja svih umetnika iz tih zemalja. Pored toga, njime promovišemo način rada naše mreže Nomad Dance Academy koja se suprotstavlja mainstream modelu rada plesnih organizacija i koja svoje delovanje zasniva na saradnji, solidarnosti i međusobnoj podršci. Inicijative koje proizilaze iz ovog projekta i ove mreže su već trajno promenile plesne scene u regionu, a način rada Stanice je rezultat takve razmene i zajedničkog promišljanja. Uz sve to, ideja nam je da kroz ovaj projekat afirmišemo pozitivno nasleđe Pokreta nesvrstanih koji nas i danas inspiriše u radu u polju plesa, ali i kao politička alternativa za koju verujemo da je uvek moguća.
Bonus video: Milena Marković, autorka romana „Deca“: Autori opere su uspeli da moje stihove naprave ritualnim