0
Pre 22 godine "Munje" su bile optimistički refleks dešavanja u našem "pro-petooktobarskom" društvu, jedan urbani poziv da konsolidujemo snage, da simbolično zajašemo, tada popularni, dramenbejs i podredimo ga svojim potrebama. Bio je to revidirani eho početaka "Devedesetdvojke", video poetika Mjehura Ubice, ali najviše od svega "Munje" su bile "normalan", bioskopski film, da izađeš sa društvom ili partnerom i ispratiš neku priču. Od tada nije bilo puno takvih. Naročito ne vedrih filmova.
MUNJE OPET! (2023, r. Radivoje Andrić)
Danas, malo ko pamti „Peti oktobar“, „Devedesetdvojku“, dramenbejs, možda čak i „Munje“. Govorim metaforično i mislim na matore i razočarane & mlade i nezainteresovane. A među njih stižu „Munje Opet!“, još i više nego prvi put u naporu da budu samo „normalan“ bioskopski film.
Koji ne drži lekcije, koji nema agende, koji ne prati trendove, koji vas ne mami krupnim ili senzacionalističkim temama. Koji, hebi ga, drugari, bitno je da se napomene zbog konkurencije – ima radnju! Koji priča priču, u kome se nešto dešava, u kome možete da navijate, da se smejete, da se blesavite, da kupite fore. I izađete raspoloženi s kokicama među zubima.
Skriveno ispod sve te lakoće i zajebancije, ispod priče o tome kako Pop i Mare idu u Beč šatro na trideset godina mature, koju organizuje GoYko, a zapravo da mu otmu jedinu kasetu sa svojim snimkom koji je bez njihovog znanja prodao novoj folktrep zvezdi Mili Sili, krije se zapravo malkice melanholičnija priča o junacima koji se bore protiv sopstvene „bivšosti“, svojih godina i zemlje koja ih je zombifikovala mlade, dok s druge strane „neki novi klinci“ nemaju ni želje ni vremena da se „organizuju & menjaju stvari“, već isključivo i samo, ali i opravdano, misle na sebe i rade na svojoj budućnosti. U takvom tranziciono-kapitalističkom spletu, Pop i Mare proživljavaju svoju poslednju mladost, mire se sa GoYkom i vraćaju prijateljstvo, kao „zanat najstariji“ u prvi plan.
Zvezde prethodnog filma, poput Lole i Kate, našle su efektno i duhovito mesto u ovom filmu, neke nove spojile su razne krajeve naše estrade, od Mace do Đusa, napravile mesta legendama, poput razredne Smilje Torture tj. Seke Sablić, da ponovo zasijaju, a rekao bih da se film svojim poslednjim „trekom“ i trijumfom Munja vratio par koraka pre dramenbejsa u eru organskog hip hopa kada su Public Enemy krčili put kao bageri. „Opet!“ možete bez problema da čitate kao „Fight the Power!“, ali debelo svesni da je to sada pre neka individualna filozofija nego poziv na pokret. Tako „Munje Opet!“ u isto vreme bivaju i relikvijica i neugasiva vatrica.
Dramenbejs je mrtav, MUNJE opet žive!
OCENA: 8/10
Bonus video: Nikola Đuričko na premijeri „Munje: Opet“
