7
Jula prošle godine, pod suzavcem, osetio sam se živim. To mi je značilo više nego sva javna prelistavanja dnevne štampe i pametovanja. Ne pozivam na nemire, ali ovo hrli ka tome, i to svi znamo. Što reče Šekspirov Lir: "Neka promeni se il' nek nestane sve", kaže za "Nova" Marko Šelić Marčelo, čovek čije je polje izražavanja reč: u pesmi, prozi, muzici, stripu, teatru… I čovek koji drži do reči.
Novi album „Nojeva varka“, šesti po redu, nakon sedam godina pauze, kako kaže, najličniji je do sada.
– Vrlo intimno rastavljanje sebe na komade – i ponovno sastavljanje. Priča o čoveku koji je išao na proteste, govorio, trpeo zbog toga razne posledice, borio se za nešto – a nije se postiglo praktično ništa, osim da smo meni slični i ja proglašeni plaćenicima, propalim umetnicima, izdajnicima. I pukne ti film. Konceptualni album, u kome pesme funkcionišu kao poglavlja, prati priču o totalnom opozivu sebe – što se događa u prvoj pesmi „Udahni“, objavljenoj prošle godine, pre no što je sve otišlo dođavola zbog pandemije. Odatle gledamo kako se „lirski subjekt“ upinje da postane ravnodušan – a znamo da laže. I pratimo kako mu se, iz pesme u pesmu, krcka ta kupola odlučene ravnodušnosti, sve do eksplozije povratka u sebe. Nojeva barka ispostaviće se varkom, pravi idealista će ostati idealista po cenu da ispadne budala, samo da ne postane cinik.
Sada ste objavili drugi singl „Flešbek“, koji je već postao viralan.
– Jedna od priča koje su tvoje i svačije. Prve ljubavi kad se okončaju, to deluje kao smak sveta, a dve decenije kasnije, to je lepa uspomena koja ti izmami osmeh. „Flešbek“ kaže da odustajaća iz „Udahni“ toliko ne zanima sadašnjost, da ima kad da premotava uspomene. Pesma je vedra, a ispod tog sloja provejava seta – sve prolazi, pa i mi sami. Bitan motiv za ono do čega album kasnije stigne jeste da nismo ovde zauvek, moramo ostaviti neku bolju zemlju deci koja dolaze. Muziku je uradio moj prijatelj i saradnik Šljuka, spot režirao Nemanja Maraš, a kao glavne zvezde pojavljuju se divna Vanja Nenadić, glumica, i Miloš Mijailović Jaaz, producent i glava kuće „Aristokrat“.
Povukli ste se iz javnosti nevezano za pandemiju.
– Ne znam mnogo o vođenju projekata, ali znam da u svakom ima ona „šta smo uradili“ faza. To mojoj zemlji fali – podvlačenje crte. Ovde se niko ne povlači s političke scene kad ne uradi ništa, nikoga nije sramota. Pa se onda ta logika širi i na druge aktere političke situacije. Ne razumem ljude koje naprosto moraju da budu u medijima stalno. Zar je bilo ko, kada ga daleko bilo, zadesi smrt bliske osobe, dužan da da intervju za „Gloriju“? Niti razumem zašto oni zovu, niti zašto neko pristaje.
Koji je konkretan povod bio za takvu vašu odluku?
– Bili su razni protesti, bio sam na svim, o svom trošku, govorio, marširao, bio spreman na sve posledice. Drugaricu smo 2017. vodili u Urgentni, jer su joj razbili kamenicom glavu. Te godine beše i predsednička kampanja, što je bio moj veliki iskorak dati javnu podršku nekom kandidatu i ako tu pogrešiš, moraš se pitati šta je s tvojim procenjivanjem ljudi. Ispalo je da smo budale, jer smo uložili svoj kredibilitet, vreme, energiju, i ono najvažnije svoju nepokvarenost. Bar većina nas, obaška ono nešto ljudi što misle da je dovoljno biti protiv režima pa da se naprasno opošteniš i uvrstiš u pristojne. Nije problem što nije uspelo, nego što čuješ da je ovaj u stvari radio za ovog, onaj za onog, taj je poturen od stranke, taj od Službe. E pa ja, evo, nisam. Nisam radio ni za koga, čak ne ni za samoga sebe, nego za svoju zemlju, kao i toliko časnog sveta, običnih ljudi, izneverenih. Na kraju je svim političkim akterima bolje nego ostalima koji su dali sebe za stvar. Nije problem skakanje u rupu. Ko skače za ono u šta veruje, nikad se ne kaje, makar i bukvalno zaginuo. Ali skok u rupu uzalud, e to je pak sasvim druga priča.
Šta vas je najviše zabolelo?
– Trivijalizovanje. Etikete iz devedesetih – snage haosa i bezumlja, izdajnici, plaćenici. Nije to samo skupštinski rečnik, šire mase misle to isto. A te reči, ma kako ovde lako „sevale“, zapravo su vrlo ozbiljne. Jer ovde neko zaista radi protiv svoje zemlje, čak i na nivou reka ili vazduha. Ali većina kaže: ma dobro to – uostalom: ne vidimo – nego vidi Nikolu Koju, Baneta Trifunovića ili Raleta Milenkovića, eno govore po protestima, to sve, bre, potplaćeno, izdajnici. Možeš reći sebi da to pišu samo botovi. Nije istina. To misli toliko mnogo ljudi da je istinski poražavajuće. Pamtim dan kad sam pročitao komentar na Koju: “A bio je dobar glumac”. Znači, sad više nije ni glumac, samo zato što je rekao ono što se vidi golim okom. I onda se zapitaš – čemu? Ne samo borba, nego čemu knjige, pesme, predstave, filmovi. I povučeš se.
Koliko su mediji doprineli takvoj situaciji?
– „Instagram novinarstvo“ se zapatilo. To što se danas radi je afirmacija alapačarstva, samo je pitanje s kojim političkim predznakom. Po tekstu se odmah prepozna ko se školovao u tabloidima iako se zaposlio na mediju koji je protiv režima, pa misli da je avanzovao. Ako nema profesionalnosti, pristojnosti, lektorisanog teksta, svejedno mi je da li si za režim ili protiv njega.
Kako biste definisali sadašnje stanje u našoj javnoj sferi?
– Javnost je kao satarom rascepljena. Imamo „nemisleću“ estradu i ovu drugu, „misleću“ obalu. Intervjui ovih prvih svode se na rijaliti-pitanja o privatnom životu, a ova druga polovina, to jest manjina, odgovara na pitanja a la: „A ovaj Vučić i to sve, šta mislite?“. Zajednička tačka im je da se ne priča o tome čime se ljudi zapravo bave. Napravila se situacija da jedne iste javne ličnosti stalno prelistavaju štampu i dužne su da nešto silno smatraju o nekakvom Vulinu, na primer. To dežurstvo na (o)smatračnici svodi se na, što reče moj prijatelj Kokan Mladenović: „Situacija se ništa ne menja, u skladu s tim ni moje mišljenje“. Kao građani svoje zemlje moramo se baviti promišljanjem vremena u kome živimo, ali ne možeš da se ne zapitaš dokle jedno te isto, što na ljude sada već ostavlja efekat – dokle će, bre, ovi tu nešto da se bune.
Šta vas je toliko razočaralo?
– Crnobelost Đilas-Vučić, situacija da si tobože za ovog ako nisi za onog. A tu je i utisak da kod nas postoje procesi koji se dešavaju sopstvenim tempom, i nikako drugačije. Narodu dozlogrdi kad mu dozlogrdi i to ne može da se ubrza, niti može da se objasni, niti da se uhvati prečica. Možda bi bilo brže kad bi ona šaka ljudi što javno ustaje protiv režima naprosto ućutala. I kad bi se pogasilo ovo malo nerežimskih medija. Tada bi ljudi znali da niko nije tu da umesto njih ruši lošu vlast. Na protestima nas nikad nije bilo 100 hiljada u prestonici, uprkos svemu što vlast radi.
Vratili ste se u pozorište kao autor songova i glumac u Šekspirovoj „Buri“ u režiji Kokana Mladenovića u SNP.
– Moji saradnici Nevena Glibetić Nensi i Rade Sklopić Rejd i ja dugo nismo radili za pozorište, upravo zbog cenzure i po režimskoj kazni. Kokanovo čitanje teksta uvek je posebno i iznedri poveznicu s aktuelnim „ovde i sad“. U „Buri“, iako se formalno vodi kao komedija, zapao mu je za oko motiv osvete i mržnje. Moj prijatelj koji je mnogo radio s ratnim veteranima pričao mi je o tom čudnom terminu ne-rat, koji se koristi za stanje posle rata. Tako nekako naše zemlje žive, u tom ne-ratu koji se pred izbore, naročito u komšiluku, napumpa skoro do pucanja. To nas je zanimalo u „Buri“, to pujdanje na mržnju, čekanje na dan osvete i spremanje za njega.
Tumačite lik duha Arijela. Šta je ta uloga prodrmala u vama?
– Šta sa decom? To je zajedničko „Nojevoj varci“ i našoj verziji „Bure“, ako više nema nikakve crvene linije, to moraju biti bar deca. Ali ne kao u izbornom sloganu kojim neko zaista, kako lepo vidimo, misli samo na svoju decu. Arijel je neko ko ne sme da se suprotstavi svom gospodaru (zvuči poznato?), ne sme da kaže – ne. On nije nedužan čovek, ali jeste nedužna duša. I zato na kraju uradi ono u šta najdublje verujem, a to je da preduzme hrabrost. Jer hrabrost i nije osobina, nego odluka. Sve o čemu smo pričali, protesti, cenzura, lična bezbednost, ništa od toga nije lišeno straha. Samo se budala ne plaši. Hrabrost, međutim, dolazi kao odluka usred straha, jer ima nešto strašnije i od pogibije, a to je sramota.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
