1
Pogled na bilo koju kompilaciju najboljih pesama iz '50-ih godina otkriće neumitnu činjenicu: od kako je juče preminuo Litl Ričard, više nijedan od najvažnijih pionira rokenrola ne hoda zemljom.
Greil Markus počinje „Misteriozni voz“, verovatno jednu od najcitiranijih knjiga o rokenrolu ikada, sećanjem na scenu iz TV šoua Dika Kaveta iz 1970. godine kada, usred rasprave Erika Segala o njegovoj „Ljubavnoj priči“ sa kritičarem Džonom Sajmonom koja je povukla u dosadu, Litl Ričard skoči sa fotelje, vikne im da umuknu, i kaže: „Ja sam napisao knjigu, lično, ja sam pisac, napisao sam knjigu i zove se ‘Dobio je šta je hteo, ali je izgubio šta je imao'“.
Litl Ričard je, kaže Markus, sedeo sa arbitrima ukusa, ali ga nisu zanimale njihove otrovne strelice. „On je Litl Ričard. A ko su oni? Ko će se sećati Erika Segala, Džona Sajmona, Dika Kaveta? Ah, ali Litl Ričard, Litl Ričard lično! Eto čoveka koji je važan. On zna kako se roka“, piše Markus i malo dalje primećuje: „Litl Ričard bio je jedini umetnik u studiju te večeri, jedini je uzburkao svoje doba, jedini koji je posegao za besmrtnošću. On je kršio pravila, stvarao formu; on je uobličio životnu snagu što je tiho cvilela u svakom od nas sve dok on nije našao izraz za nju“.
Ričard Vejn Peniman od samog početka nije imao mnogo šta da izgubi. Rođen je 1932. u Mejkonu u Džordžiji kao treće od 12 dece. Otac propovednik i švercer alkohola koji je držao noćni klub izbacivao ga je iz kuće. Bio je crni dečak na američkom jugu, bez mnogo šanse.
– Rođen sam u slamovima. Moj tata je prodavao viski, švercovani viski. Tata je hteo sedmoricu sinova, ali sam mu ja to pokvario, jer sam bio gej. Bilo je mnogo siromaštva, mnogo predrasuda u ono vreme – pričao je Litl Ričard kasnije novinarima.
U detinjstvu je pevao u crkvenom horu, gospel će ostaviti traga u njegovim kasnijim pesmama, i već je tada svojim načinom pevanja skretao pažnju na sebe.
Sestra Rozeta Tarp, a divio joj se koliko i Mahaliji Džekson, čula ga je kako peva i pozvala ga da joj otvori koncert u Mejkonu. Platila mu je za nastup. Četrnaestogodišnjak se tada odlučio da se profesionalno bavi muzikom. Do tada je nekako naučio da svira saksofon, ali se prihvatio klavira, pošto je čuo Ajka Tarnera u pesmi „Rocket 88“.
– Moji u porodici nisu voleli ritam i bluz. Bing Krozbi, „Pennies From Heaven“, Ela Ficdžerald, to je bilo sve što se slušalo. A znao sam da negde mora da postoji nešto glasnije od toga, ali nisam znao gde to da nađem. I onda sam to pronašao u sebi – ispričao je Litl Ričard u jednom intervjuu magazinu „Rolingstoun“.
Otac ga nije podržavao u bavljenju ritmom i bluzom jer je to „đavolja muzika“, a majka je ćutala, pa je Ričard kao tinejdžer otišao od kuće. Prvo u neku putujuću vašarsku atrakciju sa vidovnjakom, pa u orkestar Bastera Brauna, gde je dobio nadimak Litl Ričard, pa u razne vodvilje. Otud tanki brčići, šminka, podignuta kosa i ekscentrična odeća.
Bluzer Bili Rajt, impresioniran glasom Litl Ričarda, obezbedio mu je snimanje na lokalnoj radio stanici i ti će mu demo-snimci doneti ugovor sa kućom „RCA Viktor“. Za njih je snimio i bluz „Every Hour“. Taj singl postao je hit u Džordžiji, a puštao ga je i Ričardov otac na džuboksu u svom klubu, sve dok nije bio ubijen u nekom obračunu ispred lokala.
Ričard se potom preselio u Hjuston, osnovao bend, promenio etiketu, snimao je nove singlove i nijedan hit. Nezadovoljan, bez para, vratio se u Mejkon i zaposlio se kao perač sudova. Ali je osnovao i novi bend, The Upsetters. (Singlovi koje je pre toga snimio objavljeni su na duplom LP-u „Formative Years“ 1989. godine.)
Jedan od najpamtljivijih vokalnih početaka u rokenrolu često se mistifikuje, traže se odgovori o skrivenom značenju tog početnog nonsens stiha-vriska u pesmi „Tutti Frutti“. Magazin „Rolingstoun“ nazvao ga je najinspirisanijim stihom na nekoj rok ploči, a „Modžo“ ocenio da je to „zvuk rađanja rokenrola“.
A šta taj stih zapravo znači, razjasnio je sam Litl Ričard u razgovoru za „Rolingstoun“.
– Radio sam na autobuskoj stanici za Grejhaundove autobuse u Mejkonu, u Džordžiji. I nisam mogao da uzvratim svom šefu, čoveče. On bi mi donosio sve te činije da ih perem i ja jedan dan kažem sebi: „Moram da uradim nešto da ga nateram da prestane da mi ih donosi na pranje. I rekao sam mu: „A-Wop-Bop-a-Loo-Bop-a-Lop-Bam-Boom, nosi ih napolje!“ i to sam tada i mislio. I tako sam napisao „Tutti Frutti“ u kuhinji, napisao sam „Good Golly Miss Molly“ u kuhinji, napisao sam „Long Tall Sally“ u toj kuhinji – rekao je.
Tvrdio je da taj stih ima „antiestablišmentskog potencijala“ i da ga je viknuo u facu guverneru Džordžu Volasu, kog je Martin Luter King nazvao „verovatno najopasnijim rasistom u SAD“.
– Nije znao šta sam pod tim mislio. Ali nisam ni ja – kazao je Litl Ričard.
Isti vrisak ponovio je i u studiju „Spešlti rekordsa“, energično bijući u klavir pred producentom Robertom Bampsom Blekvelom iznerviran bezuspešnim pokušajima da snime neke pesme i od njega naprave pandan Reju Čarlsu. Oduševljeni Blekvel tražio je da snime „Tutti Frutti“, ali na kraju i da promene pojedine stihove. Aluzije na homoseksualni odnos zamenjene su – ženskim imenima Su, Dejzi… Snimljena je iz trećeg puta.
– Pevao sam „Tutti Frutti“ godinama, ali nikad o njoj nisam mislio kao o pesmi koju bi neko snimio – sećao se njen autor kasnije.
Singl je samo u prvih 10 dana prodat u 200.000 primeraka i do danas je ostao u vrhu liste najprodavanijih ploča u rokenrolu.
U naredne tri godine Ričard je snimio više desetina pesama uz frenetično sviranje klavira i pevanje sa vriscima iz dubine srca i žila, sa za ono vreme često dvosmislenim i provokativnim stihovima, a hitovi su se nizali: „Slippin’ and Slidin'“, „Rip It Up“, „Ready Teady“, „The Girl Can’t Help It“, „Jenny, Jenny“, „Long Tall Sally“, “Keep a Knockin'“, „Good Golly, Miss Molly“, „Lucille“…
– Odmah smo krenuli na turneje svuda. Putovali smo kolima. U ono vreme je rasizam bio baš jak, nisi mogao da odeš u hotel, tako da si uglavnom spavao u kolima. Jeli smo u kolima. Odeš na zakazanu svirku i oblačiš se u kolima. Imao sam „kadilak“. U tome se zvezda vozi – pisao je u autorskom tekstu u magazinu “Rolingstoun” 2004. godine.
I odijum prema rokenrolu bio je tada jak, pisao je, poredeći ga sa odnosom prema hip-hopu početkom milenijuma.
– Samo što je tad bilo još gore jer, imajte na umu, bio sam prvi crni umetnik čije su ploče počeli da kupuju beli klinci. I roditelji su bili ogorčeni na mene. Svirali smo na mestima gde bi nam rekli da se više ne vraćamo, jer su klinci podivljali. Demolirali su ulice i bacali flaše i skakali sa terasa na koncertima. Tada su beli klinci morali da budu na balkonu – bili su „beli gledaoci“. Ali onda bi se oni prebacili sa balkona dole gde su bili crni klinci – opisao je legendarni muzičar svirke u tekstu.
Ni on na svirkama nije bio ništa mirniji. Naprotiv. A klavir je svirao stojeći.
– Mnoge pesme sam pre nego što sam ih snimio svirao pred masom da vidim kako će da reaguju. Tako sam znao da li pogađaju i da li će biti hitovi – kazao je jednom.
Usledile su i žurke posle svirki, pune seksa, droge i alkohola, a Ričard je na njih, kažu svedoci, odlazio sa Biblijom pod rukom.
Usred turneje u jesen 1957. u Australiji, u avionu (sa Džinom Vinsentom i Edijem Kokranom) osetio je turbulencije i video „crvenu kometu na nebu“, što je shvatio kao božji znak da treba da promeni način na koji živi. Objašnjenja da je to prvi veštački satelit, „Sputnjik 1“, nisu mu bila od značaja. Sa turneje su se vratili 10 dana ranije. U novinama je potom pročitao da se avion na letu kojim je trebalo da se vrate po prvobitnom planu srušio u Pacifik.
Četiri naredne godine izučavao je teologiju, oženio se i usvojio dete, putovao po zemlji i propovedao, snimio i album sa gospel pesmama sa tekstom Mahalije Džekson na omotu ploče, ali mu đavo nije dao mira. Izbačen je sa koledža jer se, navodno, pokazivao nekom od studenata. (Kasnije se našao iza rešetaka i zbog voajerizma, gledao je kako neki par vodi ljubav na zadnjem sedištu.)
Vratio se početkom šezdesetih rokenrolu i otišao je sa Semom Kukom na turneju u Veliku Britaniju. Tamo su mu Bitlsi i Stonsi bili predgrupe. I mnogi drugi bendovi. Po povratku u SAD nastavio je da svira i snima albume, a 1964. u svoj bend Upsetters doveo je novog gitaristu. Zvao se Džimi Hendriks. Gitarista je otišao godinu dana kasnije, svojim putem u legendu. U međuvremenu, Džejms Braun bio je sve jači, a Otis Reding sve slušaniji.
Nakon rasnih nemira krajem te decenije, odbio je zahtev Crnih pantera da ne svira pred mešovitom publikom, pa su mnogi crni didžejevi prestajali da puštaju njegove pesme.
Albumi su se slabije prodavali, ali je tu i tamo uspevao da na festivalima „ukrade šou“ zvezdama poput Dženis Džoplin ili Džona Lenona. U emisiju Dika Kaveta došao je obučen slično Hendriksu. Singl „Freedom Blues“ vratio ga je na vrhove top-lista.
Kada mu je brat umro od kokaina 1970. godine, Litl Ričard ponovo se vratio crkvi. O svom homoseksualizmu je govorio u prošlom vremenu. Sledeće godine postao je i sveštenik.
U toj deceniji počeo je da odlazi i na povremene turneje „u paketu“ sa drugim pionirima rokenrola. (Ljubitelji muzike sa ovih prostora mogli su da vide jedan od takvih nastupa Litl Ričarda, Čaka Berija i Džerija Li Luisa u Budimpešti sredinom devedesetih godina).
Sredinom osamdesetih pojavila se i njegova autorizovana biografija, a prihvatao je i uloge na filmu.
Od 1957. do 1992. Litl Ričard snimio je 26 albuma, što studijskih, što živih. Novac od silnih hitova snimljenih na početku karijere tada nije skoro ni video.
Dobar deo tantijema uspeo je da naplati tek od Majkla Džeksona, nakon što je pop pevač otkupio prava na njegove snimke za „Spešlti rekords“. Džekson mu je čak nudio i posao, pričao je Litl Ričard, da do kraja života piše pesme za njegovu izdavačku kuću. Nije prihvatio.
Jedan je od prvih muzičara uvrštenih u Kuću slavnih rokenrola, 1986. godine.
Na prelazu iz prve u drugu deceniju novog milenijuma, Litl Ričarda počela je polako da izdaje snaga. Zbog problema sa kukovima jedno vreme bio je i u kolicima, tako je čak izlazio i na scenu.
Imao je srčani i moždani udar. Poslednjih meseci bio je jako bolestan. Porodica je saopštila da je 9. maja preminuo kod kuće u Talahami u Tenesiju od raka kostiju.
– Ne moraju da mi se zahvaljuju, sve što želim od njih je da šire svetom ono što su dobili od mene. Bog je dao meni, oni su to uzeli od mene, onda samo neka pronose to svetom i to je sve – rekao je Litl Ričard još pre pola veka u emisiji kod Dika Kaveta.
Uticaj „arhitekte rokenrola“, kako su ga zvali, na generacije muzičara, od njegovih početaka, pa do hip-hopa, nemerljiv je. Pesme su mu obrađivali i Elvis, i Bitlsi, i Stonsi, i Credence Clearwater Revival, i mnogi, mnogi drugi.
„Litl Ričard je veliki pokretač. Bio je tu na samom početku, uzbuđujući izvođač“, rekao je za njega Čak Beri.
Bob Dilan navodio je njegov uticaj kao jedan od ključnih. Džejms Braun počeo je karijeru ugledajući se na njega, a Otis Reding izjavio je da se upustio u svet muzike zbog Ričarda i da mu je on bio inspiracija.
„Kada smo išli na turneje s njim, gledao bih ga svake večeri kako se kreće i učio sam od njega kako da zabavim i uključim publiku, a on me je uvek pažljivo savetovao“, kaže Mik Džeger.
Tom Vejts njegove „The Specialty Sessions“ drži među svojih 20 najomiljenijih ploča svih vremena, a Lu Rid ga je zvao svojim „rokenrol herojem“.
Jednom novinaru je osamdesetih, kada mu je rekao da Prins tvrdi da je veći od Litl Ričarda, odgovorio obraćajući se preko njega slavnom nasledniku: „Sve je to u redu… Ali, Prinse, bebo, ne zaboravi da sam se ja vozio u ‘kadilaku’ pre tebe“.
– Mislim da nikada nisam dobio ono što sam zaslužio, ali sam ipak radostan što sam i dalje tu, što sam izdržao test vremena. Mislim da ljudi, kada hoće da uživaju, da se raduju i budu srećni žele da čuju stari dobri rokenrol… Uskoro će doći sasvim nove stvari. Ali neće više biti isto. Nikada – napisao je Litl Ričard u članku za „Rolingstoun“.