0
Pitanje o Kazanovi i Don Žuanu je i pitanje naše ženskosti, na koji način mi možemo da uspostavimo ravnotežu sa muškim svetom. Ne da ga pobedimo, ne da učestvujemo u nekoj vrsti rata, već da uspostavimo zajednički razgovor koji će doprineti da oba roda rastu i neguju se, uzajmno prožimaju i razvijaju, kaže književnica u razgovoru za Nova.rs.
U poslednjem romanu „Pročitano sa usana“ Arsićeva je zapisivala razmišljanja o slikarstvu, muzici, filmu, ličnih doživljaja i meditacija o savremenom svetu i prošlom vremenu. Bilo da proučavaju istoriju osmeha, razmišljaju o proricanju i tetoviranju, o razlici između ljubavi opisane u knjigama i one u stvarnom životu ili slikaju verenice poznatih pisaca, zapažanja književnice prati zajednička misao: život je uglavnom veliki nesporazum iz kojeg se rađa umetnost kao najveće čudo.
Razgovarali smo sa književnicom o tome zašto čitanje ne sme da izađe iz mode, gde su danas Don Žuan i Kazanova, šta (ni)smo naučili iz istorije i da li je prijatan svet postao utopija.
– Svaki susret sa knjigom je vrlo važan i svako ponavljanje da je potrebno čitati nije uzalud, pogotovu u ovom vremenu u kojem živimo i u kojem postoji neka vrsta predrasude da su knjige suvišne, da je čitanje neka vrsta razbibrige koja ničemu ne služi, zaboravljajući činjenicu da je to nešto što oblikuje čoveka, pomaže mu da savlada zlo i da uputi sebe na ono što je dobro – kaže književnica s kojom smo imali prilike da popričamo na Noći knjige.
„Pročitano s usana“ tiče se, kako dodaje, njenog čitalačkog iskustva, gledanja slika, slušanja muzike, razmišljanja o filmovima, te je pokušala da kao pisac poetički objedini to iskustvo.
– Želela sam da pokažem kako se postaje pisac i na koji način pisac vidi svet i kako ga on oblikuje, a istovremeno da predočim čitaocima da postoje lepe stvari. Ne treba dizati ruke od ovog sveta koji i dalje poseduje lepotu koju treba da okrijemo. U knjizi su esiji koje sam u vidu pitanja postavljala sebi – poput: Po čemu su slične Mona Liza i Sfinga? Zašto je Don Žuan imao više lepih iskustava sa ženama u odnosu na Kazanovu? To su neka zanimljiva pitanja koja zahtevaju i čitalačke pameti, ali i nečeg što je neko malo ludilo i igra uz koju je zanimljivo otkrivati.
Jedno od pitanja koje postavljate je i da li je prijatan život postao utopija.
– Da. Toliko govorimo o sreći, pitamo se kako da je dosegnemo, ali nam se čini da taj podatak nije lak zato što je sreća često povezivana sa zadovoljstvom. Skrenuli smo pažnju sa lepote i mudrosti na ono što je samo zadovoljstvo. U toj potrebi da budemo zadovoljni, mi gubimo sopstvenu suštinsku vrednost, ono što nas zaista čini stabilnim i centriranim. Sreća je povezana sa duhovnim, a ne sa onim što nam se nudi kroz potrošačka dobra koja nam se udvaraju i mame nas da zaboravimo na same sebe.
Kroz razgovor o ličnostima kakvi su bili Don Žuan i Kazanova, dotičemo se i teme patrijarhata koji je, prema mišljenu Arsićeve, itekako prisutan u današnjem svetu.
– Oni su prototipi zavodništva i na koji način razumemo zavodništvo. Tu je veliko pitanje mačizma. Živimo još uvek u patrijarhalnom svetu gde je muškarac neko ko ima ozbiljnu ulogu. Evo gledamo u „Nečistoj krvi“ na koji način patrijarhat postavlja određene zadatke muškarcu. Taj svet može da deluje lagodno, superiorno ali je sa jako teškim zadacima u kojima oni nažalost upotrebljavaju žene, kako bi ih rešili. Pitanje o Kazanovi i Don Žuanu je i pitanje naše ženskosti, na koji način mi možemo da uspostavimo ravnotežu sa muškim svetom. Ne da ga pobedimo, ne da učestvujemo u nekoj vrsti rata, već da uspostavimo zajednički razgovor koji će doprineti da oba roda rastu i neguju se, uzajmno prožimaju i razvijaju.
U svojim romanima Ljubica Arsić često zadire u epohu i minula vremena, a kako i sama priznaje, „pisac ne može bez prošlosti“.
– Pisac zapravo piše iz svoje prošlosti. Kao što čovek iz prošlosti oblikuje sebe sećajući se detinjstva, tako i pisac iz svojih ranih sećanja pronalazi lajt motive svoje proze. Ne treba naravno da poklapamo prošlost i istoriju. Istorija je priča prepuna ratova, političkih borbi i jedno stalno ponavljanje sukoba i surovosti. U modernom vremenu istorija sve više obraća pažnju na privatnost, na intimnost. Postoje sada priče iz privatnog života koje su veoma zanimljive jer mi u stvari ne znamo kako su ljudi ručali u srednjem veku, na koji način su tertirali vanbračno dete, kakva je prava imalo… U stvari, iz privatne istorije se i stvara najlepša književnost i tu je veza između pisca i istorije koja podrazumeva priču o ličnoj sudbini, nešto što je intimno i kamerno – zaključuje Arsićeva.
Bonus video: Ljubivoje Ršumović kazuje stihove svoje pesme „Domovina se brani lepotom“
