Piše Maja Uzelac: Prodaja Beograda

Minut ćutanja.Čega se ovde pre uhvatiti?Da li je glavna tema planski proces preuzimanja ključnih beogradskih nekretnina - Beograđanke, Beko kompleksa, Bigza?... - e sad me pitajte da li je u pitanju ista firma, a odgovor je ukratko - jeste. Pa me onda pitajte koliko dugo firma postoji, a odgovor je: obično pet minuta - u ovom slučaju od dec. 2020. (ono što sam u 3 klika našla, svima na uvid, posred svetlog interneta - to je da je u času kupovine Beograđanke drugi ogranak firme na računu imao godišnji saldo tipa 26 miliona dinara, a zaposlenog - komada 1.) Pa me onda pitajte ka kome svi ovi podaci vode - a ja ću vam reći da je bilo ljudi koji su se ovim bavili - hvala im - pa do njihovih zaključaka, zanima li ikog - stići će u aj da kažem 4 klika.Obećavam ne više od 5.Ili je ipak prva tema ružnoća projekta čija je slika na istom internetu raspoloživa? Sve dok naizgled promene nisu velike - u obliku i osnovi ove zgrade koja je kulturno dobro ih, kako zakon nalaže, nema - u utisku i asocijacijama sva je razlika sveta.Dok je predratni П - projekat Državne štamparije Dragiše Brašovana - ikonički biser moderne inspirisan oblikom štamparske mašine tog doba - zračio nekakvim kulom, svedočio o moći i monumentalnosti, ili bar simbolisao potencijal kolektivnog ali i individualnog uma tih dana...nova, glatka, bela zgrada, predviđena za kancelarije Novog Doba, zrači korporativnom sterilnošću, a svedoči o moći zguravanja gomila sitnih činovnika u gusto pregrađene prostore, ili bar potencijalu izrabljivanja i ubijanja u pojam svekolikih masa ovih dana.Ili, je, najzad - a moje srce uvek će biti na ovoj strani - ključna, najbitnija tema koju citirani pasus nameće - bestidnost, besramna konstrukcija koja, tek da ih ne bi sasvim prećutala, pominje "nekoliko firmi i nešto umetnika" koji su "koristili zgradu prepuštenu nemaru"...."Zgrada prepuštena nemaru" - dame i gospodo možda prestari i prenezainteresovani da biste o tome išta znali, ali ipak pre: sasvim dovoljno upućeni, međutim takođe upućeni da o tome mnogo ne divanite - bila je dovoljno dugi niz godina najveći alternativni centar ovog grada koji sebe zove prestonicom jedne države.Plaćao se zakup. Nije bio preskup.U njoj su bendovi držali probe, didžejevi vežbali setove, ekipe pravile žurke, neki zabavni parovi svadbe...U njoj su slikari imali ateljee, fotografi razvijali crno-bele filmove, studenti režije radili ispitne filmove. U njoj su se snimali spotovi; u njoj se pisalo, ikonopisalo i mačevalo; u njoj su spasavane ugrožene životinje; u njoj su se uvek dvoje tako smuvali; u nju ste svaki put dovodili strance.Zato što: svaki veliki grad mora da ima prostore kojih nema nigde, prizore koje na drugom mestu nećete videti i zvuke koje ćete samo tu čuti. Hodnike kojima ste prošli jednom i odmah znate da te korake nećete zaboraviti.U tome je njegova duša.Tu su njegovi ljudi. Oni koji ga od toponima sele ka legendi.Njegov uticaj i glas koji o njemu kruži u tom belom svetu..Osim Bigza, u gradu Beogradu tako postoji i recimo, Cetinjska, a u njoj svi oni sirovi, a gotivni kafei, klubovi i galerije, po kojima Beograd uvek vezuju za bratski Berlin i Njujork.Postoji i Ciglana, gde je godinom za godinu radio Dev9t, festival svega neočekivanog, nezavisnog, podzemnog.---Oba su viđena za prodaju.*Ono što ostaje je ovaj grad.Na mapi.A šta ostaje u njemu?*Fotke praznih hodnika kruže instagramom uz crna srca.Internetom teku suze ovih dana, dok se poslednji "stanari" iseljavaju iz BIGZ-a.Poruke podrške, ne zna se tačno ko kome pre, jer svakom je bilo previše bitno.Ulicama se vuku mladi kojima je oteto utočište..Kako se lako, decenijama, iz ovog grada frljate sintagmom Srce Srbije.Da l' je ikad ikom od vas palo na pamet da i Beograd ima srce?...PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.