1
Lidija Pilipenko (1938-2020), jedna od najvećih srpskih balerina, snagom svog umetničkog duha menjala je muzičku pozorišnu estetiku i uvela inovacije čak i u mjuzikl koji posle njene pojave više nije bio isti na ovim prostorima, kažu u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Sarađivala je sa plejadom izuzetnih umetnika kao što su kompozitor Zoran Hristić, reditelji Miroslav Belović, Mira Trailović, Jagoš Marković, baletski igrači Duška Dragičević i Konstantin Kostjukov, dirigenti Oskar Danon i Đorđe Pavlović…
„Različite generacije, različite umetnosti… Svi mi, složićemo se u jednom – Lidija je bila velika i mnogo će nam nedostajati. Iza sebe je ostavila ogroman opus“, ističu u njenoj matičnoj kući Narodnom pozorištu, u kome je u dva mandata (1991–1993 i 1997–2000) vodila Balet.
Prvakinja Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Ana Pavlović je skoro 30 godina sarađivala sa Lidijom Pilipenko.
– Lidija je bila vrstan koreograf, pedagog i primabalerina, koja je ostavila neizbrisiv trag u umetnosti! Naše prijateljstvo mi je neizmerno značilo u privatnom, a svakako i u umetničkom životu! Bila je veliki umetnik, koji je znao da ceni talenat, prepoznavajući nešto, što drugima promakne, a to je karakteristika velikih… Posle svega, nadam se, draga Lidija, da ćete naći svoj mir i vinuti se ka zvezdama, što ste oduvek i bili – rekla je Pavlović za Nova.rs povodom smrti Lidije Pilipenko.
Među brojnim umetnicima na čiji razvoj je Lidija Pilipenko uticala su i pravkinja Baleta Narodnog pozorišta Tamara Ivanović i solista Dejan Kolarov.
– Njena umetnost nas je nadahnjivala. Imala je istančano oko i umela je da prepozna ono najskrivenije u nama, čak i ono čega igrač nije bio svestan. Umela je da pruži priliku, da vetar u leđa kada je za to bilo potrebno – kaže Tamara Ivanović.
– Najviše pamtim sam proces stvaranja koreografija kada smo u baletskoj sali i kada Lidija Pilipenko dobije inspiraciju na licu mesta i počne da stvara. Svoje ideje kao filmske slike prebaci u pokret. Rad na svakoj predstavi bilo je dragoceno iskstvo koje mi je posle služilo i za mnoge druge uloge otvarajući me kao umetnika u pravom smislu te reči – dodaje Ivanović.
Kaže da nije uvek bilo lako sarađivati sa Lidijom Pilipenko, jer je mnogo tražila, ali je i puno davala.
– Tražila je istinu, a mi smo morali da je pronađemo u sebi i da joj to pokažemo, što je možda najteže za umetnika. U svakom trenutku si morao biti svestan onoga što radiš i da joj kroz pokret pričaš priču, jer u suprotnom nije verovala u tvoju umetnost već je iznova i iznova tražila da se okreneš sebi, da dobro opipaš svoja osećanja i da ih izneseš na površinu. Posedovala je veliki dar kao koreograf i kao čovek. Zaslužna je za moje početke i za moj umetnički razvoj – ističe Ivanović koja je sa Pilipenko radila predstave „Samson i Dalila“, „Natašine slike“, „Dama s kamelijama“, „Kavez“ i „Nečista krv“.
Rođena 1938. u Lapovu, Lidija Pilipenko je igračku karijeru započela kao učenica Baletske škole „Lujo Davičo“, a 1965. kao stipendista Britanskog saveta bila je na specijalizaciji kod čuvene Ninet de Valoa u Londonu.
U matičnom Narodnom pozorištu nosila je repertoar igrajući u klasičnim baletima „Labudovo jezero“,“ Žizela“ , „Začarana lepotica“, a posebno se pamti njena uloga u „Čudesnom mandarinu“, kao i u domaćem baletu „Darinkin dar“ na muziku Zorana Hristića.
„Ona osvaja klasičan repertoar s lakoćom i tehničkom sigurnošću, niže solo uloge – u Klasičnoj simfoniji, Don Kihotu, Talismanu, Ohridskoj legendi (Vila Ravijojla), Začaranoj lepotici (Princeza Florinda). Ta je uloga zapažena kao jedno od njenih izuzetnih ostvarenja koje se odlikovalo prefinjenom i preciznom muzikalnošću, gracioznošću i dugim balansima, dotad neviđenim na našoj sceni“, zabeleženo je u publikaciji koju je proiredila Iva Ignjatović povodom 20 godina Nagrade za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije koju je Pilipenko dobila 2001.
Lidija Pilipenko je sa Baletom Narodnog pozorišta gostovala u Tokiju, Osaki, Londonu, Parizu, Edinburgu, Visbadenu, Lozani, Veneciji, Lajpcigu, Beču, Kairu, Atini…
„Ono što u razvoju umetničke ličnosti Lidije Pilipenko ima velikog značaja svakako su uloge savremenog baletskog izraza. Kroz njih je Pilipenko spoznala novu sferu igre i otkrila gledaocima novi, bogati sloj svog dramskog brokata. Lidija je Klorinda u Dvoboju, Devojka u Čudesnom mandarinu, koju prvi put igra na festivalu u Osaki sa Žarkom Prebilom i za koju kaže da je tu bila najbliže onome što za nju predstavlja najviši domet u baletu. Uloga koja je obeležila stvaralački opus Pilipenkove svakako ostaje Darinka od Rajkovca. Darinkin dar, Zorana Hristića, postao je Lidijin dar. Dar publici koja je ovu predstavu imala prilike da gleda na raznim scenama, klasičnim, pozorišnim, i atipičnim za balet poput Slobodišta u Kruševcu ili Vukovog sabora u Tršiću. Gledaocima je zastajao dah pred burom istinski proživljenih, duboko humanih emocija koje je Pilipenko izlivala i kojima je bojila interpretaciju svoje Darinke“, ističe Iva Ignjatović u pomenutoj publikaciji.
Baletski umetnik Dejan Kolarov sa Lidijom Pilipenko je radio od svojih početaka u nacionalnom teatru.
– Puno sam sarađivao sa njom, još kao dete kada sam ušao u Narodno pozorište i vezan sam za nju. Bilo je uživanje raditi sa njom, biti u njenom društvu. Pored nje svi smo imalo osmeh na licu. Bila je veliki umetnik sa stavom i vizijom. Kada radite sa takvom osobom i vama se otvaraju novi vidici – ističe Kolarov za Nova.rs i dodaje:
– Bila je vrlo obrazovana, načitana, bogatog života i iskustva što je uticalo i na mene. Mnogo sam naučio i njene lekcije i danas primenjujem.
Nakon 25 godina igračke karijere Lidija Pilipenko 1981. na scenu svog matičnog pozorišta postavila svoj koreografski prvenac – balet „Banović Strahinja“ kompozitora Zorana Erića za koji je nagrađena na Bijenalu jugoslovenskog baleta u Ljubljani.
Sledi balet „Jelisaveta, kneginja crnogorska“ 1986. rađen po istoimenoj drami Đure Jakšića, opet u saradnji sa kompozitorom Zoranom Erićem, u Srpskom narodnom pozorištem u Novom Sadu 1986. je postavila „Večitog mladoženju“ na muziku Zorana Mulića, a nakon restauracije Narodnog pozorišta 1989. prva baletska premijera bila je Lidijin „Samson i Dalila“ na muziku Kamija Sen-Sansa.
Na Drugu simfoniju Gustava Malera 1992. postavila je celovečernji balet „Vaskrsenje“, usledili su „Dama s kamelijama“(Verdi-Travijata), „Ljubav čarobnica“ Manuela da Falje i „Šeherezada“ Nikolaja Rimskog Korsakova, sve u Narodnom pozorištu.
Sa Srpskim narodnim pozorištem u Novom Sadu ponovo je sarađivala 1996. kada je postavila balet „Izbiračica“ na muziku Zorana Mulića.
Značajan deo njenog koreografskog opusa su i „Ohridska legenda“, „Pesnik Čajkovski“, „Nečista krv“ 2008, a krajem 2017. bila je premijera njenog baleta „Evgenije Onjegin“.
Osim u baletima, Lidija Pilipenko podjednako uspešno je radila koreografske deonice u operama, ali i mjuzikle među kojima se izdvajaju „Cigani lete u nebo“, „Priča o konju“, „Prestaće vetar“, „Volim svoju ženu“, a igrala je u filmovima „Kako su se voleli Romeo i Julija?“, „Zvižduk u osam“ i „Formula 1“.
– Danas razgovaram s Brehtom. Profesionalnost mora da opstane, škola, stalno učenje. Klasika neće umreti, to je jasno. Jednostavno rečeno, ulaženjem u pravila, ti si već u klasici. Neka niko ne kaže da sa školovanim igračem ne može da se uradi šta god želite. Treba istraživati književnost, slikarstvo, arhitekturu, muziku, vreme neće stati. Egzibicionizam iza koga ne stoji znanje opovrgava samo sebe. Treba da postoje eksperimenti, novi pravci, ali profesionalnost unutar malog broja ljudi će opstati – rekla je u jednom intervjuu Lidija Pilipenko.
Udruženje baletskih umetnika Srbije dodelilo joj je Nagradu za životno delo 2001, a za celokupni koreografski opus Nagradu „Dimitrije Parlić“ 2004. Dobitnica je Zlatnog beočuga za trajni doprinos kulturi Beograda 2005. godine i Priznanja za doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije 2007.
Lidija Pilipenko bila je supruga Muharema Pervića i majka preminulog glumca Igora Pervića.
Vreme i mesto sahrane će biti naknadno objavljeni.