0
„Feministička borba Barselone kroz objektiv Pilar Ajmerik“, Galerija Instituta Servantes
Retko imamo priliku da vidimo izložbu fotografija nekog lajf-dokumentariste iz Evrope, pa još da to bude žena i, najzanimljivije, da se autorka bavi gorućim pitanjima društva kome pripada. Na Dan žena, Institut Servantes je otvorio upravu takvu izložbu, koja govori o tome kako su se hrabre katalonske feministkinje borile za rodnu ravnopravnost, ali i mnogo šire, stvarale porodičnu i žensku istoriju. Fotografkinja Pilar Ajmerik je nosilac najvećeg nacionalnog priznanja u svojoj zemlji, za godinu 2021, s bogatom izlagačkom karijerom širom sveta.
Njene teme su protesti u cilju: ukidanja diskriminacije preljube (majci je moglo biti oduzeto dete zbog neverstva); podrške žena štrajku svojih muževa (u kompaniji „Motor Iberica“); borbe protiv nasilja nad ženama, za besplatne vrtiće, veću bezbednost u radu, bolje plate… Sve fotografije koje je sama birala za ovu izložbu predstavljaju društvenu hroniku zbivanja na ulicama Barselone sedamdesetih godina prošlog veka, dakle još uvek vremena frankizma (Franko je umro 1975. godine) a zatim mukotrpne tranizicije tokom koje su žene izvojevale određena prava, kao što je, na primer, da se od 1978. godine ženska preljuba više ne tretira kao zločin. (Nažalost, globalna slika je i dalje tragična: UN Fond za populaciju je 2000-te izneo podatak da svake godine u svetu biva ubijeno više od 5000 žena „zbog zaštite časti porodice“. Vesti o kamenovanju i bičevanju do smrti ni dve decenije kasnije nisu incidenti.)
O sebi
„Fotografija je za mene refleksija: ako samo snimaš i ne misliš, izgubićeš se. Nikada se nisam plašila slikanja, ono što me stvarno plaši su loše slike. Nisam pristalica bezbroj okidanja da bih posle birala kvadrat. Ako ga ne vidite jasno, kako gleda u vas kroz rupu, znači da nije u redu, i ne treba da pucate…“ izjavila je na dodeli nagrade.
Delo Pilar Ajmerik pripada fotografiji koju nazivamo lajfom, podvrsti ulična fotografija, koja je počela da se generiše još s „Magnumovcima“ i foto-neorealizmom, za koju se većinom i dalje misli da je plod „slučajnosti“ na koju fotograf nabasa. Istina je da se često čeka da se „slučajnost“ dogodi, ali, ipak, na protest se ne izlazi da bi se nasumice snimalo – mada i toga ima – već da se zabeleži srž nekog problema koji muči ljude. Fotograf to mora znati da bi preneo `pravo stanje stvari`.
Upravo to čini Pilar Ajmerik: reč je o takozvanom vitalnom konceptu. U njenom fokusu nije samo događaj u vremenu; ona vodi računa i o prostoru, formi, kadriranju, kompoziciji. I sve to treba da se sklopi u trenutku kada se pritisne svemoćno dugmence.
Bez zadrške angažovana levičarska intelektualka, Pilar Ajmerik ne radi kao fotograf vež živi kao fotograf.
Za nju je fotografija vera u poziv. Svesna svoje uloge, drži se fotografskih pravila stare garde: uvek beleži sve podatke o snimku, te je na izložbi pozamašna datoteka koja detaljno opisuje promene u katalonskom društvu. Da ne bude zabune, dopisivanja, zaborava… Izložba spontano (u gledaocu) budi sećanje na domete našeg radničkog samoupravljanja i socijalizma.
Bonus video: Glas, dirka, bas