0
Sa izdavanjem novih, do sada neobjavljenih snimaka uživo sa BBC-a, i dalje ostaju pitanja o komplikovanoj i kontroverznoj karijeri i ličnosti Luja Armstronga.
Više od pola veka nakon smrti Luja Armstronga, obožavaoci i kritičari i dalje raspravljaju o njegovom imenu. Da li se izgovara Luis ili Lui? Neki ukazuju na reči samog trubača. U intervjuu iz 1947. godine, Armstrong je rekao: „Moja majka me je uvek zvala Luis, a ne Luj.“ Međutim, audio snimci sugerišu da su skoro svi ostali koji su ga poznavali (uključujući i njegovu suprugu) koristili drugi izgovor. Na neki način, ova dvostrukost je prikladna, odražavajući nejasnoće u Armstrongovom karakteru i ličnosti. Novinar Murray Kempton ga je slavno opisao kao kombinaciju „čistog i jeftinog, klovna i stvaraoca, boga i pajaca“, piše „BBC“.
Ovog meseca, sa objavljivanjem novog albuma sa snimcima uživo, dodato je novog materijala u tekuće debate o Armstrongovim kontradikcijama. Nazvan “Louis in London”, album prikazuje i Armstrongovu džez genijalnost i njegovu vodviljsku glupost. Takođe nagoveštava složenije i kontroverznije aspekte Armstrongovog stava prema rasizmu.
Novoobjavljeni snimci napravljeni su na BBC-ju u Londonu, tokom Armstrongove turneje po Velikoj Britaniji 1968. godine. Ovaj period obeležava vrhunac njegove popularnosti, dolazeći samo nekoliko nedelja nakon što je “What a Wonderful World” zauzela vrhove britanskih top-lista. Međutim, to je takođe bio i kraj njegove karijere. Nakon završetka turneje, Armstronga su pogodili problemi sa srcem i bubrezima, od kojih se nikada nije potpuno oporavio.
Povukavši se u svoj dom u Njujorku, bolesni Armstrong je počeo da katalogizuje svoje životne snimke. Posebno se zaljubio u BBC snimke, puštajući ih posetiocima, praveći kopije za svoje kolege iz benda i dodajući etiketu na svoju ličnu kopiju koja je izgledala kao da signalizira njegove namere: „za fanove.“
Uprkos Armstrongovoj ljubavi prema ovim nastupima, oni su samo delimično objavljeni nakon inicijalnog emitovanja. Album objavljen ovog meseca predstavlja mnogo potpuniju verziju BBC snimaka, dodajući pet novih pesama onima koje su već bile izdate. Takođe uključuje alternativni snimak “Hello, Dolly!” koji je „drugačiji, duži i bolji“ od prethodne verzije, prema rečima Rikija Rikardija, direktora istraživačkih kolekcija u Muzeju kuće Luisa Armstronga.
Rikardi, koji je pomogao u sastavljanju albuma, ima neke teorije o tome zašto su BBC nastupi bili toliko važni Armstrongu. „Sve je u kontekstu,“ kaže Rikardi za BBC. „Ubrzo nakon turneje po Velikoj Britaniji, njegovo telo je konačno posustalo. Tako da mislim da je postojao deo njega koji se suočavao sa činjenicom da možda nikada više neće nastupati na bini za svoje fanove.“
Na ovaj način, Armstrong je možda video BBC nastupe kao svoje poslednje velike performanse – „poslednji pozdrav“, kako to Rikardi opisuje. „Čak i pre njegovih ozbiljnijih zdravstvenih problema, živi koncerti su mogli biti prilično nestabilni,“ kaže Rikardi, misleći na probleme sa usnama i zubima koji su uticali na Armstrongovo sviranje trube kako je postajao stariji. „Ali londonski nastupi pokazuju da je još uvek bio sposoban da priredi trenutke koji izazivaju jezu svojim trubom u tako kasnoj fazi života.“
Ali pored toga što pruža pregled Armstrongove karijere po dekadama, album “Louis in London” takođe beleži njegov složeni identitet kao izvođača. Tokom turneje u Velikoj Britaniji, nekoliko kritičara je primetilo tenziju između Armstrongovog statusa pionira džeza i njegove sklonosti ka zabavljačkim trikovima koji oduševljavaju publiku. Recenzent za “Melody Maker” je primetio: „Naglasak je u velikoj meri na pevanju i glupiranju, i ljubitelji Luisove trube mogu biti razočarani.“ Kritičar za “The Times” se složio: „Kao performans u šou-biznisu, bio je izvanredan. Sa džez tačke gledišta, bio je prilično neupadljiv.“
Rikardi tvrdi da je ovo već dugo bio deo Armstrongovih nastupa. „Lažna je naracija da je Armstrong bio umetnik dvadesetih godina, ali da je kasnije ‘prodao dušu’ i protraćio sav taj potencijal,“ kaže on. „Sve za šta je kasnije bio kritikovan, već je radio dvadesetih i tridesetih godina – izvodio pop pesme, svirao melodije sa Brodveja i bavio se komedijom.“
Uprkos kontroverzama, Džordana Elizabet, džez kritičarka, veruje da je Armstrongovo nasleđe sigurno. „Nijedna od kritika ga ne sprečava da zadrži svoje mesto u istoriji džeza,“ kaže ona. „Bio je veoma voljen i poštovan i to ostaje do danas.“
Bonus video: 100 godina džez velikana Bubiše Simića
